Srbi dežurni krivci

 Poseta kod ministra Buseka. Primio me je u 13 časova u subotu, u svom novom kabinetu, jer je tek nedavno postavljen za ministra kulture i obrazovanja. Bez nekog uvoda, kao poslovan čovek, prešao je na stvar. "Brinu nas vesti iz Srbije, šta se to dole dešava? Srbija i Jugoslavija imaju za nas Austrijance posebno, čak izuzetno, značenje. O Miloševiću se ovde uglavnom loše piše. Prikazuju ga kao čoveka koji Srbiju ne približava Evropi. S druge strane, Srbija se ne povezuje sa istokom. Gde onda spada, negde mora da nađe svoj identitet?!"
Gde spada Srbija? Odgovorio sam da mislim da Miloševićev lik u inostranstvu kvare one snage koje su navikle da Srbiju vide na kolenima. Nacionalno pitanje kod nas rešeno je u Kominterni, a danas se javno iskazuje težnja da se stvori slaba Srbija. Tu su formulu pretvorili u misao: "Slaba Srbija - jaka Jugoslavija", a otkrio ju je prvi put posle Titove smrti Lazar Koliševski.
Milošević ne želi ništa drugo za Srbiju do ono što su drugi već davno dobili. Srbija ne može živeti kao nerazvijeno područje i sirovinska baza za druge. Ko je tvorac društvenog sistema sa samoupravljanjem u Jugoslaviji? Slovenac Edvard Kardelj. Ko je sprovodio privrednu reformu i prvi petogodišnji plan? Slovenac Boris Kidrič. Srbima je ostavljena policija i zadatak da budu dežurni žandar Jugoslavije.
Uslov za svaku političku ulogu u Srbiji bilo je bezuslovno mirenje sa apsurdnom situacijom. Za vreme 1948, navodno iz strateških razloga, dislocirana je srpska industrija, seli se u Bosnu i Sloveniju. Ko je tada smeo da se tome suprotstavi? Niko. Ko je pisnuo, bio je politički likvidiran! Dakle, smešno je Miloševiću, koji Srbiju hoće da digne na noge, da je uspravi, pripisivati fašizam. To su gluposti i podvale, njihovo poreklo je jasno.
Tu me Busek prekida napomenom da bi Milošević morao da se prikaže Evropi, morao bi da se na neki način približi i prikaže u pozitivnom vidu, jer je sve to nedovoljno poznato, a neprestano raste negativni naboj, stalno se ponavlja da on hoće da nametne vlast celoj zemlji.
Protivrečim Buseku, kažem da mislim da on ne želi vlast u celoj zemlji, niti je može imati. On želi da sredi Srbiju, to je njegov cilj. "Zar mislite da bi SANU u bilo kojoj formi podržavala nekoga ko se zalaže za nedemokratske ili čak fašistoidne ciljeve? Nikada!" Podržavamo samo ono što je pozitivno, posebno u ekonomskom programu. Stavljamo mu do znanja da je činio i poteze koji više kvare nego što koriste. U svakom slučaju, intelektualci su njima nezadovoljni, a to Miloševiću šteti.
Busek je spreman da uđe u ovdašnji odbor Vukove zadužbine i pomišlja da bi se nešto slično možda moglo organizovati i u Beogradu. Ponovio je važnost Beograda za austrijske interese. Ponudio mi je da dođem u Beč, da budem gost-profesor bar na godinu dana i da predajem kulturu Balkana.
Požalio sam mu se na Sebeštenija, koji mi je tražio članak koji sam pročitao u Budimpešti, na skupu u Akademiji nauka, u čijoj je organizaciji učestvovao i austrijski institut. Uzeo mi je rukopis i rekao: "Štampaćemo ga u 'Njiener Journalu'." Ostavio sam mu da to reši kako hoće, a on još nije ništa uradio. Obavestio sam ga i o naučnom skupu koji SANU priprema za oktobar pod naslovom: "Zapadnoevropski barok i svet kasne Vizantije". Temu smatra važnom, jer se odnosi na problem rasprostiranja evropske kulture.
I posle ovog razgovora ne znam ko je ovaj čovek, kakve su mu političke namere. Da li je to pravi zastupnik Evrope ili političar propale imperije, koja se restauriše ne u političkim, već u kulturološkim i ekonomskim granicama? Da li u čežnjivom okretanju Mađara, Slovenaca, Hrvata, Čeha i Poljaka vidi neku vrstu rehabilitacije bivše mnogonarodne austrijske države i šansu za ovu današnju, malu Austriju, da preuzme nekakvu predvodničku ulogu? A upravo te nacije razorile su njeno jedinstvo, verujući svojim neobuzdanim, oslobođenim istorijskim zanosima, da bi sada, posle pola veka, okajavali zablude svojih očeva.
(3. jun 1989.)



