Liberali optužuju Srbiju

NOVI FRONTOVI

SluŠam reakciju na jezičke reforme oko uvođenja ekavice, o čemu je na Palama doneta skupštinska odluka. Čim se to desilo, opomenuo sam u Vukovoj zadužbini Pavla Ivića da je taj potez preuranjen i da neće doneti dobra. Upozorio sam da normirana ekavica odmah otvara problem kod Crnogoraca, koji neće pristati da napuste svoju ijekavicu.
Razumem političku pozadinu ove bosanske odluke, ali, nalazim da u ovom času kada se srpski narod bori za svoj goli opstanak nije mudro da se otvaraju novi problemi. Ivić je priznao da će problem biti Crnogorci, ali se nije izjasnio šta predlaže da se to ne desi. Novo ulje na vatru dolio je svojim izlaganjem na Kongresu srpskih intelektualaca iako je glavnu oštricu prepustio svojim đacima Mitru Pešikanu, mr Brboriću, dr Remetiću i dr Stijoviću. I njihovo žustro izlaganje nije bilo pametno.
Sada vidim na televiziji, u Nikšiću, Crnogorci grme protiv ove jezičke reforme, a njihovi liberali trljaju ruke. Šta se to dešava sa našim narodom i koji vrag mu ne da mira da i u najgoroj situaciji otvara sve moguće i nemoguće frontove. Javlja se neka atavistička ratobornost, a niko od tih bojovnika ne želi da se zamara predviđanjima. Vladajuće parola su: "lako ćemo" i "nema problema", iako je i detetu jasno da je to bežanje od istine. U kako kratkom vremenskom rasponu uvaljuju nas naši lingvisti u nove nevolje! Ove nove biće bolnije i duže će trajati od onih koje su izazvali "Novosadski dogovor" i "Deklaracija o jeziku". Nema u našem javnom nastupanju potrebne smirenosti, promišljenosti i predviđanja. Sve se rešava u trenu i sve je oslonjeno na improvizaciju, čiji se kraj ne predviđa. Sve ovo zapisujem povodom mojih sumnji vezanih za prilike u Crnoj Gori.
Imam utisak da liberali, zapravo separatisti, koriste nevolje koje Jugoslaviji donose sankcije, ulivajući Crnogorcima nadu da će im odvajanje od Srbije doneti spokojstvo i bogatstvo. Naročito ovo drugo. Kako je nada da će se sankcije brzo ukinuti sve manja, sve veća je čežnja da se separatno spasava koža. Nije pametno da se ovim snagama u Crnoj Gori duva iz Beograda u jedra. Oni vrebaju svaku priliku kako bi izgradili izdajnički alibi. Glupo je ako im se odavde naseda. A to se čini ako se daju neodmerene i neodgovorne izjave. Separatisti se smišljeno pozivaju na crnogorski ponos, na državnost, na nacionalnu posebnost. Naročito je primamljiva ova parola.
Liberali operišu blokadom koju su skrivili Srbi, ubeđujući svoje zemljake da bi posle izdvajanja iz federacije sa Srbijom, takoreći već sutra po secesiji, u Crnoj Gori potekli med i mleko, a nacionalni dohodak skočio na evropski nivo. Za te potkupljive ljude sve je to pitanje računice, a podsećanje na nekakvu staru slavu samo je fasada iza koje se kriju gramzivost, potkupljivost i spremnost na izdajstvo. Nije Njegoš slučajno napisao svoj "Gorski vijenac", gde veliku temu predstavlja istrebljenje poturica. I bez komunističke vlasti, došli bismo do istih rezultata. Sve se ponavlja kao zla kob.

