Sklopljen dosije SANU

Dva lica Beča

SA pomešanim osećanjima spremam se da napustim Beč, koji toliko volim. Mnogim nitima je Beč povezan sa mojom porodicom. U raznim prilikama doživljavao sam ga kao mesto na koje imam i nekakva prava. Jer, ne mogu da zaboravim kako je dugo Beč bio sudbonosan za moj narod. Bitne odluke naše novije istorije donošene su u Beču. Iz Beča je potekla naša nova prosvećenost, odavde smo uključeni u burne tokove naše evropeizacije. U Beču je učvršćena ideološka osnova naše romantike. A sve to pratilo je stalno ometanje našega razvoja. U Beču su nas tako često žrtvovali za svoje, mahom suprotne interese.
To stalno osluškivanje austrijskih vladara, svih glasova jedne mnogonacionalne države, ta nemoć da se putem centralističkih rešenja dođe do jedinstvene države i prevaziđe njen srednjovekovni sklop, kao da nije pogodovalo Srbima, tačnije njihovim naporima da se ustale i reše svoj položaj u ovoj državi.
Ako se srpsko-austrijski odnosi ocenjuju u celini, ne može se zanemariti činjenica da su oni pretežno bili dobri, a manje loši. U tim odnosima bilo je i teških pa i tragičnih nesporazuma, ali, zaprepašćuje činjenica da su Srbi u Austriji mahom loše prošli. Ocenjeni smo kao varvari, kao divlji i neukrotivi, a iznad svega kao narod koji se ne može uklopiti u razvojne tokove austrijske države.
Iako mi u našoj prošlosti nemamo zabeleženu nijednu “urotu zrinjsko-frankopansku”, dakle, klasičnu veleizdaju, ipak, ako treba da odluče, Austrijanci će radije Srbe otpisati kao verolomne u odnosu na državu u kojoj žive, nego Hrvate, koji su ih u više kritičnih mahova izdavali. Najverovatnije u osnovama ovakvog mišljenja stoji Katolička crkva, aneksiona kriza i, najzad, ubistvo Franca Ferdinanda. Uzalud je dokazivati da je do ovog ubistva došlo bez saglasnosti i znanja srpske vlade. Svaki prosečni građanin ove zemlje odavno je stekao svoje pojednostavljeno uverenje, ono isto koje je u Austriji vladalo 1914. godine, raspaljeno pred pohod na Srbiju.
Uzalud vraćanje na činjenice, uzalud priča o vekovnoj vernosti Srba u sistemu Vojne Krajine. Sve se to gubi pred crno-belom slikom, koja nepomerivo vlada austrijskim javnim mnjenjem. Ovde je prosečni čovek slabo obavešten. On je, uprkos činjenici da je naslednik jedne imperijalne tradicije, pravi diletant i politički analfabet. To je poseban tip građanina, koji svoje uverenje stvara na osnovu olakog verovanja mas-medijima. Te institucije, pored ispovedaonice, vladaju ovim dušama. U to me uverava izuzetno nizak nivo one austrijske štampe koja beleži rekordne tiraže. Nedostaje svaka ozbiljnija analiza evropske i svetske situacije. U jugoslovenskoj tragediji još nije otkrivena prava suština sukoba. O islamskom fundamentalizmu nigde ni traga. A tako reaguje svet koji je zaboravio da je dva puta islam stajao pred Bečom, ugrožavajući do temelja evropsku civilizaciju. Lakomisleni i naivni svete! Ogrezao si u svome trenutnom blagostanju, a već sutra možeš da budeš pokoren od jedne tako neprijateljske civilizacije. Do tog novog ropstva, sudbina ti je da se prepustiš vođstvu tvog starijeg i moćnijeg nemačkog brata. Tako završava država koja je od višenacionalne imperije postala jednonacionalna provincija, koja čeka svoje tužno spasenje.
(29. avgust 1992)

