Taoci politike sile

MISLIM na sudbinu pravoslavlja u postkomunističkom svetu. Buknula je kriza, a vidljiva je i pojačana uloga Vatikana. U bivšem SSSR-u pravoslavlje je u pravoj katastrofi. Ukrajinski unijati digli glavu i njihove borbe postaju sve žešće. Pravoslavlje podeljeno. Oglasila se i nekanonska autokefalna pravoslavna crkva, pored one lojalne Moskovskoj patrijaršiji. U Bugarskoj svađa episkopa i zahtevi da se smeni patrijarh. I ovde se oseća pritisak Rima. Srpska crkva ima problem sa pristalicama autokefalne crnogorske crkve, a raskol sa crkvom u Makedoniji je starog datuma. Raskol sa pravoslavnom crkvom u Americi jedva je sređen. Rim je Rusiju proglasio za misionarsko područje, a brojni misionari već deluju na čitavom prostoru.
Pitam se šta je razlog ovome stanju i gde to pucaju oni obruči koji vernike drže zajedno u trajnoj odanosti i disciplini. Uočavam dve organizacione slabosti. 1) Pravoslavne crkve su nacionalne crkve i kao takve neizbežno vezane za sudbinu naroda kojem pripadaju. 2) Pravoslavne crkve ne spadaju u tip tzv. agresivnih crkava, koje ispoljavaju jake misionarske ambicije. Katolička crkva odavno zna šta je "Ecclesia militano", a muslimani odavno imaju fundamentalizam. I jedni i drugi ratovali su za svoja načela i istrebljivali druge narode bez milosti. Pred tim krstašima iščezli su čitavi narodi Amerike zajedno sa svojom kulturom.
Pojedine ideologije, pa i crkvene organizacije, neprekidno samopodstiču i teraju u podvižništvo raspirivanjem jakih emocija. Pravoslavlje je suviše okrenuto pojedincu, ono poštuje dušu svakog čoveka, dok ostale religije nude spokojstvo i sigurnost u masi. Što veća ljudska masa, veća je iluzija o pravovernom i jedino spasavajućem putu.
Katolicizam se prilagodio novom američkom poretku i nastoji da tu silu preokrene u svoju korist, sugerišući moćnicima da su im ciljevi zajednički. Obezdušena sila lako se da ubediti da prihvati ovakve ponude, koje će joj samo dodati one duhovne vrednosti koje joj nedostaju. I tako dolazimo do još jednog ovozemaljskog poslovnog sporazuma. Katolicizam se ne može otresti svog sna o jednom stadu i jednom pastiru. Za srpsku stvar je tragično što je katolicizam na ovom prostoru svoju delatnost poistovetio sa nacionalnim ciljevima hrvatskog naroda. Na tom putu, on je kao hrvatski saveznik morao doći u sukob sa srpskim narodom, kojem je pravoslavlje bilo jedini prirodni štit, obavezni deo privilegija, koje su Srbi, kao carski graničari, dobili iz Beča.

