Vapaj kosovskih Srba

TEŽAK i uzbudljiv dan. Zajedno sa predsednikom Kanazirom primio sam delegaciju Srba sa Kosova. Došli su u Akademiju, jer još jedino u nju imaju poverenje. To je njihov poslednji dolazak, jer, niko im ne pomaže. "Ako Srbiji ne treba Kosovo, ne treba ni nama. Mi više ne možemo izdržati strahoviti albanski pritisak. To stanje proističe iz apsurdnog položaja Srbije u odnosu na Ustav Jugoslavije. Srbija je kao republika potpuno blokirana. Glavni nosioci ovog stanja su tzv. emigranti iz Enver Hodžine Albanije, oni su zamutili srpsko-albanske odnose." Svima je jasno da nije reč o političkim emigrantima, već o planskoj kolonizaciji. Znaju i genezu ovakvog stanja, vide i ulogu Kominterne. Krive i srpske političare, počevši od Petra Stambolića, koga nazivaju izdajnikom.
Isto tako, kivni su i na Ivana Stambolića, koji je naredio srpskoj miliciji da ne propušta one koji su se uputili prema Beogradu, kako bi se sreli sa političkim faktorima. "Vraćaj ih natrag i ne dopusti im da izađu iz automobila i autobusa, ni vode da piju", kažu da je tako naredio. Proklinju vojvođansku birokratiju, koja je pružila glavnu podršku albanskim separatistima. Sa uzbuđenjem govore o porastu albanskog zuluma.
Dragomir Cvetković kaže da ima kćer od 16 godina, pa ako se njoj nešto desi, ući će u autobus sa decom i ubijaće. Kaže da je sramota da se u Jugoslaviji danas može ovako govoriti, ali mora se. Bili su kod Petra Gračanina, razočarao ih je izjavom da im ne može pomoći, jer postoje ustavne smetnje. Traže od Akademije savet, sve će da poslušaju, jer smo mi, tj. Akademija: "Vi ste naša pamet. Došli smo kod vas da nas poučite šta treba da radimo. Narod stoji pred masovnom seobom. Više od 50.000 ljudi odlučilo je da se seli." Doći će u užu Srbiju, a zatim, ukoliko ne nađu mira i spokoja, ići će dalje, obratiće se i Ujedinjenim nacijama, da im one odrede zemlju u koju bi otišli, samo da mogu da žive u miru.
Rekli smo im ono što se u takvoj prilici jedino i može. Akademija ne zaboravlja Kosovo. Ona se zalaže za ustavne promene, za ukidanje apsurdnog ustava koji u stvari razara Jugoslaviju.
Pred nama sede četiri ozbiljna čoveka i preklinju za pomoć, a mi im ne možemo pomoći! Rukovodioci ih još i primaju, ali je svima jasno da im ne mogu konkretno pomoći. Sve je to jedna velika obmana. I Srbija je jedna obmana, jer ona zapravo ne postoji. Nalazi se u ustavnom procepu, a ostalim republikama nije u interesu da se ovo apsurdno stanje popravi.
Do danas nisam primio odgovor od Borisava Jovića, ni od drugih političara kojima sam poslao ovo pismo. Jednostavno, oni uzimaju pravo da na ovakvo pismo i ne odgovore. A šta bi uopšte i mogli odgovoriti? Društvo nemoćnih! Oni su već dospeli do stepena kada još samo izazivaju sažaljenje. Grčevito se drže svojih položaja, sa kojih ništa ne mogu da urade. Paralisani su ustavom, za koji su svojevremeno i sami glasali. Ako ne ovi, današnji upravljači, a ono njihovi prethodnici. Uvek je postojao neko ko je pokorno dizao ruku i primao sve što se nudilo od gore. Užasavam se televizijske slike iz skupštinske sale. Sedi gomila zadriglih statista, napola drema, napola se dosađuje i čeka trenutak kada mogu da glasaju, kada se mogu potvrditi pred sopstvenim besmislom. Sve sami prividi, a sve se to događa uz odsustvo svake ozbiljnije odgovornosti. Jadna zemljo! Puna si beznađa i bespuća. Gubiš svoje žive snage, nacionalnu vitalnost u ovim jalovim prividima. Ovo je sistem koji nezadrživo potkopava sve one snage koje jednu zemlju čine stabilnom i ozbiljnom. Gašenje perspektive je jedino što besprekorno funkcioniše. Jadna naša deca!
(19. maj 1988)

