U savezu sa đavolom

”PLAN MIRA”

SA svih strana vrši se pritisak na Republiku Srpsku da prihvati plan Kontakt-grupe koji zahteva da Srbi pristanu na komadanje svog živog tkiva, da vrate ono što su krvavo osvojili kao svoju dedovinu; pa ipak, moćnici su tako odredili i oni to sada zahtevaju u ultimativnoj formi. Ovaj poraz Rusija pokušava da pretvori u nekakav uspeh svoje diplomatije, valjda zato što se do odluke bosanskih Srba bar privremeno zaustavlja strašna mašinerija koja čeka da bude pokrenuta.
Ovom pritisku pridružili su se i vlada u Beogradu i Slobodan Milošević. Njemu je stavljeno do znanja da, ukoliko Srbi odbiju ovaj plan, pooštriće se sankcije protiv Jugoslavije, a u protivnom, doći će do njihovog ublažavanja a zatim potpunog skidanja. Vlasti u Beogradu u svom obraćanju Srbima u Republici Srpskoj prvi put otvoreno najavljuju prekid veze sa Palama, otkazivanje pomoći i traže da se plan Kontakt-grupe prihvati. Kozirjev i njegov pomoćnik Čurkin izjavljuju da tek posle usvajanja plana postoje uslovi za dalje pregovore i korekcije mapa, ali uz sporazum obeju strana.
Kozirjev je najavio da će Srbi u Republici Srpskoj moći da ulaze u konfederalne odnose sa Jugoslavijom, ali nije rekao da to ne znači napuštanje jedinstvene bosanske države, čije se granice ne mogu menjati, jer su međunarodno priznate.
Skupština sa Pala prepušta konačnu odluku referendumu, koji je raspisan za kraj avgusta. Takvo rešenje Zapad neće prihvatiti i protumačiće ga kao odbijanje ponuđenog plana, koji je “plan mira”, a sve drugo je rat. Amerika preti i jednostranim ukidanjem embarga za uvoz oružja bosanskim muslimanima.
Sredstva javnog informisanja donose izjave znanih i neznanih građana koji odobravaju stav Slobodana Miloševića. Stvara se klima koja treba da deluje na Srbe u Bosni i smanji njihovu odlučnost da ne kapituliraju. Radovan Karadžić je dao svoju ocenu situacije rekavši: “Pristajanje na ovaj plan znači i prestanak suvereniteta Republike Srpske.” Srbi na Palama doneće odluku o odbijanju ultimatuma, a to znači nastavak rata i nova stradanja.
Novinari me sa svih strana zovu i traže izjavu. Predsednik SANU Dušan Kanazir već je govorio na televiziji i opredelio se za prihvatanje, a isto je učinio i Antonije Isaković. Ne znam šta se tu još može reći kad su stvari do cinizma jasne. Kako da kažem: prihvatite mape jer vam preti da izgubite i ove tekovine vaše Pirove pobede. Danas razgovarate sa neprijateljima kao strana koju još respektuju kao vojničku silu, a sutra, napadaće vas sa svih strana, ubeđeni da učestvuju u pravednom krstaškom ratu protiv opasnih jeretika. Sa svih strana ovi moderni krstaši dobiće potrebne blagoslove za svoje razbojništvo. I to je već viđeno 1204. godine. Rusija, koja bi mogla pomoći, još ne postoji, i dugo se neće pojaviti na političkoj sceni. Svakodnevno gubi vlastite teritorije i prepušta svoje građane neverovatnim ponižavanjima koja oni doživljavaju u novostvorenim državicama. A šta Amerikanci i zapadnjaci misle o novoj ruskoj demokratiji pokazalo se i prilikom Jeljcinovog zauzimanja parlamenta. Taj “demokratski” manevar i tu bitku sa poslanicima Amerika je pozdravila. Svakako su znali zašto to čine.
Za srpski narod u celini postoje nove opasnosti podela. U tom procesu vidim žarište novih sukoba. Pedeset i više godina traje kakvo-takvo prevazilaženje rana koje smo stekli u bratoubilačkoj borbi. Gore od svih sankcija je ako se takvi sukobi ponove. Tu više neće pomoći pozivanje na bilo kakve državne suverenitete, jer oni više neće ni postojati.
Tačno i pruski racionalno kaže Hegel: “Naivni ne pripadaju istoriji.” Mi se danas nalazimo pred izborom da postupimo emotivno, bez obzira na posledice, ili da prihvatimo racionalno procenjivanje naše nosivosti. Pri tome mislim na onu nosivost koju rađa i nacionalna solidarnost i istovetno procenjivanje budućih tokova evropske i svetske istorije. Mi takvu solidarnost još nismo domašili i zato se pitam da li smemo da sebe zavaravamo da ona postoji. A ako se ona i pojavi, kako da nas prožme u ovoj duhovnoj zbrci i sveopštem rasulu. Teško je reći, ali ponekad mislim da smo odavno izgubili svoj nacionalni identitet.
Zbivanja puna strašnih žrtava u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini pružaju nadu da je vraćeno naše nacionalno dostojanstvo, ali je put do pobede dug i pun velikih iskušenja. Svaki pogrešan korak udaljava nas od našeg političkog i duhovnog jedinstva. Tačno je rekao Justin Popović: “Dvadeseti vek znači savez sa đavolom.” A šta tek reći za nastupajući vek, čije lice simbolično predstavlja američki ministar spoljnih poslova Kristofer?
Najgore što bi nam se moglo desiti je da se ponovi ono što je pučistička vlada generala Simovića uradila dva-tri dana posle puča 27. marta. Uspaničena pred onim što sledi, poslala je svoje emisare u Nemačku da tamo uvere merodavne da vlada prihvata pakt koji je pre nekoliko dana odbacila. Za to je bilo kasno, a rezultat je poznat.
(4. avgust 1994)