BEZ SAVEZNIKA

U TOM neprestanom sukobu, katolicizam kod nas nije mogao da odstupi od svojih vatrenih misionarskih ciljeva. Patent o toleranciji, koji je Josif II obnarodovao, ozbiljno je ugrozio privilegovani položaj katoličke crkve u Austriji. Za Srbe je on bio spasonosan, jer je došao u vreme kada se već pripremala srpska revolucija, sve ono što će nešto kasnije ostvariti Karađorđe. Tada su se Srbi u Austriji, bar za neko vreme, oslobodili onog vekovnog pritiska i otvorenog neprijateljstva katoličke crkve. Iz tih istorijskih zbivanja katolička crkva nije izvukla pouke. Stara mržnja je ostala, a jednako i svi njeni glavni ciljevi. Novine su se svele više na spoljne oblike u prevladavanju novonastalog stanja nego u suštinskom odstupanju od krajnjih ciljeva. U strašnom obliku potvrđuje to ponašanje katoličke crkve u NDH 1941. U tom sunovratu jugoslovenske države katolička crkva nije postradala zajedno sa državom u kojoj je od 1918. slobodno delovala. Naprotiv, ona se odmah izjasnila za ND Hrvatsku, bez obzira na karakter ove zločinačke tvorevine, nastale po odluci dva diktatora.
Katolička crkva u Hrvatskoj postala je korisnik stradanja pravoslavnog sveta iako su svi njeni odgovorni prelati, sa Stepincem na čelu, veoma dobro znali kakvim se sve sredstvima učvršćuje ova ustaška država i da je sve u njoj stavljeno van zakona. Mirno su prihvaćene žrtve, svi ljudski i materijalni gubici, razaranje celokupne pravoslavne crkvene organizacije. Teško je u novijoj istoriji naći primere tako čvrsto sjedinjenih nacionalnih i crkvenih ciljeva. Ne oklevajući ni za trenutak, potisnut je univerzalni karakter ove crkve, prihvaćena je ta krvava nacionalistička etapa, sa uverenjem da druge, svetovne sile obavljaju te užasne, prljave poslove.
Jasno je da su se iz potonulog jugoslovenskog državnog broda spasli samo oni kojima su velike sile hitro priznale granice. Ostatak Jugoslavije našao se u polulegalnom prostoru, kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Stvoren je provizorijum, izglasane su i kazne, a sve u cilju da se nemačko-američki ljubimci Hrvatska i BiH što pre konsoliduju, a pobunjeni Srbi trajno ukrote. Izmišljene su sankcije kao dugoročna kaznena mera, a mi u Jugoslaviji pretvoreni u taoce politike koju propisuju velike sile. Nastaje period mučnog koprcanja, uz potajno nadanje u rusku pomoć. Rusija nam niti može niti hoće pomoći. Ostali smo bez saveznika, a to znači bez one neophodne zaštite koju mali narodi moraju imati, jer je tako od pamtiveka.
(25. avgust 1994)

SVETSKI ŽANDARI

PONOVO se u Beogradu pojavio Jasuši Akaši, taj učtivi Azijat, uvek pribran i miran, neumoljiv i postojan, koji i najneprijatnije vesti saopštava sa ljubaznim smeškom. Zatražio je hladnokrvno i bestidno, kao da u politici ima stida, da Jugoslavija na svoju teritoriju primi strane posmatrače, koji će kontrolisati ozbiljnost jugoslovenskog embarga u odnosu na Srbe u Bosni. Zahtevaju da Jugoslavija zaboravi na nacionalnu čast i odbranu svog suvereniteta, da prihvati ono što Srbija 1914. jedino nije mogla da usvoji u austrijskom ultimatumu. Biće to veliko iskušenje za Slobodana Miloševića.
U nedelju, 28. avgusta, sa odobrenjem koje je prethodno dobio od evropske ministarske petorke, pojaviće se u Beogradu i Andrej Kozirjev. Očigledno, ponoviće i on isti zahtev, koji je već izrekao Akaši. Pretpostavljam da je dobio odobrenje da posmatrači budu i Rusi, svi u civilu, kako bi se udica poniženja lakše progutala.
U Zagrebu je Klaus Kinkel već objavio da ublažavanje sankcija treba vezati za rešavanje problema Srba u Krajini i njihovog vraćanja pod hrvatski suverenitet.
Sve to govori u prilog mišljenju da nema ni govora o skidanju sankcija. Stvoren je efikasan sistem ucena i svetski žandari neće ga lako napustiti. Jedva su došli do ovakve prednosti u odnosu na sve one snage koje su im mogle biti na putu. Pošto su one napokon uklonjene, ta jedina preostala sila radi šta hoće. Svetu tek predstoje gorki časovi poniženja, bezobzirnosti i slepog potčinjavanja. Neprilagodljivost srpskog naroda, a tako je procenjeno u centru moći, donela mu je samo nove patnje. Skoro da verujem da je već skovan plan o potpunom uništenju naše zemlje.
(26. avgust 1994)

