Vazali novog poretka

DAN Republike, nekadašnji veliki praznik Jugoslavije, slavljen bučno i pompezno, na osnovu brižno sastavljenog protokola. Danas je to dan neke davne prošlosti, prohujalih uspomena i raslabljenih sećanja. Još je to državni praznik, koji se zadržao ne iz neke stvarne potrebe, već isključivo zbog nedonešenih odluka u vezi sa novim kalendarom državnih svečanosti. Verujem da će dogodine sasvim prestati da se praznuje.
Završeno je jedno poglavlje iz istorije našeg zajedničkog života na prostoru od Triglava do Đevđelije. Odvojio se ko je hteo, svi su se razišli u neopisivoj mržnji, kao da ove dve Jugoslavije nikome ni mrvu dobra donele nisu. Stvorene su manje države vazalnog tipa u uverenju da je jedini spas i prava sreća za njihove žitelje da im države budu što manje i što zavisnije od tuđe milosti.
Uz svu ovu količinu gluposti raspirivana je golema mržnja, dovoljno snažna da razori zemlju i stvori idealnu pustoš, na radost svih njenih neprijatelja. Stvoren je mrak u kojem će se još dugo živeti, jer im je duh ubogaljen i nesposoban da primi svetlost.
A da li je moglo da bude drugačije? Teško je na ovo pitanje odgovoriti potvrdno, jer se sled događaja oko Jugoslavije kretao logikom raspada. Nije bilo mudrosti da se ta nizlazna putanja preokrene.
(29. novembar 1994)

Malo igralište

PREDIZBORNA konferencija u SANU. Govorili su M. Garašanin, M. Macura, B. Brukner, V. Petrović. Javljali su se za reč povodom izveštaja sedam sekretara o načinu na koji bi se moglo izaći iz krize. Oni su meni dali izbornu prednost. Iako je Vladimir Kanjuh, kao izvestilac te grupe, nekoliko puta naglašavao da je njihovo mišljenje neobavezno, svi govornici izražavali su na razne načine nezadovoljstvo. Bilo je to svedočanstvo u kojoj meri ti ljudi ne znaju šta hoće. Ako su protiv mene, to je njihovo pravo, ali nije ni lepo ni ukusno prenemaganje i traženje propusta tamo gde ih nema.
Kako su se samo nadimali u svojoj uobraženosti. Slušao sam to sa osećanjem gađenja i prezira. Pitam se šta ja tražim među takvim ljudima. Zar nije bilo pametnije prepustiti to malo igralište onima koji ne traže drugo nego da obmanjuju i budu obmanuti?
Kakvo strpljenje treba imati pa podneti konfuznog Miloša Macuru ili Voju Petrovića, koji je po partijskoj milosti postao rektor, a sada ne može da shvati da je ništa? Garašanin me mrzi a ja ne mogu da proniknem u poreklo te animoznosti. A molio me je da mu krstim bliznakinje kada su oba venčana kuma odbila da to učine. Za vreme sednice šapnuo mi je stari akademik Petar Stevanović: "Akademija je moralno propala. Još nikada za poslednjih četrdesetak godina koliko sam u njoj nije bila na tako niskom stupnju". Teške reči, koje nisu daleko od istine. Ne obaziru se ti ljudi na ovu očevidnu krizu. Neprekidno se održava napeto stanje u kojem njihova važnost ne opada.
(8. decembar 1994)