OTVARANJE GROBOVA

Otvaram Knjigu propovednikovu (1,10): “Ima li što za što bi ko rekao: vidi to je novo? Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.” Saznanje da u svetu ima tako malo novoga, a tako mnogo ponavljanja, meni je uvek služilo kao uteha. Te su misli delovale lekovito i njima dugujem dobar deo svoje izdržljivosti. Sve to podseća na neke životne improvizacije, na život koji se sagledava u vremenskom ograničenju iz dana u dan, jer su zamućeni pogledi u budućnost.
Grubost reagovanja iz Beograda na odluku sa Pala da rešenje prepuste referendumu podseća na komunističko obračunavanje. Ne biraju se sredstva, a žrtve se izručuju novinarskim piranama koje napadaju u jatima. Međutim, upravo tu žestinu svet na Zapadu očekuje sa krvožednim zadovoljstvom, proveravajući stepen iskrenosti mera koje preduzimaju vlasti u Beogradu. Ako im je bila namera da podele Srbe, onda im je to uspelo.
Da li je bilo pametno da se sa Palama razgovora na ovakav način? Zar nije bilo pametnije da se strpljivo tumači naš položaj? Da li je bilo vremena za to? Neka se sve desi, samo ne rascep, podele koje će reaktivirati ko zna koje sve nenamirene račune. Krajnje je opasno kada se na Balkanu počnu otvarati grobovi, kada se oglasi zov neosvećene krvi.
Teško i bolno pismo. Sablasno zvuči pasus: “Potpuno prihvatamo da Jugoslavija odveže svoju sudbinu od nas i da se spasava, kao što se spasavala obnavljanjem federalnog ugovora, čime nas je ostavila izvan svoje države.” Boli me rezignirano razumevanje ovog čina.
Sve su ovo sudbonosni dani i odluke koje će ući u istoriju kao veliko svedočanstvo međunarodne zavere protiv Srbije i srpstva u celini. Za ove zločine učinjena je dobra priprema sa ciljem potpune satanizacije našeg naroda. Svet poslušno ispunjava naređenja iz Vašingtona. Ova farsa dozvoljava da države u ovoj igri neguju svoju iluziju o samostalnom odlučivanju.
Ako u tome učestvuje Rusija, zašto da se čovek čudi jednoj Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. I što su ove “sile” pokornije u odnosu na svoga gospodara, veći je njihov bes na nekakvu Bosnu, koja prkosi i pljuje u lice moćnicima. Traži se opšta solidarnost u poniženjima i kaljuganju. Kao da se tako lakše podnosi suočavanje sa istinama. Gasi se svaki otpor prema diktatu sile, a posebno prema hipokriziji koja je odavno ustoličena i podignuta na stepen dogme. Svet je u prošlim vekovima naučio kako se treba pretvarati pred silom i koji prividi povećavaju stanje snošljivosti, da se te nakazne igre podnesu bez jauka.
Proredio se broj onih zanesenih proroka koji su nekada bili kadri da životima posvedoče istinitost svojih reči. Užasavam se pri slutnji da će svet potonuti u sveopšti mrak američke kulture, a ljudi dobrovoljno poneti jaram supkulture, čije se trajanje ne može predvideti. Bune protiv ovog morala su još sasvim neizvesne.
Srbi su ovoj borbi preuranjeno priložili svoj krvavi obol. Hoće li se iko jednoga dana setiti ovih srpskih žrtava, koje danas deluju tako uzaludno? Za koji period su se razvezala naša braća od nas, ili mi od njih?
Ovo je do sada najveća pukotina u tkivu srpskog naroda. Taj jaz se ne može prevazići preko noći, a žrtve naše braće u Bosni i Hrvatskoj će uvećavati i pozleđivati stare rane. I nema te sile koja je kadra da omeđi patnju, a nikakvi čuvari granice neće moći da zaustave širenje narodnih bolova.     (6. avgust 1994)