Čujem od susetke da je u crkvi sv. Mihaila ispod Petke, na misi župnik propovedao. Glavna teza mu je bila: "Bog nam je poslao Slobodana Miloševića. Poslao ga je da mi Hrvati konačno shvatimo da smo Hrvati i kršćani, došao je da nas probudi iz sna i letargije."
Dakle, S. Milošević u ulozi sotone, koji sirote, zaspale Hrvate treba da trgne iz letargije i da ih otrezni. Od čega? To župnik nije rekao, ali je to jasno, od iluzije da je u ovoj državi moguć zajednički život sa Srbima. To su huškanja koja seju novo seme mržnje, nepoverenja i odvajanja.
Udaljavamo se sve više, a što je najgore, to je proces na koji se ljudi već pomireno navikavaju. Gase se snage razuma, poštenja i dobrote, koje bi bile kadre da zaustave ove đavolje igre, ovo iživljavanje tamnih strasti koje tinjaju u ljudima željnim ekonomskih blagodeti i spokojstva, zarade i bogatstva.
To je magnetski zov potrošačkog društva. Na sve strane otvorili su se nezajažljivi apetiti. A kako živimo u društvu bez kodifikovanog morala, sva su sredstva dozvoljena da se dođe do bogatstva na što brži način. Niko više nema strpljenja ni vremena za čekanje. Sve se mora i može ugrabiti, sve je na dohvatu ruke, bez ozbiljnog društvenog nadzora.
Ozakonjeni grabež koji prolazi nekažnjeno ostavlja duboke tragove u psihi ljudi. Nismo ni svesni koliko se sve menja u nama i oko nas. Čudno je da iz starog sveta iščezavaju tolike vrednosti i nesumnjiva lepota, a da ljubomorno čuvamo tolike deformacije i opačine. To negativno očigledno ima jaču snagu od pozitivnog. Uostalom, i književnost više voli negativnog junaka, nego pozitivnog.
(23. avgust 1989,
Dubrovnik)



Ne prestaje prodor katoličke crkve u Hrvatskoj na područje istorije i prošlosti uopšte. Hrvatski biskupi čine to sistematski, oni su među glavnim snagama koje su aktivirale hrvatski nacionalizam. U "Glasu Koncila" se to može jasno pratiti. Sve to očigledno ima odgovarajući odjek u dušama sveta koji je ojađen i ponižen ekonomskim teškoćama.
Spremaju se i za proslavu 900. godišnjice smrti hrvatskog kralja Zvonimira, a "povjesno" tumačenje ovog događaja od strane kardinala Kuharića predstavlja vrhunac jezuitske dijalektike. Ubijen je zbog svog potčinjavanja Sv. stolici i prihvatanja vazalnog odnosa, a, po Kuhariću, to je događaj koji Hrvate trajno vezuje za Petrovog naslednika, namenjujući ovom narodu da uz blagoslov Petrovog naslednika, preuzme istorijsku ulogu da na ovom, hrvatskom prostoru, brani pravu veru od svih onih koji su tu jedinospasavajuću veru ugrožavali.
Katolički biskupi ne dozvoljavaju svojoj pastvi da predahne od svoje prošlosti. Kao da se unapred boje da će to Hrvate uspavati, a visokom kleru oduzeti ulogu koju su, sada je to sasvim jasno, oni preuzeli od već nemoćne Partije. Ona im je prepustila izuzetno važan duhovni prostor, područje na kojem najbolje uspeva svest o sebi i svojoj ulozi, pa čak i svojoj nepomirljivosti prema drugim narodima, posebno prema srpskim došljacima.
Na sve načine se želi da se umanji hrvatsko-srpski obračun iz doba NDH i uloga crkve, koja je mahom delovala iz pozadine. Uvek iza kulisa, uvek sa više rezervnih karata u ruci, uvek sa istim ciljem i oprobanom metodom: zamenom teza. To je taj nepopravljivo opasni način mišljenja, koji sistematski truje duše naivne i lakoverne pastve.
Saopštenje biskupske konferencije povodom debate o jeziku u SR Hrvatskoj jasno govori da je ekumenizam kod tih ljudi prividan i neiskren. U suštini, oni teže da se ovaj prostor pretvori u etnički čisto područje. To je njihov cilj i njemu je podređena njihova strategija. Upravo iz tih razloga ne mogu da prihvate bilo kakvu ideju o nekakvom kajanju, stoga i lik Alojzija Stepinca brane po svaku cenu. Iako ne i formalno, on je već proglašen za blaženog!
(31. avgust 1989,
Šibenik)

