Loše vesti o Srbima

U 10 časova, kod austrijskog ministra kulture Buseka. Primio me je kao starog prijatelja. Želeo je da pokaže kako naš odnos nije pokvario rat u Jugoslaviji, za koji je on u više svojih istupanja okrivio samo Srbe. Želeo je da dozna kakva je stvarna moć Milana Panića u odnosu na Slobodana Miloševića. Kakav je odnos Ćosić - Milošević i kakvo je mišljenje vojske u odnosu na celokupnu jugoslovensku krizu. Odgovorio sam mu da je Panićeva prednost što dolazi iz jednog drugog sveta i da, prema tome, nema stare obaveze. Prirodna je njegova želja da učvrsti federalnu vlast, jer je glavna vlast, osim vojske, u republikama. Ne vidim razlog da dođe do sukoba između federacije i republika, jer je prvi zadatak svake vlade da radi na ukidanju sankcija.
Obavestio sam Buseka da naše jugoslovensko-austrijsko društvo nije prestalo da radi. Moramo da mislimo na budućnost, na naše susedske odnose. Bez velikih zvona treba da i dalje radimo, u prvom redu na poslovima kulture. Sa tim shvatanjem Busek se u potpunosti složio. Predložio sam organizovanje izložbe o delatnosti štamparije Mehitarista u Beču. Smatra da je to dobra ideja. Ako do izložbe dođe, biće to prilika da se istakne značaj ove veoma važne štamparije za Srbe. Izuzetna dela srpske kulture štampana su kod Mehitarista tokom DžIDž veka: Vuk, Njegoš, Branko.
U 13 časova poseta Bohlau-verlagu.
U razgovoru sa gospodinom Dietmayelom doznajem da je do sada prodato 300 primeraka moje knjige Serbischen Barok. Knjižari kažu da ne smeju da je stave u izloge zbog negativne slike o Srbima, koja je prihvaćena kao nešto što se ne može dovesti u sumnju. Gotovo da čovek ne poveruje kakva je danas moć propagande. Vreme pre rata izgleda sasvim naivno u odnosu na ovo današnje stanje. Paralizovana je moć rasuđivanja pojedinca, ljudi se takmiče ko će pre da prihvati zvanično mišljenje, stvoreno u raznim kancelarijama. Iza te zvanične istine stoje duge godine brižnog laganja i zaglupljivanja.
(14. avgust 1992)

PROCES SATANIZACIJE

Ogromne mase turista opsedaju ovaj grad, gore nego Turci 1683. godine. Provlače se kroz ulice i trgove, škljocaju aparatima, stvaraju grupe ili se fotografišu pojedinačno, radosni što će te slike pokazati rodbini i prijateljima, uz obavezne komentare. Iz dubina svih kontinenata pokrenula se ta golema nomadska lavina, koja pred sobom mrvi sve što joj stoji na putu. Stvoren je poseban nemir u savremenom čoveku i nema te sile koja ga može umiriti.
U naslovima ovdašnjih novina loše vesti o Srbima. Nastavlja se proces naše satanizacije. Postajemo simbol za tuđu nesreću. Dakako, nezasluženo. Osude izrečene sa tako mnogo ponosa i mržnje zvuče nerealno. Svet se okrenuo protiv nas, previđajući tuđa zlodela. Svako nasilje prema Srbima ima svoje pokriće. Najmanje što se u prilog zlikovcima može učiniti je prećutkivanje, zataškavanje i gušenje istine koja dolazi sa druge strane. Ljudi su ogluveli u svojoj želji da ih činjenice ne izazovu na proveravanje istine. Živeti sa jednom istinom mnogo je udobnije nego borenje protiv zvaničnog mišljenja.
Savremeno evropsko novinarstvo otkriva se kao gomila besramnih plaćenika, kao društveni ološ koji je spreman da radi ono što mu gospodari narede. Ti novinarski silnici zavisni su od raznih ministarstava u kojima se kuje slika novog poretka. Sve ima svoju cenu. Jednom stvorena mašinerija drobi sve otpore, pojedinačne i kolektivne. Mi Srbi se ne uklapamo u tu sliku novog sveta. Kao da smo ispali iz njenog okvira i sada smetamo svima. Čitajući ove strašne tekstove o „srpskim zločinima“, pitam se šta bi moralo da se desi pa da se ceo ovaj košmar smiri, a svet konačno dobije jednu istinitu sliku o narodu koji valjda nije najgori na ovom svetu.
(17. avgust 1992)