Diktat pobednika

JUČE u međunarodnom pres-centru prikaz tek izašle knjige: 100 najznamenitijih Srba. Redakcija je unela i generala Milana Đ. Nedića. Izazivalo je i ranije njegovo ime burne reakcije. Javljaju se simpatizeri Draže Mihailovića i protestvuju što nema Draže, na ulici me zaustavljaju borci i pitaju za Koču Popovića. I jedan i drugi imaju neke zastupnike, a general Nedić nema nikoga. Pravedno je da ga bar malo sačuvamo od prezira koji su stvorili pobednici. Da je pobedio Draža, bilo bi isto, Nedićeva žrtva bi opet bila odbačena.
Pobednik uvek diktira uslove onome ko je izgubio bitku. Nedić je unapred znao za taj poraz. Ako ovih 100 biografija najznačajnijih Srba označava vertikalu srpskog postojanja na ovom tlu, Nedićev lik je simbol tragičnog ishoda jedne uzaludne borbe, koju smo sa velikim silama započeli 27. marta 1941, nepripremljeno, oslonjeni na nepostojeće državno jedinstvo. Svi koji su ovu zemlju osećali kao svoju tamnicu, izdali su nas odmah, dočekavši sa neopisivom mržnjom čas kada će se odvojiti od nas. Herojski ideali stare Srbije nisu mogli da se prihvate u uslovima novoskrojene države. Oni su većini, koja nam je iz nevolje i računa prišla, bili sasvim tuđi.
Solunsko-kajmakčalanska etika druge nije ozarila, a u narodu koji ju je stvorio, ta etika je odbačena, gašena i postepeno zaboravljena. Od tog zaborava mi se nikada nismo oporavili. Proces njenog zatiranja nastavio se i u Titovo vreme. Istorija se sa srpskim narodom našalila. Jedan poraženi austrougarski vojnik, begunac sa Gučeva, vratio se u Srbiju da u njoj postane vrhovni komandant jugoslovenske vojske. Više od toga. Njemu je uspelo da se useli i u dušu ovoga naroda, da njome ovlada, da je ponizi i stvori istinski ropski mentalitet.
Sa ovim strancem, koji nas je u osnovi mrzeo i prezreo, mi smo se kao narod unakazili do neprepoznavanja. Ni otac više nije prepoznavao sina, a međusobno ubijanje braće pretvoreno je u merilo ideološke čvrstine i vernosti. Umnožio se broj zaslepljenih i okrutnih fanatika, neprekidno se uvećavao broj tamničara. Postali smo pleme “bez stida i vida”, kako sam to rekao u jednoj pesmi.
Ne znam da li za nas ima leka, ili je došlo vreme da se uklonimo sa istorijske pozornice, na koju se uspinju drugi, Albanci na primer. Taj zakasneli narod ima jasne političke ideale, ima biološku snagu, poseduje neugašenu rodovsku solidarnost, koja se lako i brzo može upotrebiti u savremenim političkim borbama. Od 1912. oni postoje kao nekakva veštačka država, koju su mnogi osporavali i sumnjali u njen opstanak. Opstali su i dočekali sveopšte udvaranje svetskih sila. I papa je doleteo u Albaniju i poljubio zemlju. Došao je pre nego u voljenu Hrvatsku.
Siroti Hrvati, nesposobni su da iz toga izvuku pouke. Ne shvataju da postoje produktivne i neproduktivne mržnje. Čini mi se da postoje narodi koje vlastita istorija nije ničemu poučila, već ih je samo zbunila i smutila.     (2. jun 1993)

Ponor zove

DAN uoči trećeg izbornog kruga u SANU. Spokojno očekujem ishod. Želim da konačno sklopim stranice dosijea SANU. Izvršio sam svoju dužnost i pristao da se, evo, treći put kandidujem.
Od tog osećanja dužnosti mogu me razrešiti jedino akademici, ja sam nikako. U svakom slučaju, moram se unapred osposobiti da prihvatim i razočarenje. Uostalom, takvo osećanje nosim u sebi već duže vreme i ono nije nastalo u nekoj isključivoj vezi sa Akademijom.
Naprotiv, ovaj skup visokih umova samo je deo jedne šire i sveobuhvatnije tragedije srpskog naroda. Mi smo kao ustanova dovedeni na marginu ovog procesa, nemoćni da mu se odupremo. Nejasni su naši pogledi u budućnost, zamućena naša svest o izlasku iz krize u koju je zapao naš narod. Izjeda nas i neka duhovna rezignacija, stanje obamrlosti u kojem se gase svaki otpor i pobuna protiv nezadrživog sunovrata. Ponor zove!
U međunarodnom pres-centru prisustvujem konferenciji kao član Predsedništva Kongresnog odbora Drugog kongresa srpskih intelektualaca. Odsutno slušam izlaganja Pavla Ivića, Slavka Leovca i Darka Tanaskovića. Isto tako, odsutno slušam i novinarska pitanja, mahom konvencionalna. Sve mi je jasnije da sam brzopleto pristao da učestvujem u radu ovakvog skupa, kojemu na putu stoje ogromne prepreke. Šta hoće ovaj skup, šta može izreći, šta ispuniti? Unapred znam odgovor: Mi smo apsolutni zarobljenici naše nemoći da savladamo surovu i nepravednu realnost. Ali kakvu realnost!
(23. marta 1994)