Lista nepoželjnih

OVA vojvođanska birokratija zaista uspeva da zagadi sve čega se dotakne. Sada su se setili da zamute i tako lepu proslavu kao što je 200. godišnjica Gimnazije u Sremskim Karlovcima. Nekada je ta škola bila opšte srpska, nikad uskogruda i regionalna. U njoj su osim Srba učili i Nemci, Jevreji, Slovaci i Mađari, nikada se nisu pravile razlike među svom tom decom. Učili smo da poštujemo i volimo prave i čestite ljude, naučili smo šta su prave vrednosti. A sada, rešila pokrajinska birokratija da ovu svečanost uzme pod svoje, da je omeđi svojim interesima. Zbog toga je došlo do cenzurisanja izvesnih ličnosti koje su na njenom crnom spisku. Sve ostalo objašnjava moje pismo, čiju sam kopiju poslao Gojku Nikolišu, Stanoju Stefanoviću, Kosti Popoviću, Georgiju Bajiću i Petru Mikiću. Stefanoviću, Bajiću i Mikiću jer su ušli u Odbor, pa neka postupe prema sopstvenoj savesti i moralu, neka ne kažu da nisu bili obavešteni.
Reč je o pravom incidentu. "Vojvodina" sastavlja "svoj" odbor za takvu proslavu, a iz njega izostavlja, pored proskribovanih, kao što su G. Nikoliš, Ž. Stojković i B. M. Mihiz, čak i predstavnike uže Srbije. Očigledna je njihova namera da to bude samo "njihova" proslava iako na takvo stanovište nemaju apsolutno nikakvo pravo. Mene zanimaju oni karlovački đaci koji će pristati na tu svinjariju. Jer, neki će ostati u tom famoznom Odboru, na čelu sa tako "sumnjivim licem" kao što je Ž. Berisavljević.
Sve to podstiče na razmišljanje da rad u Matici srpskoj napustim. Izgubio sam i želju i sposobnost da stvaram nekakvu ravnotežu u tom neredu, da tolerišem moralne defekte u ime nekakvih viših ciljeva.
(3. jun 1988)

Pogrešna vrata
ČUJEM da su zabranjene "Književne novine", navodno zbog neke polemike Dragoslava Mihailovića, u kojoj je naveo da su Goli otok izmislili Tito, Kardelj, Ranković i Đilas. Srpski političari su suviše dobro dresirani, čuju samo određene komande, pravi aporteri koji teško napuštaju svoje pozicije. A njihova najveća privilegija je svakako ona koja im dozvoljava da se bez ikakvih kvalifikacija šepure kao čelni ljudi ovoga naroda, da mu kroje sudbinu i pronalaze unutrašnje neprijatelje. Gomila neobrazovanih, primitivnih ljudi sumnjivog morala, koju može da toleriše samo do srži pokvareno, amoralno društvo.
Čujem da se jedna kosovska delegacija sprema u Novi Sad. U svom očajanju rešili su da i tamo zakucaju na vrata, da objasne svoju situaciju i da zatraže pomoć. Pogrešna adresa, pevaće gluvima. Tamošnja birokratija učvršćuje svoje pozicije koje vode odvajanju od Srbije, njihov krajnji ishod je republika. Neće tu pomoći nikakvi vapaji tih nesrećnih ljudi, nikakva ubeđivanja. Biće to još jedan njihov promašeni pohod. Uostalom, da im se ne može pomoći, čuli su i u tzv. Republici Srbiji, kod Petra Gračanina, koji im je to otvoreno rekao, ništa čovek nije krio. U Novom Sadu čuće ti Srbi novu gomilu fraza, iza kojih sve ostaje po starom, a velikoalbanski program teći će neometano. Efikasne mere postoje, ali ih niko ne može upotrebiti, isto kao i atomsko oružje. Uostalom, na kakve je sve zločine pristalo savremeno čovečanstvo, od Azije do Južne Amerike, od Afrike do Evrope? Zar politika prinudnih raseljavanja u Rumuniji u ovom veku ne predstavlja nezamislivi civilizacijski užas, pa opet ništa?! Mirno sprovode svoj velikorumunski program, naučili su iz istorije da je raseljavanje naroda efikasno i dozvoljeno sredstvo. Stvoreni su u svetu svi potrebni politički instrumenti da ovakvi lopovluci prođu nekažnjeno. I čemu se onda čuditi kada se oni doista i događaju. Oni su samo logična posledica tolikih nesankcionisanih nepravdi, demokratskih i humanističkih privida, tragikomedija koje se neprekidno igraju u pozorištu koje se zove Ujedinjene nacije. Sme li ko da poruši tu, tako dragu, pozornicu svetske mafije? Ipak je sa njom bolje nego bez nje.
(3. jul 1988)

