Deobe kao sudbina

DRUKČIJE SA NEMCIMA

JUČE na televiziji veliki nemački konvoj sa humanitarnom pomoći. Konvoj su dopremili dobrovoljci, a šalju ga nemačka vlada i nemački Crveni krst. To je istovremeno i najveća humanitarna pošiljka koja je do danas stigla u našu zemlju.
Uzbudila me je ta slika i pokrenula nadu da je za nas neophodno da pokušamo da sa Nemačkom uspostavimo drugačije odnose. Verujem da će se kod Nemaca uskoro obnoviti svest o njihovoj predvodničkoj ulozi u Evropi, osećanje da su izloženi grubom američkom pritisku, da su zanemarene duhovne vrednosti Evrope. Oduhovljena Evropa od Kanala do Urala, to je jedina nada zapadnoevropske civilizacije, jedina odbrana hrišćanstva pred ofanzivnim islamom, koji preti da nas sve zajedno uništi. Rado bih pošao u Nemačku da pokušam da bar minimalno pomognem oko uspostavljanja poremećenih veza. Nudio sam tu ideju Dobrici Ćosiću čak tri puta, ali je odbio. Nije imao volje da mi omogući da bar pokušam. Nemam više kome da se obratim, s kim da razgovaram.
Neiskorišćeno je ostalo i moje poznanstvo sa kardinalom Kenigom. Zato nije kriva država, već Srpska crkva, koja nije iskoristila proslavu stogodišnjice crkvene opštine u Beču, kada sam sprečen da govorim o tom događaju, iako me je prethodno zamolio vladika Konstatin da se toga prihvatim. Sa ovakvom politikom nema šansi da nam svanu bolji dani. Bićemo osuđeni da živimo na margini evropske kulture. A kako druga strana radi i kako koristi svaku priliku da se u svetu izbori za svoje stavove, svedoči i vest u biltenu „Pro-Oriente“. Bosanski franjevci su uspeli da u palati Palfi naprave antisrpsku izložbu. A ko je ponudio izložbu fotografija o stradanju srpske sakralne umetnosti u ovom ratu? Kažem ponudio, jer je gotovo izvesno da bi ponuda bila odbijena. Ali, ko zna, ako bismo izgubili mogućnost za palatu Palfi, možda bi se našlo neko drugo mesto. Ali, lakše je kukati nego pokušati da se nešto izmeni. Ogavna lenost!
U vestima na televiziji juče me je zaprepastila reportaža našeg izveštača iz Moskve, gospođe Stamenić. Retko kad sam čuo tako potresnu reportažu o strašnim procesima raspadanja koja su danas ovladala Rusijom. Ekonomska situacija katastrofalna, proizvodnja stala, na stotine preduzeća je zatvoreno, američka supkultura hara zemljom, bande pljačkaša ubijaju usred bela dana u Moskvi, a zvezde američkog šou-biznisa a la Lajza Mineli i Majkl Džekson zaluđuju rusku omladinu. Crna berza sa američkom i zapadnjačkom robom stvorila je bezbrojne buvljake. Vrhunac je da ove zapadnjačke „zvezde“ zahtevaju da posete najvažnije vojne baze, kako bi se tamo, na mestima koja spadaju u najveće vojne tajne, slikali sa vojnicima i oficirima.
Najgore je što ne vidim idejnu snagu koja može da se brzo i efikasno suprotstavi ovim „poslednjim vremenima“. Boris Jeljcin nije taj spasitelj. On je prinuđen da sledeći Gorbačovljevu liniju i dalje podstiče razaranje bivšeg Sovjetskog Saveza po dva osnova: nacionalnom i ekonomskom. To su klopke iz kojih on nije kadar da se izvuče. Razume se da je on štićenik Zapada, koji mu je oprostio pokolj u ruskom parlamentu, borbu za demokratiju tenkovima. Taj juriš uništio je moralni lik vojske, koja nije shvatila šta joj valja činiti. To smo doživeli i mi prilikom razbijanja Jugoslavije, kada je potpuno zatajio birokratizovani armijski vrh.
Sasvim je paralisana Duma, bez obzira na to što je izabrana na demokratski način. Ona može da brblja šta hoće, može da donosi kakve god hoće rezolucije, sve je to bez vrednosti, jer je vlast u rukama jednog čoveka, koji mirno učestvuje u raspadu svoje zemlje. Oko trideset miliona Rusa prepustio je na milost novostvorenim državama, izgubio je topla mora, zakrvljeni su odnosi sa Ukrajinom, koja ne ispušta Krim, onaj Krim koji je Ukrajini samovoljno poklonio Hruščov. Pred licem sveta cenkaju se Rusija i Ukrajina oko crnomorske flote, vekovnog ponosa Rusije. Sve je otišlo na doboš, a ti procesi kojima sa lakoćom upravlja Zapad bude misli da je reč o božjoj kazni za užase koje je boljševički režim počinio i sebi i drugima. Pravo je čudo da se velika i moćna Kina nije oglasila u ovom sveopštem metežu. Ne verujem da je ta stara imperija zaboravila na svoje teritorijalne zahteve u Sibiru.
Ako smo mi Srbi zbunjeni i unesrećeni, prezreni i poniženi, šta je preostalo da se kaže za veliki ruski narod? Vratio mu se Solženjicin. Želeo bih da u dvadesetogodišnjem američkom izgnanstvu nije potrošena njegova moralna snaga, harizma mučenika, koja deluje isceliteljski. Nesreća je tako velika da se pitam da li je za ruske prilike dorastao samo jedan prorok. Mi se od ruske bede razlikujemo jedino u njenom obimu, sve drugo je slično. I kod nas Moloh kriminala proždire tkivo nacije. Ista društvena nemoć i moralna zbunjenost potresaju i naš život. Skoro da poverujem priči da je sudbina svim Slovenima odredila da se neprestano rastaču, da se duhovno nikada ne mogu sabrati, učvrstiti, preporoditi.      (14. jun 1994.)