***
Na televiziji prikazuju materijal naše komisije o deobnom bilansu. Veliki posao koji zaslužuje punu pažnju. Jer, tek ovako, crno na belo, vidi se u kako se podređenom ekonomskom položaju nalazila Srbija i srpski narod u celini. Prava je šteta što je ovaj ogroman posao obavljen tako kasno, u vreme raspada zajedničke države. Ovaj materijal se pojavljuje za nas u najgore vreme, kada se umanjuje njegova verodostojnost. Treba da se delimo sa nekorektnim partnerima, koji će osporavati svaku stavku, čak i one koje su svakom jasne. Ovu bratiju ne zanimaju činjenice, brojevi, dokazi. Oni nisu spremni da čuju istinu, jer je njihova predstava o zajedničkom životu izgrađena na lažima i prividima. Nas u suštini dele dve logike, dva različita način razmišljanja pred činjenicama. Ako prihvate istinu, rasprsnuće se onaj lažni svet u kojem postoje.
Čuvanje laži predstavlja bitan deo njihove celokupne egzistencije. Kako da priznaju Srbe kada je već "otac domovine" Ante Starčević tvrdio da Srba i nema, a ono malo Srba koji eventualno i postoje, da su Hrvati koji misle da su Srbi. Nema te ludosti koju neće ugraditi u svakodnevno političko postupanje. Kako ih razuveriti da hercegovački pravoslavci nisu Srbi, već Hrvati koji su u tursko vreme silom (!) bili naterani da prime pravoslavlje? Ne znam kako da sa našom bivšom braćom izvedemo deobni bilans. Pri tom ne mislim samo na bilans materijalnih dobara već na onaj koji se odnosi na deobu duhovne baštine, jezik, književnost, umetnost. Ko će tu biti kadar da povuče granične crte, kada prvo spoticanje počinje na pitanjima našeg jezika. Jer, za njih sumnje nema da je hercegovačka štokavština hrvatski jezik koji je Vuk ukrao Hrvatima i pretvorio u srpski jezik. Tu nema daljeg razgovora.     (20. jun 1994)

UZROCI ATENTATA

Ponovljen mi je poziv da na Austrijskoj televiziji, u emisiji Klub 2 učestvujem 28. juna. Razgovor će se voditi na temu: "Die Schusse im Sarajevo 1914". Austrijanci nikako da se smire na temu ubistvo Ferdinanda. Razume se da i ovu emisiju verovatno prave iz ugla osuđivanja Principovog atentata. Što manje će se govoriti o stvarnim uzrocima ovoga čina. Ponoviće se odgovornost Kraljevine Srbije za ubistvo, iz čega automatski proizlazi krivica srpske države za izbijanje svetskog rata. Siguran sam da niko od učesnika neće do kraja analizirati suštinu organizacije "Mlada Bosna", koja nije predstavljala neko ideološki kompaktno telo. U njoj su bile okupljene razne frakcije, od nacionalista do bakunjinista, od onih koji su sanjali da svoju sudbinu vežu za srpski Pijemont, da grupe koja je bila zaneta prvenstveno socijalnom tematikom. Ujedinjavala ih je samo mržnja prema Austriji, protest protiv aneksije Bosne i Hercegovine, klasični imperijalizam. Ni unutrašnji problemi Austrije, posle Nagodbe 1867. nisu do kraja protumačeni, a posebno neuspeh trijalističke koncepcije, koju je zastupao još kron-princ Rudolf. Oko tih ideja zanimao se Ferdinand, pa nije čudno kako je kod Mađara bio omražen.
Oduvek sam smatrao da atentat u Sarajevu ne bi mogao da uspe da Ferdinandova smrt nije odgovarala interesima nekih najviših krugova, pre svega mađarskih i vojnih. Jadni Gavrilo Princip uleteo je u splet najzamršenijih igara a da nije potpuno bio svestan koje su posledice njegovog čina. Najzad, ako ga je podržavala "Crna ruka" sa Apisom na čelu, jedno je izvesno, za ovakve akcije "mladobosanci" nisu imali podršku srpske vlade. Pašić je znao u kojoj je meri Srbija iscrpljena u dva balkanska rata i da nema snage da zagazi u sukob sa Austro-Ugarskom. Sem toga, i Rusija, kao srpski protektor, složila se sa aneksijom Bosne i Hercegovine, što je značilo da sa te strane Srbija ne može računati na pomoć.
Učestvovanje u ovoj emisiji je suviše besmisleno. Dovoljno je da se setim da će učestvovati i Milo Dor, Srbin koji će zastupati austrijsko stanovište, u meri koja je potrebna za privid. I zar onda nemam pravo da me sve to vređa i zamara? (22. jun 1994)

