Zablude nebeskog naroda

POSETIO sam predsednika parlamenta Austrije, dr Hajnca Fišera. Činjenica da me je primio pokazuje izvesne simpatije iako ne treba preterivati u očekivanju. On je pragmatički nastrojen, mlađi političar i on dobro pazi na svoje poteze. Pomenuo je da ga ovde kritikuju zbog njegovih prosrpskih stavova, ali, dodaje on, jako je teško ovdašnjem svetu objasniti razaranje gradova, egzodus stanovništva i scene pokolja i drugih povreda ljudskih prava. Objasnio sam mu da u jednom građanskom ratu ne može postojati samo jedan krivac, već da ih ima na svim stranama. Ukazao sam mu na apsolutno jednostrano prikazivanje konflikta i na nepravedne osude, zasnovane na sjajno upotrebljenom propagandnom materijalu, lažnog porekla. Naveo sam mu da blokada izaziva sasvim suprotne efekte. Oseća naš narod nepravdu i onda se ne treba čuditi ako se bude neracionalna patriotska osećanja.
Postupak zapada jača desne snage u zemlji, koje manipulišu nacionalnim osećanjima, razočaranošću u međunarodnu pravdu, izdajom tradicionalnih saveznika. Rekao sam mu da je žalosno i neukusno da u sastavu Šeste flote plove nemački i italijanski ratni brodovi. Većina na tu pojavu reaguje buđenjem starih resantimana, podsećanjem na neprijateljstva iz dva svetska rata, a neki idu još dalje u prošlost. Te pojave otežavaju proces demokratizacije u Jugoslaviji. Smešno je kada ljudi na zapadu ne proziru da je Tuđman na čelu jedne fašističke države, dok je Izetbegović pravi fundamentalista. On je ta svoja uverenja ispoljio i u svojoj muslimanskoj deklaraciji. Nažalost, tu knjigu niko nije na zapadu pročitao i analizovao kako ona to zaslužuje.
Fišer se nije složio sa tezom da je Tuđman fašista, podsećajući me da je reč o komunističkom generalu. „Ne sporim to, ali vas podsećam na njegov izborni program. On je dobio izbore oslanjajući se upravo na ekstremne desničare. Porazio je Račanove socijaliste, propovedajući veliku Hrvatsku u njenim, povjesnim granicama’.“
Rekao sam da je šteta što u Beogradu nije prihvaćena inicijativa novoizabranog austrijskog predsednika Republike, koji je ponudio dobre usluge u jugoslovenskoj krizi, a Beč kao grad u kojem bi došlo do tog sastanka. Fišer se složio da je to šteta. Sastanak je završen mojim uveravanjem da bez obzira na nepovoljne političke prilike ne treba gasiti inicijative iz kulture, koja mora da gleda unapred. I sa tim stavom Fišer se složio.

Jadnici i bednici

OTIŠAO sam iz parlamenta uveren da je naša diplomatija propustila mnogo vremena. Suviše dugo traje njeno buđenje i zauzimanje stavova. Ona reaguje sporo i mlitavo. A jedino se vreme ne može ni brzo ni lako nadoknaditi. Situacije se munjevito menjaju i na te promene treba reagovati na odgovarajući način. To sve pretpostavlja da je u zemlji ostvaren bar minimum nacionalnog jedinstva, usvojen bar deo nekog nacionalnog programa. Ovako se dalje ne može. Brod bez kormilara na uzburkanom moru.
Rastočen narod u svim vidovima njegovog života. Nema te kohezione snage koja bi bila kadra da opet poveže i sredi pokidane i zamršene niti. Raspad ima svoju logiku i zakonitost. Sve funkcioniše besprekorno, ali, nažalost, u negativnom smeru. Politička scena Jugoslavije više je nego komična. To su anonimusi mahom izbačeni na površinu sistemom negativne selekcije. A ti jadnici kadri su isključivo da reprodukuju iste ili još gore bednike. I to je bolest od koje nema leka.
Iz ove bečke perspektive, neprestano se pitam kako ćemo se vratiti u društvo onih koji su nas glavačke izbacili, osudili na izopštenost, na novi geto, gori od onog u kojem su živeli Jevreji. Uslovi za povratak su sve suroviji i pretpostavljaju bezuslovnu kapitulaciju, prihvatanje diktata bez obzira na to koliko to nacija oseća kao nepravdu. Postaćemo prosjački narod. Drugi su nas osudili na smrt, i ta presuda je neopoziva. I dok na drugim stranama sveta postoje pravi zločinci koji će i dalje živeti nekažnjeno, nas će ta lažna svetska pravda čerečiti i mučiti do kraja. Očigledno, drugi imaju šta da ponude kod pogađanja, pa za njih već postoji oslobađajuća presuda. Ali šta mi da ponudimo, kako ćemo umilostiviti sve te svetske vezire, kako stišati njihovu krvožednu prirodu?
Pojednostavljeno, dilema glasi: kapitulacija ili beznadežno borenje, neko novo nebesko opredeljenje. Jednom smo se već opredelili za nebesku Srbiju i ta je vera pošteno plaćena. Vekovima smo otplaćivali kosovske dugove. Ironija istorije želi da im dokaže da ti dugovi nisu ni do danas namireni. Stalno iz vekovne tame izranjaju nekakvi okrutni poverioci koji traže novi danak u krvi. Kako će se razrešiti ova dilema? I ko je ovlašćen da to učini? Kako sačuvati život? Kako sačuvati obraz?
(26. avgust 1992)