RAT BIOLOGIJOM

SAVETOVANJE povodom katastrofalne demografske situacije u Srbiji. Ako se ovako nastavi, kroz trideset godina Srbi će u svojoj državi biti manjina. Traga se za uzrocima ove krize, iznose razna domišljanja. Prave se upoređenja sa Albancima, koji bez obzira na materijalne prilike u kojima žive imaju fantastičan natalitet.
Obilazi se oko istine koja glasi: Albanci uvećavaju svoj broj, savršeno svesni da na taj način dobijaju jedan poseban rat. Oni biološkim putem postaju prirodni osvajači. Njihova opšta solidarnost još je oslonjena na stroge zakone rodovskog društva. Jedinka je pod kontrolom zajednice i tu nema praštanja. To je narod koji pred sobom jasno vidi nacionalne ciljeve: stvaranje velike Albanije. Shvatili su da će taj cilj postići najbrže ako uvećavaju svoje stanovništvo.
Kod Srba je sve drugačije. Nacionalni cilj ne postoji. Selo je u komunizmu razbijeno i ono više nije izvor sveže biološke snage. Danas je srpsko selo ostarelo, a mladi ljudi lutaju svetom kao raseljena lica. S druge strane, gradski uslovi života ne deluju stimulativno na rađanje, a porodica, kao osnovna društvena ćelija, oslabljena je ili sasvim razorena.
Srbija nema svoj demografski program. U ovim uslovima, ako bi ga neko i izgradio, on nema snage da stupi u život. Taj bi program ostao na nivou pametnog razmišljanja učenih ljudi. On nikoga ne bi obavezivao i sve bi i dalje išlo na stihijski način, u susret katastrofi. Problem srpskog nataliteta, odnosno njegovog opasnog opadanja povezan je sa opštom slikom srpske rastočenosti, a putevi našeg oporavka leže u beznadežnoj slici koja je zavladala u društvu. Tu najmanje pomažu rodoljubivi apeli i patriotska zapomaganja. Srbi stoje zbunjeni i otuđeni, ne znaju kuda da krenu, ni šta im je budućnost.     (15. JUN 1994.)