PRAVO NA LAŽI

Novinar Branislav Matić priredio je u "Dugi", u broju 530, od 25. juna do 8. jula, članak o masoneriji sa bombastim naslovom: "Tajni život akademika", na osnovu podataka koje je dobio od istoričara Bogumila Hrabaka. Zašto masoni ne mogu da se slože oko izbora predsednika SANU? To je samo jedno od pitanja na koja je odgovarao prof. Bogumil Hrabak, na tribini Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Evo šta je ovaj "specijalista za pitanje masonerije" govorio studentima: Postoje podaci i indicije o podeli u ovoj "zvaničnoj", Nenezićevoj loži. Jedan njihov deo pomaže vlast, "gravitira ka njenoj sferi", pomaže da se reši srpsko pitanje i ispoljava "izvesnu patriotsku notu". Drugi deo se politički vezuje za DEPOS i u oštroj je opoziciji. To se normalno vidi u SANU, koja nikako da izabere svog novog predsednika. U prvom krugu, recimo, bio je jedan kandidat mason, ali relativno neutralac, a protivkandidat je bio mason deposovac. I oni u ložama nikako nisu uspevali da se slože. Biće vrlo zanimljivo pratiti dalji tok zbivanja u vezi sa izborom predsednika SANU. Po svemu sudeći, sporazuma nema na vidiku.
I tako, jedan naučnik sebi dozvoljava da u javnost pušta takve izmišljotine. Sve se to uzima zdravo za gotovo i nema zaštite od neodgovornog brbljanja. Takve gluposti proizvodi jedna posebna vrsta novinara, koju lako prepoznajem i čiju specifičnu težinu nije teško odmeriti. Oduvek postoji potreba da se u javnosti manipuliše senzacionalističkim proizvodima najniže vrste. Zabrinjava kada u ove stupice upadaju profesori univerziteta, dobro reklamirani istoričari. Zaista se nalazimo na rubu morala, a naš društveni pad već odavno je neizbežan. Ozakonjeno je pravo na laži i manipulacije svake vrste. Ova pojava nezaustavljivo razara naš već ionako rastočen društveni organizam. Svakodnevno se pojačava stepen naše neizlečivosti. Uspešno se obavljaju pripreme za naš konačan silazak sa istorijske pozornice.
Drugi, koji su vitalniji i koji raspolažu jasnim ciljevima, uspeće da nas istisnu sa istorijske scene i da nam onemoguće povratak. Da li iko ko je u ovoj Srbiji odgovoran za biološki opstanak nacije vidi njenu ugroženost? Ili smo se ograničili da svu svoju pamet upotrebimo jedino za preživljavanje? Zavladala je jedna posebna vrsta neosetljivosti, koja nije lišena istinske svireposti. Ponašamo se kao da se u našem prvom susedstvu ne bori na život i smrt taj isti srpski narod. U ovom delu naše države, gde vlada mir, postavljaju se zahtevi da se živi kao da nema rata i kao da nismo prinuđeni da se branimo od onih koji nas uništavaju sankcijama i prljavim medijskim ratom. A dok se one ne ukinu, neprijatelji će biti prinuđeni da posmatraju umiranje naše "četničko-hajdučke" dečice, da peru svoje hrišćanske ruke od svega što miriše na zločin i da i dalje, na svoj izvežbani način, čeznu za mirom.
U to ime, čak šezdeset pet američkih kongresmena jevrejskog porekla glasalo je za ukidanje embarga za prodaju oružja muslimanima i odredilo sumicu od 200.000.000 dolara za pomoć ovoj muslimanskoj sirotinji, koja brani sveta načela demokratije od pravoslavnih srpskih varvara. I to smo doživeli od Jevreja sa kojima smo za vreme Drugog svetskog rata delili našu genocidnu sudbinu! Bog više nema razloga da poštedi ovu današnju Sodomu i Gomoru. Nisam pretpostavljao da će se baš u Americi slomiti hrišćanska civilizacija i da će tu propast započeti događaji u Bosni. Još jednom Bosna postaje područje na kojem se odredila i sudbina sveta.     (26. jun 1994)

" EFEMERIS" BEZ KRAJA
Prelistavam ko zna po koji put tabake "Efemerisa V" i pitam se da li je ovo delo završeno. Osećanje da je došao kraj, nije zasnovano na prirodnom umoru posle groznice pisanja. Da li u meni postoje podsticaji da još nešto dopišem? Bojim se rasplinjavanja, koje rađa utisak izveštačenosti i odstupa od vernog prikazivanja likova. Uvek će postojati nešto nedorečeno, neobjašnjeno i zato primamljivo za pisanje. Nije nikakva nesreća ako neke misli, osećaji ili zapažanja ostanu neiskazani. Tim putem se stvaraju duhovne zalihe koje ko zna u kojem trenutku otvore svoje skrivnice. Moj prvi zadatak od sada biće da završim knjigu "Srbi u Beču". Oklevanje, koje je dalo prednost "Efemerisu", nije me suviše udaljilo od radosti pisanja u Niškoj Banji, gde sam mnogo radio na ovoj knjizi. Nikada nisam prekidao da nešto oko Srba u Beču prikupljam, da o njima razmišljam i da tu knjigu neprestano dograđujem. (21. jun 1994)