Poraz nacije

ANGLOSAKSONSKA principijelnost + nemačka upornost + francuska sebičnost + italijanska prevrtljivost + islamski fanatizam + vatikansko dugo pamćenje + ruska nemoć + austrougarski resentimani + grčka slabost + albanska vitalnost = apsolutni poraz naše nacije. Okruženje koje uslovljava gašenje svih naših vitalnih funkcija i vodi u apsolutnu paralizu. Za druge stanovnike ove naše planete mi jednostavno ne postojimo. Prema tome i naše iščeznuće predstavlja samo neku daleku nepogodu, tornado u Tihom okeanu, koji je protutnjao nekim dalekim prostorima, ostavivši za sobom samo pustoš. To je nesreća na koju čovek zaboravlja sutradan, uveren da se ona više neće ponoviti. A ako se to ipak desi, biće to na nekom drugom kraju sveta.
Postoje zbivanja koja čovek nagonski istiskuje iz svesti. Postoji zaborav u čiju lekovitost ne treba sumnjati. Napadnut sa svih strana bolestima, čovek se brani nagonom za zdravljem. To je ravnoteža koja spasava od ludila. „Šta je čovjek, a mora bit’ čovjek“, kaže Njegoš. Dokle ćemo sebe zavaravati trajnim prijateljstvima velikih sila? Dokle ćemo podizati spomenike zahvalnosti drugima? Kada ćemo podići spomenik svojoj gluposti? Taj spomenik treba da nas opomene na sve naše žrtve, na propast koja nam preti. Bludim po ovom gradu u kojem su sahranjene tolike srpske nade. Šta sve nismo činili da umilostivimo ćesara, da mu dokažemo svoju ljubav i da mu poverimo naše živote.
I onda kada smo poverovali da smo osvojili ta tvrda habzburška srca, doznali smo da smo u zabludi i da nas oni vole samo kada smo im potrebni. „Tolerierte Nation“ to smo bili, i to je pravo stanje, koje se može otkriti kada se ozbiljnije začeprka iza naših privilegija. Sve to je važilo dok su to zahtevali državni ili dinastički interesi. Kada su oni gubili na snazi i uverljivosti, sve se odjednom promenilo. Mirili smo se sa tim brzim promenama stanja. Mi nismo posedovali instrumente koji su neophodni za brze reakcije. Sporo smo se izvlačili iz otomanskog mraka, a naš istočnjački način mišljenja još dugo je odolevao i u izmenjenim životnim uslovima.     
(27. avgust 1992)