Rusi dobili Bosnu

NOVINE javljaju da su ruske trupe ušle u Čečeniju. Ovo je događaj prvoga reda, jer predstavlja uvod u novi sukob Rusije i muslimanskog sveta. Na taj način Rusi su dobili svoju Bosnu. Ostvaruje se scenario dalje destrukcije ruske imperije. Kada sam primio glavne urednike opozicionih listova Rusije, upozorio sam ih da dobro otvore oči, da pamte ono što se kod nas dešava, jer to novi poredak kod nas uvežbava scenario koji je namenjen Rusiji. Kod nas se odigrava generalna proba, a to je minijatura u poređenju sa onim što očekuje Rusiju.
Muslimani su meki trbuh Rusije. Te opomene izgovorene su u trenutku kada proces raspada Rusije nije imao ovako velike razmere kao danas. Ulazak trupa u Čečeniju Rusija smatra svojom unutrašnjom stvari. Scenario novog poretka predviđa da im to neće biti dozvoljeno i da će se na muslimanski pritisak sukob internacionalizovati. Za Ameriku, nova prilika da kod muslimana popravi svoj rejting. Iskoristiće priliku da se pojave kao zaštitnici i "iskreni" prijatelji muslimana.
(12. decembar 1994)

Grešna Srbija

NA Pontificium Institutum orientale - Facultis Scientiarum Orientaliem, izvesni Rudolf Chrysostomus Grill, I.Ssh, odbranio je 1993. disertaciju: Serbischer Messianismus bei Bischof Velimirovich (+1956). Disertacija je pisana sa puno simpatija za Nikolaja Velimirovića i njegove ideje o srpskom izabranom narodu. Slaže se sa Velimirovićevim shvatanjem o srpskom grešenju i potrebi pokajanja.
Nikolaj je do kraja života imao pred očima veliku misiju srpskog naroda da postanemo sveti božji narod u službi Boga i božje veličanstvenosti. Sve su to lepe misli gospodina Grila, ali je na kraju ipak zaključio da bi vladika Nikolaj osudio povrede ljudskih prava kod svojih sunarodnika.
On kaže doslovno: "Srpski mesijanizam hrišćanskog porekla je od srpskih političara i vojske zloupotrebljen za nehrišćansku težnju za vlašću, kako bi sačuvali ili povećali svoje uticajno područje". Sledi i optužba: "Crveni krugovi srpsko-pravoslavne crkve su malo ili čak nimalo protestovali protiv strašnih povreda ljudskih prava, protiv silovanja žena, što se dešavalo u Bosni i Hercegovini. Biće potrebno da prođu decenije dok će oni koji su počinili zlo biti spremni da očiste duše i da to učine kroz kajanje."
Reč o grešnoj Srbiji, koja treba da se kaje, i o grešnoj Evropi, koja treba da se vrati Bogu, to je jedna proročanska poruka vladike Velimirovića svojim Srbima i svim narodima Evrope. Da li će se ponovo desiti jedna sveta Srbija? Da li će se ikada više pojaviti jedna sveta Evropa, sa svetiteljima i pravim hrišćanskim narodima? To pita pater Gril, ali ne pita šta je zapadno hrišćanstvo učinilo da do toga ne dođe.
Bilo bi dobro, radi uspostavljanja jedne istorijske pravde, da se sve hrišćanske crkve jednom suoče sa samim sobom, sa svojim zabludama i semenom zla koje su posejali. Umesto da se nadmudruju svojim stavovima koji su rezultat različitih istorijskih prilika, a ne vernog poštovanja božjeg poslanja, valjda postoji i nešto što sve te hrišćanske crkve spaja, što ih sve zajedno dovodi do neke ishodišne tačke.
Kao da niko nije ni slutio u šta će se sve razviti Hristova reč i kakva će se sve opravdanja izmisliti da bi se sa savesti skinuo prekor zbog izneveravanja. U vekovni razvoj crkava ugrađen je zločin kojim su se one služile, a da nije izmudrovan pravi instrumentarijum da se on okaje i ne ponovi.
Ne vidim izlaz iz ovog slepog sokaka u kojem se vrtimo, bespomoćni i zli. Taj bezizlaz stvara u nama gnevne misli, urote i pobune protiv koga? Protiv naše nemoći, koju sebi ne možemo da priznamo, isključivo zbog uobraženosti i sujete.
Bezbrojne su barijere koje je crkvena organizacija sa svojom hijerarhijom izgradila između sebe i pastve. To su nepremostive prepreke koje vremenom samo ojačavaju. Stvoreno je neko pravilo: ukoliko čovek očajnije pokušava da ih obori, one su tvrđe i nepristupačnije. Ovo pravilo deluje automatski i doista ne znam gde se kriju one njegove slabe tačke, koje bi ga mogle razoriti. Čini mi se da je čovečanstvo upalo u živi pesak u koji nezadrživo tone. Što se više koprcamo, propadamo sve dublje. Kako da mirno posmatram to beslovesno srljanje moga naroda? Tešim se da sam u "Efemerisu" ipak rekao mnogo toga što mi je ležalo na duši, što me je onespokojavalo, dovodilo do očajanja, a u svakom slučaju do žaljenja ljudi.
(18. decembar 1994)