PONIŽENJE SA ŠALTERA
Na pošti sam želeo da Stojanki za rođendan pošaljem telegram sa čestitkom. Činovnica je odbila da primi telegram uz obrazloženje da je pošta sa Srbijom pod embargom. Telegram mi nije primila, uprkos mojim uveravanjima da iz Austrije redovno dobijam poštu. Jugoslavija kao država više ne postoji, uveravala me je ova revnosna činovnica.
Neobično osećanje. Nalazim se u inostranstvu i suočavam se sa uverenjem jedne male službenice, koja čuči iza svog šaletera, koji izgleda kao neki oklop, da moja zemlja više ne postoji i da, prema tome, ona ne može da u tu nepostojeću zemlju pošalje telegram. Kakva nam poniženja još sleduju! Hodaćemo po ovom nakazno skrojenom svetu kao gubavci, kojima nije dozvoljen pristup u „zdravo“ društvo. Namenili su nam ti novi humanisti a la Bejker, Genšer i Mok da živimo u rezervatu. To je prostor koji oni određuju za neposlušne. Neverovatno je da njihove sulude odluke svi tako poslušno primaju. Utrkuju se ko će pre da stekne naklonost novih svetskih gospodara. Kako su samo bahati i samouvereni u tu svoju misiju, u njenu pravednost i usrećiteljsko delovanje.
Rađa se novo ropstvo, a raste moj prezir, gađenje, otpor, ali i veliki očaj. Jedva da sam kadar da sagledam kraj ovog tunela u kojem se kreće čovečanstvo, u nadi da negde ipak mora da postoji i nekakav izlazak iz pomrčine. Želeo bih da poverujem da će posle obeznađenosti nastupiti razdoblje uravnoteženosti i spokoja. Pokreće se u meni čežnja za nekakvim „zlatnim“ dobom. Sve će to izgleda ostati samo jedan nedosanjani, bolni trenutak, sve dalji koliko je moje dozivanje glasnije.
Mučno osećanje zbog neposlatog telegrama. Povređuje ta činovnička ravnodušnost, nemoć subalternih bića, na čiju pokornost se oslanja svaki poredak. Sinovi otadžbine u čijim mračnim glavama i praznim dušama stoluje pokornost, a ako zatreba spremni su i na zločin. Ogavno manipulisanje ljudima od kad je sveta i veka. Tragika jedinke, koja se ponavlja u svim sistemima. I ko onda da se bori za oslobađanje tih ljudi, kada oni iz sve duše to i ne žele. Beže od odgovornosti i rizika, ne žele da izgube tu svoju dobro zaštićenu busiju, taj zaklon koji nudi dobitak i velikodušno postupanje države.
Šta da rade ovi ljudi kada ih novine, radio i televizija redovno kljukaju vestima o srpskim grozotama nad nevinim i dobrim Hrvatima, kojima je sada ugrožen opstanak a i sveta katolička vera? Čuju se pokliči za krstaški pohod protiv nevernika. Ne bih se čudio kada bih čuo da je ovaj poljski papa odredio za ove nove krstaše i odgovarajući oprost grehova. Ode neko da ubija nevernike i dobije, pored ličnog zadovoljstva što tamani neka niža bića, još i 5.000.000.000 godina oprosta od paklenih muka. Čist račun.
(18. avgust 1992)