Aveti prošlosti

... SATANIZACIJA srpskog naroda ne prestaje. Ovdašnje bulevarske novine najavljuju delovanje srpskih ekstremista, koji po Evropi spremaju atentate. Ponovo se vraćaju na davna vremena kada je među srpskim oficirima delovala „Crna ruka“. Aveti prošlosti dobro dolaze da se ovdašnji ljudi osete ugroženim zbog nekakvih mračnih balkanskih sila, koje žele da razore tuđe blagostanje, idilični život koji je napokon postao stvarnost. Piskara se ovde i o mogućnosti da Srbi po Evropi bombarduju atomske centrale, a te besmislice uspešno stvaraju atmosferu nesigurnosti i straha. Niko i ne istražuje koju količinu gluposti sadrže ovakve vesti. Čim se o tome piše, tu nešto postoji. Gde ima dima, ima i vatre.
Na austrijskom prostoru nepovratno je prošlo vreme velikih državnika. Raspad velike imperije i kasniji izgon Jevreja 1938. godine, dokrajčili su sve ozbiljnije stvaralačke snage. Samo još muzički život odoleva nizbrdici. Mnogo prizemnih ljudi obeležilo je sadašnje vreme u Austriji. Ta pojava nije izolovana. Novi odnosi među velikim silama, izazvani novom topografijom snaga posle Drugog svetskog rata, smanjili su na svim stranama sveta mnoge ljudske vrednosti. Nastupilo je vreme osrednjosti. Od te pojave nisu se sačuvale ni supersile. Dovoljno je podsetiti na takve mediokritete kao što su bili Truman ili Sergej Gromiko ili bezlični ljudi koji su se dočepali vlasti posle Staljinove smrti: Maljenkov, Suslov, Bulganjin, Andropov, Brežnjev. A šta reći o Francuzima ili Englezima posle De Gola i Čerčila! Zar je onda čudo što su se na političku scenu sveta popeli razni poluvarvarski diktatori, vlastodršci banana republika, čak autentični ljudožderi a la Bokasa, koje je svet morao da uzima ozbiljno. Svet je to učinio, a to najbolje oslikava svu dubinu njegovog pada.
Ovakve deformacije svakodnevno oduzimaju pravo da velike sile nose „svetu pravdu“ i čistu sliku „novog poretka“. Grubi materijalni interesi stoje više-manje otvoreno iza svečanih fasada koje skrivaju pravu sliku sveta. Ljudi se teško mire sa istinom o sebi i drugima. Uvek iznova izmišljaju se obmane i potvrđuje čovekova potreba da u njih veruje. Takvo postupanje dokazuje da postoji i u pojedincu i u narodima zloupotreba istine. Stalno se odlaže vreme konačnog sazrevanja, punoletstvo, koje zahteva posebnu duhovnu snagu, unutrašnju čvrstinu, koju postižu samo retki. I dok se oni izdvajaju iz proseka, brzo ih stiže kazna onih koji čvrstinu svoga duha nikada neće postići. Oni su, pomireni sa svojom osrednjošću, jedino kadri da razviju veliku mržnju prema svima onima koji se ne mogu pokoriti zakonima onih koji žele da ožive svoj život bez ikakvih duhovnih naprezanja. Kakve sve manipulacije ljudskim dušama omogućava ovaj sukob između natprosečnih i darovitih i onih koji su osuđeni na osrednjost!
(28. avgust 1992)

AMBICIJE MIRE MARKOVIĆ
„POLITIKA“ od 16. marta objavljuje ekspoze Mirka Marjanovića, novog mandatara. Uočavam sledeće misli:
„Obrazovanje se mora što pre i ozbiljno oslobađati patetizovane orijentacije na nacionalno i to naročito na nacionalno u prošlosti“.
Pa, dalje: „kao obrazovanje, nauka i kultura se moraju okrenuti ka današnjem i sutrašnjem danu, ka svetu i drugim kulturama, odnosno osloboditi se dominacije prošlog i nacionalnog, koje preti da kulturni život učini provincijalnim i autarhičnim“.
Ovaj čovek je zbunjen! Njime vladaju neraščišćeni pojmovi u odnosu na prošlost i kulturu sopstvenog naroda.
„Politika“ javlja da je uprkos poslu, ruski patrijarh Aleksije II primio Mirjanu Marković i s njom proveo dva časa u razgovoru. Sinoć je TV na I programu donela ovu vest. Očigledno, ova ambiciozna žena glasno ulazi u javni život. Pored domaće, sada se oglašava i na svetskoj sceni.
Neka nam Bog pomogne!
(17. mart 1994)
(Nastaviće se)