Poseta "Politici"

PREDSEDNIK Kanazir prihvatio je poziv generalnog direktora "Politike" Žike Minovića da Izvršni odbor SANU poseti "Politiku" povodom njenog predstojećeg jubileja, osamdeset pet godina od osnivanja. Bili smo malo iznenađeni činjenicom da je predsednik prihvatio ovaj poziv, rezervu je izrazio najpre Aleksandar Despić a zatim i ja. Na kraju, prihvatili smo poziv i otišli u "Politiku".
Bio je to radni sastanak, na kome je razmatrana želja "Politike" da se sa Akademijom dogovori o mogućoj saradnji. Minović je neočekivano dugo držao pozdravni govor, u kojem je poseban naglasak stavio na kampanju koja je vođena protiv Akademije povodom Memoranduma, ocenivši je kao politički štetnu i promašenu. Izrekao je i neku vrstu molbe da Akademija "oprosti" "Politici" što je i ova kuća bila uvučena u tu kampanju, koja je bila potpuno pogrešna, a pada na teret ranijeg političkog rukovodstva Srbije. I drugi urednici "Politikinih" izdanja govorili su slično, posebno Ljiljana Bulatović, koja je Memorandum nazvala "zlosrećnim" i Đoko Stojičić, urednik NIN-a.
Predsednik Kanazir je takođe spomenuo tu nemilu epizodu, osuđujući postupak prema Akademiji, posebno zabranu naše 100. godišnjice. Podvukao je želju da se sve to prevaziđe i da dođe do življe saradnje Akademije i "Politike". Ja sam govorio o tradicionalnim vezama Akademije i "Politike", posebno u periodu između dva rata, podsećajući na čuvene božićne brojeve, u kojima je sarađivao veliki broj akademika. Založio sam se i da se poveća broj strana u kulturnom dodatku.
Antonije Isaković je replicirao Ljiljani Bulatović povodom ocene da je Memorandum bio "zlosrećan". Rekao je da je on, bez obzira na nedovršeni tekst, odigrao veliku ulogu u postavljanju srpskih problema, on je otvorio mnoga pitanja sa kojima se i danas srećemo. Niko mu nije protivrečio.
(6. januar 1989)

DOBRICA IZ OPOZICIJE
JAVLJA mi Antonije Isaković da ga je telefonom pozvao Dobrica Ćosić i da je, sav uzbuđen, grdio zbog naše posete "Politici", tj. Žiki Minoviću. Ovaj mu je odgovorio da smo mi posetili "Politiku", a ne Žiku Minovića. Ćosić je zapretio da će nas javno napasti, da će pisati Predsedništvu. Kako su kratkovidi i sujetni naši intelektualci?! Ćosić se sprema da javno napadne Slobodana Miloševića zbog rđavih ljudi kojima se okružio, posebno u kulturnim ustanovama. Rekao mi je to na slavi kod Mihaila Đurića, 2. januara o. g. Odgovorio sam mu da je svaki javni napad na Slobodana Miloševića štetan za srpske interese, jer onoga ko to čini, hteo on to ili ne, pretvara u saveznika "neprincipijelne koalicije". Čudno je da on to ne uviđa. Čujem da mu je Mihiz rekao: "E moj Dobrice, nisi ni primetio da te je Slobodan Milošević smenio".
Ima neke istine u ovoj šali. Dobrica je navikao na svoju ulogu šefa neke opozicije. Pri tom, nije svestan svojih oscilacija i skokova koje je činio u politici. Razmažen i samouveren, on se godinama nametao kao neki glas opšte savesti. Ne treba osporavati njegove mnogobrojne zasluge, ali je činjenica da danas Srbija ide za S. Miloševićem, da ga razume i podržava. Rezerve koje proističu iz njegovih kadrovskih promašaja blede pred rečima koje je izgovorio i delima koja je učinio.      (7. januar 1989)
(Nastaviće se)