ČEKAJUĆI PAPU

U HRVATSKOJ papomanija. Sve je u znaku dolaska pape. Nacija ustaje na noge. Složili su se i poistovetili interesi nacionalističke i klerikalne Hrvatske, ekskomunisti na vlasti i njihova demokratska opozicija. Ambasador Hrvatske u Vatikanu profesor Ivo Livljanić izjavljuje: "Papa Ivan Pavao II, čija je domovina Poljska, naša pradomovina, upravo Krakovsko vojvodstvo koje se u stara vremena nazivala 'Bijela Hrvatska', ostat će nesumnjivo zapisan velikim slovima u istoriji crkve, ali ušao je i u našu istoriju, kao jedna od nama najdražih i najznačajnijih figura". Ovo tvrđenje zasniva se na činjenici da je upravo ovaj papa bio prvi koji je javno podržao njihovu secesiju, a to su zasluge koje se ne mogu lako zaboraviti. Biće to velika manifestacija vernosti Hrvata Petrovoj stolici. Obnoviće se bajke o predziđu hrišćanstva, pucaće se iz svih oružja kako bi se Hrvati prikazali kao deo zapadnoevropske civilizacije, a njihova sadašnja borba protiv nepopravljivih Srba dobila novi podstrek. Biće to još jedna svečana prilika da se sa malo svete vodice poškropi hrvatski genocid, onaj iz Drugog svetskog rata, a posebno ovaj sadašnji. Najzad, imaće Sv. otac priliku da se pomoli nad grobom hrvatskog mučenika, uzoritog kardinala Alojzija Stepinca i da tu, na ovom svetom mestu, i lično sazna, da ovaj već uveliko dejstvuje kao svetitelj, kao i da vidi zavetne pločice nad njegovim grobom.
Bio bi poseban znak vatikanske odanosti na Hrvatima, kada bi papa svoju posetu iskoristio da pokrene pitanje beatifikacije kardinala Stepinca. Tim pre što je nestala u prahu i pepelu ona omražena država koja ga je osudila nevinog, pa su uklonjeni i svi politički obziri koji su odlagali čin beatifikacije. Gotovo sam siguran da će Vatikan konačno povući i taj potez sa Stepincem. Papa je iz bezbednosnih razloga otkazao već najavljenu posetu Sarajevu.
(7. septembar 1994)

IZBEGLICE IZ KLADUŠE
GLEDAM na TV jezive slike izbeglica iz Velike Kladuše. To su pristalice Fikreta Abdića, njih oko 40.000, koji su utekli pred osvetom Izetbegovićeve vojske, koja je zauzela ovu muslimansku oblast. Muslimani beže pred muslimanima. Hrvatska je odbila da ih primi, a primili su ih Srbi iz Krajine. Sve izbeglice hoće da odu u Austriju ili Nemačku, a ove zemlje neće da ih prime. Sada ih hrane Srbi Krajišnici, kojima isto tako ne preliva. Sve se to dešava u ovom ravnodušnom, okrutnom svetu. Ovoga puta izostale su čak i suze, koje obično prolivaju razni belosvetski mirotvorci, svi oni koji debelo zarađuju na ljudskoj bedi.

NOVA GVOZDENA ZAVESA
SADA se i hrišćanske crkve uključuju u kampanju protiv našeg naroda. Svakodnevno se pružaju dokazi u kojoj je meri ustrojena monopolistička pozicija Amerike u novom poretku. Spušta se nova gvozdena zavesa, a sa njome i gusta pomrčina u kojoj će nestati pojmovi o ljudskoj slobodi i moralu. Ta je sila kadra da proizvede velike duševne patnje za sve intelektualce koji su prozreli kako deluje ovaj mehanizam uništenja protivnika. Uzalud oči to vide, jer nema onih koji bi tu istinu želeli da čuju. Ta istina je uznemiravajuća i ona, jednom sagledana, neopozivo obavezuje. Zato je najveći broj ljudi izbegava i ljubomorno brani svoju neobaveštenost. Ona pruža divnu iluziju da je čovek slobodan i da je uspešno sačuvao slobodu odlučivanja.

TUĐMAN HTEO RAT
BELEŽIM nekoliko bisera iz Tuđmanovog javnog istupanja. Po dolasku sa zasedanja UN, u govoru na Trgu bana Jelačića rekao je:
"Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela, ali mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo i vodili političke pregovore, a iza tih pregovora smo formirali svoje oružane jedinice. Da to nismo tako radili, ne bismo došli do cilja. Znači, rat je bilo moguće izbeći samo da smo mi odustali od naših ciljeva, tj. od naše samostalnosti."
Istom prilikom Tuđman je u svoje najveće uspehe naveo: "pobedu nad JNA i smanjenje broja srpskog pučanstva na 7 ili 8 procenata u Hrvatskoj".
Priznajući brojno angažovanje Hrvatske u BiH, Tuđman je rekao: "Tačno je da sam branio Slavoniju, ali još više danas branim Bosnu i Hercegovinu. Hercegovina je Hrvatska".
(Nastaviće se)