Greh pape Jovana II

KONAČNO je Hrvatska dočekala papu! Oslobođena je silna nacionalna energija. Već prilikom dočeka, papa je 15 minuta slušao istorijsko predavanje Franje Tuđmana. On je papu nazvao “vrhunskim moralnim autoritetom ljudske civilizacije”. Brzo je prešao na razmatranje istorijskih veza Hrvata i Vatikana. Ponovio je svoju tezu o Hrvatima kao braniteljima granice zapadne civilizacije. Govorio je o dolasku Hrvata na Balkan “iz svoje pradomovine Bijele Hrvatske, gde je danas vaša domovina”. Na taj način je nedvosmisleno uspostavio na licu mesta skoro rođački odnos sa ovim papom. Posebno je zahvalio papi što je “prvi ustao u odbranu Hrvatske”, te “osudio barbarsku agresiju na Hrvatsku”, a naročito što je 13. januara 1992. godine prvi priznao samostalnu Republiku Hrvatsku “dajući drugima primjer za postupanje”. Nije propustio da istakne da je “Hrvatska zaustavila srpsku agresiju”, kao i da je “protiv svakog ekstremnog nacionalizma i fundamentalizma”.
Istakao je da “srpskoj zajednici u Hrvatskoj garantuje sva etnička i građanska prava, prema kriterijumima međunarodne zajednice u tom pogledu”. Bila je to prava smesa istorijskih falsifikata (antimurale christianis), drskih političkih podvala i pokušaj da se pred svetom predstavi kao čovek demokratskih načela po zapadnjačkom standardu.

PAPINA BESEDA

PAPA je u svom odgovoru uputio pozdrav i Bosni i Hercegovini i gradu mučeniku Sarajevu, u kojem je želeo da ohrabri napaćeni narod, ali je bio sprečen. Celo papino izlaganje bilo je usmereno na uspostavljanje mira, međusobne trpeljivosti i saradnje na ovim prostorima. Tom prilikom pozdravio je i sve druge verske zajednice, a “poglavito Srpsku pravoslavnu crkvu i njene čelnike”, imenujući još muslimansku i jevrejsku versku zajednicu. I on se u svom govoru dotakao istorije, istakavši da odnosi između Katoličke crkve u Hrvatskoj i Svete stolice “nikada nisu oslabili tokom stoleća”, podsetivši na više hrvatskih svetaca “koji su doneli velike zasluge crkvi i svom narodu”. I naravno, nije mogao da izbegne kardinala Stepinca. Spomenuo ga je među onima “koji su se suprotstavljali jarmu ateističkog komunizma”.