PROTIV ZABORAVA
KNjIŽEVNO veče u Narodnoj biblioteci. O "Efemerisu" govore Miroslav Egerić i Dimitrije Tasić. Publika pažljiva, kao u crkvi. A izvan sale izlivi oduševljenja. Mnogi moje delo dobro poznaju. Došli su i neki moji đaci iz generacija sedamdesetih godina. Pokušavam da nađem odgovor na meni važno pitanje: Šta je ove ljude privuklo mojim knjigama, šta je to što ih na nesumnjiv način uzbuđuje? Prof. Egerić govorio je nadahnuto da se moje knjige bore za produžetak pamćenja, protiv zaborava.
(27. septembar 1994)

PRIJATELjI KAO TUĐINCI
DESILO se! Očigledno, to dešavanje je sazrelo. Išao sam u Akademiju preko Terazija. Kod česme, ugledao sam kako mi u susret ide Žika Stojković. Mirnim korakom išao sam ka njemu, a i on nije zastao u svom hodu. Video me je. Odlučio sam u magnovenju da produžim bez pozdrava. To je bila i njegova odluka. I tako smo nemo prošli jedan pored drugog! Bio je to završni čin našeg konačnog razlaza. Shvatio sam kako se ovaj čovek udaljio od mene, kako pred sobom vidim jednog tuđinca.
Sve bih na svetu poverovao pre nego da će se ovako završiti jedno prijateljstvo staro preko pola veka. Sada je to samo prošlost. U meni više ne treperi ni najmanja želja da se to izmeni. Staru česmu na Terazijama upamtiću kao spomenik jednog životnog razlaza.
Ispisujem ove redove mirno, a to spokojstvo uverava me da je razlaz bio neminovan. Proigrao je Žika Stojković moje neograničeno poverenje. Oslobodio me je jedne moje iluzije. Mnogo sam ga voleo i slepo sam mu verovao. Godinama je za mene bio moralno neprikosnovena ličnost. Onda sam počeo da vidim i sa naličja i to je zatamnelo njegov sjaj.
(3. novembar 1994)

ČUPANjE KORENA
USPELO književno veče u biblioteci "Dositej Obradović" u Staroj Pazovi. Puna sala, odabrana publika. Prijatno veče sa bibliotekarima, predsednikom opštine i gostima. Sa ponosom ističu da svi u Pazovi žive u slozi i da nemaju međunacionalne probleme. To govore i Slovaci.
Kako su odnosi kod nas čudni, zamršeni i slojeviti, svedoči primer Nove Pazove, udaljene od Stare svega nekoliko kilometara. Tamo žive kolonisti iz Bosne i Like. Staropazovčani mi kažu da su to tvrdi ljudi, odbojni i neprijatni, brzi na kavgu. I deca u školi su takva. Nije redak slučaj da se već u osnovnoj školi upoznaju sa oružjem.
Moraće da prođe ko zna koje vreme dok se ne prilagode promenjenim uslovima života. Nije lako kolonizovati ljude. Čupanje korena uvek je bolno. Ono stvara nebrojene traume, otpore, budi nostalgiju i mrzovolju, ukratko, menja ćud i narav.
(16. decembar 1994)
(Nastaviće se)