Prijatelji ćute

PONOVLJENI izbori u SANU. Treći krug. Dolazeći na skupštinu pred vratima Akademije srećem mog protivkandidata Miću Popovića. Reče mi: “Dejane, dva stara prijatelja, šta nam oboma sve to treba.” Odgovaram: “Pogrešno postavljaš pitanje! Ja tebe pitam: šta to tebi treba? Meni treba! Ja sam u tu kuću uložio mnoge godine života i rada i meni je do nje stalo! Ti nisi uložio ništa i tebi do nje nije stalo!” Zaćutao je. Svako je otišao do svog lifta.
Glasanje. Ponovo bez rezultata. Ne treba ni sumnjati u to da je sve to zajedno veoma, veoma žalosno. Politika se ušunjala u naše živote, a zatim nas otrovala. Dokazuju to i ovi izbori. Nisam izabran upravo zato što nisam bio politički opredeljen. Za mene nije bila ni opozicija ni članovi vladajuće SPS.
Kandidovao sam se tri puta, iz osećanja dužnosti. Od tog osećanja razrešili su me akademici svojim glasanjem. Nisu me prihvatili i meni je sada zazorno da istražujem uzroke zašto je ispao takav rezultat. Jednostavno, ne zanima me. Sklapam dosije SANU. Kako predsednik opet nije izabran, Kanazir ostaje do daljega. Uostalom, on je to i želeo, takav ishod je i očekivao.
U pozadini već odavno čeka Aleksandar Despić, kao spasonosno rešenje. Predviđam da će se to desiti. A tu je još i Hajdin, nečujni građevinac. Na skupštini me pita Izidor Papo: “Ko je taj Hajdin?” Odgovaram: “Vi ste duže od mene u Akademiji, to bih pitanje ja Vama mogao da postavim”. Doista, a ko je taj čovek?
Istog dana javlja mi upravnik Narodne biblioteke: “Efemeris” je izabran za najčitaniju knjigu u Srbiji. Radosna vest. Došlo je kao uteha za neuspeh na izborima.
Prinuđen sam da savladam razočarenje, da ne podlegnem žalosti što je izbor po mene loš. Posebno su protiv mene bili pisci i umetnici. I kum Garašanin dao je javno svoj potpis za listu Miće Popovića. Moraću da nekako dokučim poreklo njegove mržnje prema meni. Kao da je svestan da je njegova porodica sa njime konačno krenula prema gašenju.
Osećam da je njegova mržnja potpuna. Nije smogao ni snage da mi kaže reč o “Efemerisu II”, u kojem sam opisao naš zajednički boravak u Muzeju kneza Pavla. Najzad, tu je i baron Rajsvic koji ga je štitio i, smem reći, posebno voleo. Zaista je taj Milutin Garašanin, necelovita ličnost, ogrezla u profesiji do obnevidelosti, do gubitka svih drugih parametara.
(24. mart 1994)

I ŠEŠELJ I ĆOSIĆ
LISTAM časopis “Vojska Krajine” za februar-mart, broj 9-10. Nailazim na članak: “Hrvatski traženomjer”. Reč je deset najomraženijih lica, devet Srba i jednog muslimana. Na listi su: Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović Arkan, Radovan Karadžić, Milan Martić, Ratko Mladić, Goran Hadžić, Dobrica Ćosić i patrijarh Pavle. Od muslimana na listi je Alija Izetbegović.
     (17. april 1994)

REŽIM BEZ STIDANEVEROVATNA slika! Na putu od Segedina prema Kečkemetu stoje prostitutke. To je najočitiji poraz vlasti koja je decenijama vladala ovom zemljom. Potresen sam ovom slikom koja na tako očajnički način svedoči o bedi koja se više ne može sakriti. A režim nema više stida da sve to sakrije. On sve te pojave prihvata sa savršenom ravnodušnošću. Bože! Kuda to srlja čovečanstvo? Narodi bivših socijalističkih zemalja prepušteni su neumoljivim tržišnim zakonima. Nema boljeg načina za njihovo razaranje.     (18. mart 1994)
(Nastaviće se)