BRISANJE ZLOČINA

NajznaČajnije mesto u papinom govoru odnosi se na preporuku da se “uvek sledi miran put” u rešavanju problema, naglašavajući da misli u prvom redu na “uspostavljanje suvereniteta na celoj teritoriji i povratak izbeglica”. Tako je Vatikan ponovio svoju podršku celovitom prostoru hrvatske države. To je maksimum koji se u ovom času mogao izvući iz papine posete. Ostaće na kraju euforičan ukus probuđenih istorijskih falsifikata, koji su tako duboko ukorenjeni u hrvatskom narodu. Zaista, krajnje je vreme da istoričari već jednom ozbiljno pretresu mit o antimurale christianis i da ga vežu za snage koje to zaslužuju, a posebno za ona ustrojstva koja su stvorili habzburški vladari, kao branu zapada prema nadiranjima agresivne Otomanske imperije, sistem Vojne Krajine, sa Srbima, slobodnim seljacima, sistem koji je trajao od DžVI veka do zvaničnog ukidanja Vojne Krajine, 1881. godine.     
     (11. septembar 1994)
“Politika” donosi tekst koji je papa izgovorio u katedrali, odajući počast kardinalu Stepincu. Navodeći “svijetle primjere svećenika i redovnika Hrvata koji su ostavili izvrsnu duhovnu baštinu”, on je rekao za Stepinca i ovo:
“Najsvetliji lik, bez sumnje, nadbiskup i kardinal Alojzije Stepinac, svojom prisutnošću, svojim radom, svojom hrabrošću i strpljivošću, svojom šutnjom i, napokon, svojom smrću pokazao je da je istinski čovjek crkve. Spremno je prineo sebe kao najveću žrtvu, samo da ne bi zanijekao vjeru.” Papa je kleknuo na grob kardinala Stepinca i tu se pomolio. Bio je to maksimum koji je mogao da pruži Hrvatima. Ni reč najave o budućoj beatifikaciji ovog prelata, što je moglo samo da razočara i vernike i nevernike. Jer, i jednima i drugima, potreban je taj novi hrvatski “mučenik”. Njegova beatifikacija revidira ono što se zbilo u NDH, što je nadbiskup oćutao. Papa je odbio da poseti Jasenovac, a to je bila prilika da svojim vernicima pokaže put kajanja i oproštaja. Nije to učinio, bez obzira na to što je, kao Poljak, dobro znao šta su koncentracioni logori. Pokazao se kao moralni slabić, a iznad svega kao čovek koji je nepodoban da u poremećeni, “novi”, svetski poredak unese malo svetlosti. Zvuči kao cinizam kada je papa, obraćajući se crkvi u Hrvatskoj, pomenuo da je “vreme da zagrebačka crkva postane promicateljica međusobnog oprosta”. Kao da mu nije jasno koliko je ova njegova poruka van svake realnosti, jer je upravo zagrebačka crkva bila glavni motor antisrpske mržnje. Svojim delovanjem ona je ugrađena u sve faze hrvatske secesije, od 1941. do 1945, do ove završne, kada je, kao i 1945, vatreno pozdravila nastavak NDH.
Sumirajući utiske ove papine posete Hrvatskoj, stečene na osnovu novinskih vesti, moj je utisak da je poseta promašila onoga trenutka kada je izostao dolazak u Beograd, a naročito u Sarajevo. Zagreb je ispao kao bleda nadoknada za ono što nije ostvareno dolaskom u Beograd i Sarajevo. Bila je to prazna parada na kojoj je izgovoreno mnogo suvišnih reči, a sve te međusobne ljubavne izjave zvučale su nepošteno. Spektakl u Zagrebu potvrdio je kako Katolička crkva još istrajava u svom okoštalom maniru vladanja dušama i da joj taj konzervativni stil prolazi u sredinama koje su i same utamničene svojom apsolutnom nesposobnošću da preispitaju svoju moralnu poziciju u ovom zbunjenom svetu. A taj se korak ne može učiniti ako se radikalno ne revidira prošlost u kojoj je počinjen nezapamćen zločin istrebljenja čitavih naroda. Taj neobračunati zločin leži među našim narodima kao strašna hipoteka zla, koje se ne umanjuje, već neprestano umnožava. To zlo hrani se i sećanjem na 1941-1945. i ono je glavni vinovnik što je u ovom novom nasilju i sa srpske strane odgovoreno ne više nemoćnim prihvatanjem stradanja, već svom žestinom onih koji dobro znaju kako se pune jame u kojima iščezava biološka snaga sopstvenog naroda. I kako god besedio Sveti otac, sve to ostaje prazna retorika, jer putevi mira neminovno vode preko Jasenovca. To je Sveti otac morao, a nije smeo da shvati i to će ostati njegov neokajani greh.
Za Jasenovac nije imao ni moralne snage, ni državničke mudrosti da shvati gde mu je mesto, kada se već usudio da poseti naš tragični i još nekonsolidovani etnički prostor. Nimalo bezazleno se uputio na grob Alojzija Stepinca i primerom svoje molitve posvedočio njegovu svetost. Biće taj gest sigurno upamćen i iskorišćen prilikom budućeg razmatranja njegove kanonizacije. Ona bez sumnje predstoji. To je sasvim sigurna investicija Vatikana, koja im ne može izmaći. Nema tu potrebe za nekom žurbom, svaka nervoza dokazuje slabost, a ne sigurnost u ono što je deo same suštine katoličke vere. A dok se to ne desi, Hrvati će i dalje svoje čežnjive poglede upućivati put Rima, odakle će očekivati ispunjenje svojih zahteva, a svi su oni - ti zahtevi - najtešnje povezani sa imperativom njihove politike i budućnosti: skidanje zločinačke hipoteke sa NDH. U tu hipoteku upleteno je i ime kardinala Stepinca i zato nema boljeg načina nego da upravo od njega počne proces rehabilitacije. Ako je “sveti čovek” Stepinac podržao NDH, onda je sigurno “božje delo” što je ta hrvatska država stvorena. Otpadaju, dakle, sve priče o nekakvim zločinima. Tako će rezonovati dobar deo Hrvata, a sve u nadi da umanje ili izbrišu iz svoje svesti zločin koji se desio.
     (12. septembar 1994)