ZAUVEK SAKRIVENI

PRELISTAVAM tek primljene odštampane tabake Efemerisa V. A sada, kada pred sobom držim gotov tekst, bilo bi divno kada bi bilo moguće da tek sada stvorim konačnu varijantu. Osećam da na rukopisu još imam posla i da sve nije ispalo onako kako sam želeo. Kada bi bilo mogućnosti, najradije bih „prečešljao“ svih pet knjiga, „oplevio“ zaostali korov. Kako nedostižno zvuči pojam: „konačna verzija“, istinski kraj dela.
Bez obzira na želju da tekst dovedem do perfekcije, postajem svestan da sam stvorio svoju „sagu o Medakovićima“. Prva knjiga nastajala je dugo i čekala je preko dvadeset godina, od 1974. do 1990. da bude objavljena. Nagrađen uspehom, bio sam ohrabren da pišem dalje i da radim brže. Bilo je trenutaka, naročito za vreme moje bolesti, kada sam se uplašio da neću stići i da će delo ostati nedovršeno. Razmišljam da li je saga konačno završena. Osluškujem glas koji odzvanja u meni i govori mi: Consumatum est. Osećam da bi svako novo dopisivanje narušilo celinu i funkcionalnost kazivanja i da bi to radio na uštrb mere.
Neki dobronamerni ljudi saleću me sa dva pitanja: zašto sam prećutao da imam braću i sestre i zašto ih ne pominjem, i drugo, zašto ne otkrivam svoj intimni ljubavni život. Zašto ljudi traže više nego što mogu da dobiju? Sigurno sam imao neke razloge što sam izostavio braću i sestre. Već taj čin svedoči o duševnoj situaciji u kojoj sam živeo.
Znam sa koliko sam se muka rešavao da prodrem u najintimnije sfere oca i majke, u odnose koji su direktno odredili moju sudbinu. Plašio sam se da se ne ogrešim o istinu, da moje svedočenje bude netačno. U sagu sam uveo tolike ličnosti za koje sam slutio da im se mogu još više približiti, ući u psihologiju njihovih postupaka, opisivati ih kao deo mog vlastitog duševnog pletiva. Bojao sam se da u to tkanje unesem braću i sestre, o čijim istinskim duševnim stanjima nisam saznao onoliko koliko je potrebno da se čovek ne ogreši. Najverovatnije, plašio sam se da neću moći da protumačim naš odnos.
Što se tiče moje intime ljubavnog sadržaja, usudio sam se da opišem samo jednu ljubavnu scenu, onu sa Majom, u prvoj knjizi. Ima stvari koje nikada ne treba reći, koje više piscu mogu da koriste ako ostanu pohranjene u njemu, skrivene i prepuštene naslućivanju. Formiran sam da tako postupam i to su ograde koje ne mogu da preskočim. Ja i nisam pisac po profesiji, već po vokaciji. Obaveze koje nosim u sebi sasvim su drugačijeg porekla i to samo učvršćuje moju moralnu nezavisnost. Ne zaboravljam ni za trenutak da mi ona nije bila poklonjena, već sam je sticao postepenim osvajanjem. A ko onda lakomisleno ispušta iz svoje vlasti ono što je jednom uspeo da osvoji?
Nemam ni potrebe ni volje da se pravdam. Glavni razlog što to odbijam je nemogućnost da do kraja objasnim sve moje postupke čak ni samom sebi. Uostalom, zar u ovakvom porodičnom letopisu nije sasvim prirodno da se onaj koji priča u prvom licu posakriva u mnogim ličnostima? U sve njih usadio sam i nešto svoje, a u tom procesu poistovećivanja krije se možda i najpotpunija istina o samoj suštini porodice u kojoj neprestano traje proces uzimanja i davanja, proces u kojem se brišu sve individualne granice.     (16. jun 1994.)

LAICI I DUHOVNICI

JUČE sam slušao emisiju novosadske televizije o monaštvu. Učestvovali su dr Irinej Bulović, jeromonah Pahomije i laik gospodin Radoslav Pavlović. Slušao sam rečnik kojim su pokušavali da nam približe osnovna načela monaških zaveta. Treba mnogo znanja da se shvati njihova terminologija, sva složenost suptilnih teoloških pojmova. Shvatio sam da između nas laika i pravih duhovnika postoji veliki terminološki jaz, što sprečava istinsko sporazumevanje. Mi jednostavno nismo u stanju da ih pratimo, posebno kada počnu da objašnjavaju mistične komponente vere.
Otuda, smešno mi zvuče odluke Vatikana da uvede u bogosluženje narodni jezik, a isključe latinski. Ne znam šta se suštinski postiglo, a izgubila se mistična komponenta. Nisu svi jezici u svom razvoju dostigli stepen da na njima bude protumačena reč božja. Većina vernika nikada neće dozreti da uđe u suštinu hrišćanskih dogmata. Zapeće njihovo znanje već kod „Vjeruju“. I taj tekst pun je mističnih tajni i teško je razumljiv običnom čoveku, a baš ti ljudi čine većinu vernika. Većina zaostaje, a dalje sledi svoju crkvu ne tražeći da prodre u sve tajne koje ona ispoveda.
A može li se čovek približiti svome bogu ako pređe samo pola puta? Može li se staviti cela vera u polovinu, punoća u okrnjenost? A kad je reč o dogmatima, uvek sam se pitao zašto su odluke svetih vaseljenskih sabora, njih pet, konačno utvrđene istine. Kakvi su to nadahnuti ljudi u tim davnim vekovima koji su jednom sagledanu istinu odredili svom potomstvu da u njoj istrajava zauvek? Zar dogmati ne znače i prinudno pristajanje na zaustavljanje razvoja ljudskog duha? Roma locuta causa finita.     
(14. JUN 1994.)

Knjiga se može nabaviti kod izdavačke kuće "Prometej", Novi Sad, Trg Marije Trandafil 11, telefon: 021/422-245 ili u Beogradu, knjižara "Inicijal", Knez Mihailova 35.
(Nastaviće se)