BRAĆA, SILOM PESNICE
DOK pratim zbivanja u Bosni, sećam se Vestfalskog mira i načela: Cuius regio, eius relligio, svih blagoslova oružja najrazličitijih vojski. Pred očima su mi tri deobe Poljske, iza kojih su sledile nove borbe, ustanci i otpori. Sećam se Verdena, Marne, Kajmakčalana i Soluna. Ne mogu da zaboravim ni Turke pod Bečom 1683. Gruba sila je svojom gvozdenom pesnicom menjala granice i određivala sliku sveta, tražeći da se u ono što je nametnuto slepo veruje. Oduvek svetom vlada načelo pruske kasarne: “Geharchen und nicht resonieren”.
Postoje mali narodi, koji su se tokom svoje istorije dobro izveštili u iskazivanju pokornosti. Naučili su da se pred silom pretvaraju, da lažu i da na bezbroj načina skrivaju svoja prava raspoloženja, zbog mrvica koje padaju sa sofre ovozemaljskih silnika. U dodiru sa njima, ti narodi sluge ne traže više nego što daju gospodari, a svoje krvoločno lice pokazuju onoga časa kada im sa najvišeg mesta bude dopušteno da se obračunaju sa svojim neprijateljima. Tako na ovom našem Balkanu nastaju istrebljivački ratovi, mržnje koje same sebe hrane, trajna onesposobljenost za tolerantno življenje.
Upravo zbog toga, najluđe rešenje koje se može smisliti u glavama moćnika zahteva zajednički život po svaku cenu, bespogovorno ostajanje u postojećim granicama. Zaista, samo bahati i sasvim neodgovorni stvoritelji novog poretka mogu da donose ovakva beživotna rešenja koja su duboko antihumana.
Jer, iskustvo uči da je nemoguće silom zbratimiti bilo koji narod sa nekim drugim, ne mogu se preko noći preskočiti vekovi u kojima su stvorene i ukorenjene naše razlike, naše mržnje, naše osvete, zavist, strahovi, sve što se na razne načine skuplja i taloži u dušama ovoga sveta. Gde je to naš narod mogao da čuje i neke druge poruke, kada se i sama crkva prilagodila ovako uobličenoj duši, kada je pred snagom narodne vere i sama ustuknula i često priznavala vrednost apokrifa.

DUŽI SPISAK ZAHTEVA
IGRA sa Republikom Srpskom može da donese samo privremeno ublažavanje sankcija, probno razmatranje daljih dokaza poslušnosti, na primer apsolutna kontrola granice na Drini i, najzad, priznanje granica baš onako kako su to već uradile zapadne sile. Svi ti postupci smanjuju manevarski prostor srpske strane. Očigledno je da se moćnici neće zaustaviti u Bosni, već čekaju da konačno objave potpuni spisak svojih zahteva. Pre ili kasnije, Jugoslavija će se naći pred novim ultimatumima, a to znači i pred novim sankcijama. Treba shvatiti da se sve u svetu i kod nas događa u sklopu mehanizma koji radi za tzv. novi svetski poredak. To je posebno konstruisana drobilica koja mrvi sve što joj stoji na putu. Sa gnevom uočavam da se to dešava sa mojim narodom, kome ti dželati još nisu ni saopštili sve muke koje su nam pripremili, bahato poneti svojim vizijama globalnog uređenja sveta.
(Nastaviće se)