VASKRSAVANJE SVETINJE

SA Dimitrijem Stefanovićem i Vladimirom Davidovićem otišao sam na manastirsku slavu kod oca Pajsija u manastir Šišatovac. Odazvao sam se pozivu najviše da bih proverio kako napreduju radovi na obnovi ovog važnog fruškogorskog manastira. Ono što je uradio konzervator budi nadu da je obnova manastira konačno krenula i da se neće zaustaviti. U grobljanskoj crkvi na bregu, poviše manastira, održano je bogosluženje. Skupile su se seljanke u crnini, mahom žene koje nekoga žale i retki muškarci. Prisutni su i poneki gosti iz Novog Sada, Beograda i Mitrovice, ali svi oni zajedno ne mogu da ublaže opštu sliku neke sirotinje i duhovne zaparloženosti.
Otac Pajsije - kažu da je u civilu bio železničar - čovek je okretan, hitar, stiče se utisak da ima dobar pregled svojih gostiju i da ih nepogrešivo uočava. Gleda nas svojim nemirnim i malo zamućenim očima, obraća se svima snishodljivo, ali ipak srdačno. Brzo pronalazi prave reči kojima predstavlja svoje goste, ističući njihove zasluge za obnovu manastira.
Dobro su prošli direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu iz Novog Sada Zoran Vapa, inženjer iz šumske direkcije koji manastiru dotura drva za ogrev, razume se besplatno, predstavnik “Naftagasa” iz Novog Sada, jedna dama nadležna za bušotine, kako bi se konačno došlo do vode. Otac Pajsije nas gosti ručkom koji nije postan, a on sam, skoro demonstrativno posti i ne jede. “Znam ja”, kaže mi poverljivo, “da bi moji parohijani jako voleli da me vide kako mrsim za vreme posta, ali im to zadovoljstvo neću priuštiti”. Otac Pajsije je iskusan monah i dobro poznaje svoju pastvu.
Slušajući ga kako neprestano priča, kako u te svoje priče upliće sasvim praktične brige oko obnove ovog manastira, koji se bukvalno diže iz pepela, mislim na sudbinu tolikih naših postradalih svetinja, koje čekaju svog oca Pajsija, kaluđera koji se grčevito bori da vaskrsne svetinja koja mu je poverena. Šta te ljude održava da ne posustanu, da ne klonu pred tako velikim teretom? Može li da im se zameri što svojim životom ne zadovoljavaju naše laičke predstave o monaštvu, a naročito što ne ispunjavaju naše zahteve kako bi valjalo da oni žive? Sudaraju se tolike suprotnosti, san i java, visoki, spiritualni ideali i tužna svakodnevica, željeni i stvarni život.
To daje neprekidni unutrašnji sukob, stvara veliki rascep koji treba prevladati kako bi se za sve te žrtve našlo neko opravdanje.     

     (21. septembar 1994)

POZIV PETRA II
SEĆAM se kada je Petar II pozvao na ujedinjenje iz Londona. U stanu Rajićevih zavladala je prava panika. Moj teča Ognjesalav Aranicki jaukao je neprestano: “Ovo je kraj, ovo je samoubistvo monarhije.” Ujaci su izgovorili sumorna predviđanja, optužujući Engleze za ovo izdajstvo. “Naterali su ovog nezrelog dečka da pročita taj tuđi tekst, sastavljen u dosluhu sa Čerčilom”. Čule su se i takve misli kako je sve namešteno, a kraljevo ime zloupotrebljeno. Sve su to bila teška samozavaravanja, bežanje od stvarnosti, igra žmurke koju igra grupa očajnika. Sećam se te zlokobne atmosfere koja je delovala poput udara groma. Ništa nije moglo da ublaži očaj. Kao da je svima postalo jasno da je zapečaćena sudbina nacionalnih snaga i da će poratna slika izgledati sasvim drugačije od one koju su moji rođaci izmaštali u dugim godinama iščekivanja da rat prestane i da se, zajedno sa kraljem, uspostavi ono stanje u kojem su oni videli svoju šansu za opstanak. Ništa od toga. Od ovog 12. septembra 1944. preokrenuće se radikalno sudbina srpskog naroda, a poraz nacionalnih snaga bio je potpun i konačan.
     (18. septembar 1994)
(Nastaviće se)