POGAĐANJE O JASENOVCU
OdliČna zapažanja i prava analiza suštine problema. Srbi su se direktno umešali u osnovna pitanja nemačke i austrijske savesti. Svuda gde se zločin desio, javlja se fanatična potreba da se on umanji. Otuda i odvratno pogađanje oko broja žrtava u Jasenovcu. Čak je i kardinal Kuharić pohitao da sa Hrvata spere i zabašuri zločin, savršeno svestan da time umanjuje krivicu svog prethodnika, onog istog koji je dao autoritet katoličke crkve, založivši se za tu novu fašističku državu. Nema opravdanja za taj čin, nema skrivanja iza neznanja, jer je sve bilo jasno već od prvoga dana, od prvih rasnih zakona i prvih nasilja prema Srbima i Jevrejima. Za Nemce i Austrijance bilo bi bolje da temeljitije preispitaju svoje angažovanje u jugoslovenskoj krizi. Doista, biće sasvim teško da svetu dokažu svoju privrženost načelima demokracije. Mržnja koju sada ispoljavaju, dublja je. Ona izvire iz mračnih dubina dva izgubljena svetska rata.
(20. avgust 1992)

ŠTA BI PAŠIĆ...
VEČERA sa Milom Dorom i Ivanom Ivanjijem i njihovim ženama. Čudna atmosfera, istovremeno ležerna ali i bez prisnosti. Razgovaramo o politici. Milo Dor pokušava pomalo usiljeno da zastupa „objektivno“ stanovište. Srbi su agresori, to mišljenje on prihvata zdravo za gotovo. Priča da je u Beogradu sreo Dobricu Ćosića u avetinjski pustim prostorijama SIV-a. Ćosić ga je pitao: „Šta bi Pašić uradio na mome mestu?“ Odgovorio mu je: „Nemoj da misliš na Pašića, već na De Gola. Zaustavio je rat u Alžiru. Zaustavi budući sukob na Kosovu. Kosovo se ne može sačuvati i što pre ga treba dati Albancima, jer postaje stalna opasnost za buduće ratove, možda i jedan novi svetski rat.“ Nije rekao šta mu je Ćosić odgovorio. Ivanji takođe želi da se prikaže kao čovek velike nepristrasnosti. I jedan i drugi deluju kao ljudi koji tragediju srpskoga naroda posmatraju sa strane. Ne kao građani te zemlje, već kao stranci. Traže distancu, jer su se već odavno otuđili. Ivanji je sebe oduvek smatrao strancem. U njihovim razmišljanjima nema ljubavi prema Srbiji, kao da razgovaraju o nekoj afričkoj ili južnoamerikanskoj zemlji. Sve je to razumljivo. Ceo njihov život bio je ispunjen stalnim udaljavanjem od svog korena, traženjem nekakve zamišljene duhovne otadžbine, daleko od one koju su neželjeno nasledili rođenjem. Doživeo sam ih kao dva begunca, koji su u borbi da se adaptiraju u sredinama u kojima su se obreli istrošili sve svoje emocije.
(22. avgust 1992)


ĆOPIĆEVA TUGA I VEDRINA
Komemoracija Branku Ćopiću u Udruženju književnika. Žika Stojković je priredio njegovo posmrtno delo, zapravo autobiografski spis nazvan 12.XII 1939, po datumu kada je započeo da ga piše. To može samo Žika! Uzbudljiv čin pošte prema jednom tragičnom piscu čiju tajnu smrti još niko nije razrešio. Bio je preosetljiv za svet koji je nastao posle rata u kojem je učestvovao. Shvatio je koliko je njegov narod prevaren i nije mogao da izdrži to otkriće. Možda se osetio kao saučesnik u prevari. Možda?
Uvek sam njegovu vedrinu, pa i šalu, doživljavao kao nagoveštaj neke skrivene tuge, koja zlokobno iščekuje da grune i satre tu radost koja na našem prostoru ne može da bude dugog veka.     
(26. mart 1994)
(Nastaviće se)