SUROVI SUD MONAHA

Čitam u "Dugi" 5-18. avgusta, u broju 403, opširan intervju sa Atanasijem Jevtićem, profesorom Teološkog fakulteta u Beogradu. Poznajem ga i cenim kao čestitog i obrazovanog monaha, slepo odanog učenju Justina Popovića i Nikolaja Velimirovića. Episkopat neće da ga zavladiči iako je episkop šabački Jovan ostavio skoro amanet da ga ovaj gorljivi monah nasledi. Ražalostio me je njegov oštri, skoro surovi sud o Dositeju, koji Dositej sigurno nije zaslužio.
Koliko je istorijskih besmislica izgovorio ovaj čovek, zaboravljajući na vreme i uslove u kojima je Vizantija čamila u orijentalnom mraku, bez snage da se otkrije kulturnom svetu. Najumniji Dositejevi savremenici nisu imali ni pojma o onom srednjem veku za koji se zalaže otac Atanasije. Šta je o tome znala srpska crkva u 19. veku, kada je njena teološka misao u najboljem slučaju bila pozajmljena iz Rusije?
Kada se samo setim stanja posle rata, afere kada se Mija Pavlović usudio da traži vertikalu srpske poezije, počevši od srednjeg veka? Veoma sporo se vizantijska duhovnost probijala do svesti našeg čoveka, ne samo naučnika već i crkvenih lica. U kojoj je to sredini Dositej mogao da prodre do srednjovekovne duhovnosti, kada niko u celoj Karlovačkoj mitropoliji ništa o tome nije znao? Postoji neka zlurada, isključiva crta u razmišljanju oca Atanasija Jevtića. To je dogmatizam u kome je sačuvan ceo arsenal mržnje koji upotrebljavaju i levi dogmatičari. Ovakav način razmišljanja ne krči hrišćanstvu puteve spasenja, jer to radi bez dobrote. Ovakvim stavovima nedostaje još samo fizička snaga za uništavanje protivnika. Ponavljaju se poznati primeri iz istorije, čiju mržnju pokušavamo i danas, posle toliko vekova, da odgonetnemo pomoću nauke. (20. avgust 1989)

JEDNOSTAVNA PRINCEZA

Đurica Krstić me telefonom pita da li bih imao nešto protiv da princeza Jelisaveta Karađorđević poseti SANU i hoću li da je primim. Odgovaram pozitivno, mi smo otvorena kuća.
To je lepa, simpatična i jednostavna žena, koja priča o nekakvom skupu međunarodnih intelektualaca koji su se sastali u Oksfordu i razgovarali o raznim savremenim temama, posebno o ekološkoj problematici. Njen muž, peruanski senator, potpredsednik je te organizacije. Idući skup biće u Moskvi, patronat im daje Sovjetska akademija. Smatra da bi bilo lepo ukoliko bi došao i neko iz Jugoslavije, volela bi da to budu predstavnici SANU.
Nije zgodno, kaže, da Jugoslavija nije prisutna na ovakvim međunarodnim skupovima, gde treba da se čuje i reč naših intelektualaca. Govori pametno i nenametljivo, dobronamerna je i ima neugašenu ljubav prema zemlji iz koje je otišla.
(28. jun 1989.)

PREVEJANI DEDIJER

Pedantni Miroslav Pantić doneo mi je isečak iz "Vjesnika", u kojem V. Dedijer govori o meni, optužujući me da kao generalni sekretar ometam rad Odbora za genocid. Kakav je to prevejani podlac!
Sve što je naveo u ovoj izjavi Raselovog suda a odnosi se na mene, gola je laž, smišljena podvala jednog autoreklamera, sračunata na nekakve inostrane efekte. Sve što čini, Dedijer radi iz računa, lukavo priprema svoje napade. Ima nešto manijakalno u njegovom ponašanju. Nije u stanju da obuzda svoje nataložene mrakove i besove, kojima je decenijama bio izložen u svojoj partiji.
Svestan je svih svojih poniženja, mimikrija, pretvaranja, ulagivanja, sve te muke hoće da naplati. Otuda, svuda vidi svoje dužnike. Ukoliko je čovek koga napada časniji i nezavisniji, njegova je mržnja veća a želja da ga ukalja opsesivnija. Reč je o proizvodu beskrajnih mržnji i osveta koje je gledao i u kojima je učestvovao.
Njegov izazov moram da prihvatim. Kada se vratim, pokrenuću u SANU sve instance kako bih stvari isterao na čistinu. Prećutati ove laži apsolutno je nedopustivo! Znam da će me zamoriti natezanje sa ovakvim pokvarenjakom, ali nemam izbora.


Nastaviće se