Kremlj brine svoje brige

BRANA Crnčević pozvao me je na sastanak sa Milanom Martićem i grupom intelektualaca. Reče mi da želi da čuje mišljenje o krizi u Krajini i dobije savete kako da Srbi iz Krajine idu dalje u odnosu na pregovore koji se vode sa Hrvatima.
Pozvani: Momo Kapor, Perišić, R. P. Nogo, Mihailo Marković, Milorad Ekmečić, Vasilije Krestić, gen. dir. TV Milorad Vučelić. Martić govori tiho i kao da okleva kada formuliše svoje mišljenje. Zahvalan je za mišljenje i moli pomoć. Osnovno je pitanje dokle treba ići u pregovorima sa Hrvatima i da li sa njima ima zajedničkog života, u bilo kojem vidu. Odlučno se izjašnjava da priznavanje hrvatskog suvereniteta ne dolazi u obzir. Ni u Srbiji ne postoji vlast koja pomišlja na takvo rešenje, bez obzira na to što se takvo mišljenje protura u javnosti. Kao neki učitelj počeo je da proziva učesnike ovog skupa. Razgovor je tekao u mirnoj, prijateljskoj atmosferi. Govornici su insistirali na unutrašnjem sporazumu u Republici Krajini između zakonodavne i izvršne vlasti, na uklanjanju svih sukoba sa parlamentom i pojedincima, u obaveznoj slozi i jedinstvu. To je posebno isticao Milorad Ekmečić. Pregovore sa Hrvatima treba nastaviti. Mihailo Marković misli da vreme radi za Srbe i da se stanje menja. Treba izdržati. Popuštati u svemu što je civilizacijsko pitanje: saobraćaj, komunikacije, ali ne odstupati od prava naroda na samoopredeljenje.
V. Krestić je naročito podvlačio potrebu za svesrpskom slogom. Napao je sve pojave koje vodi ka nekoj novoj Jugoslaviji. Tu zajednicu Hrvati ne žele ni pod kojim uslovima. Zabrinjavaju pojave u Beogradu, posebno među intelektualcima.
I ja sam se osvrnuo na takve pojave koje predstavljaju legalnu destrukciju srpskog naroda. Pregovori u Zagrebu koriste svima: Amerikancima, Rusima, a najviše samim Hrvatima. Oni žele da se svetu prikažu kao tolerantna i demokratski nastrojena država. Dva prva kruga predstavljaju lakši deo posla, jer je bitan treći deo koji se odnosi na hrvatski suverenitet. Tu za Hrvate nema popuštanja. Njihova čvrstina potkrepljena je već ranije donetom odlukom UN o priznavanju državnih granica ove Hrvatske. Sve zavisi od nosivosti celokupnog srpskog naroda da istraje u svojim zahtevima da ostvari konačno svoju državu. To je glavni kamen spoticanja.
Ne verujem u bilo kakvu pomoć Rusije koja bi njima stvorila neprilike ili čak prekinula vezi sa Amerikom. Od Rusa ne treba puno očekivati, jer su oni u očajnom stanju. Njihovo partnerstvo u rešavanju krize u Jugoslaviji zavisi od američke dozvole. Ono je dozirano i usmereno, pre svega, da održi na vlasti u Rusiji onu garnituru koja je za Amerikance prihatljivija, koja je poslušnija i koja ih ne plaši poput nacionalne opozicije. Problem Krajine, naglasio sam, nedeljiv je od problema Bosne i, najzad, ostatka Jugoslavije, gde Amerikanci već stvaraju svoju rezervnu opciju vezanu za Kosovo. Ne slažem se sa M. Markovićem da vreme radi za nas. Naprotiv, nalazim da naša sporost nanosi nenadoknadive gubitke. Zabrinjavaju pojave usred Beograda koje demorališu i vode u nacionalnu depresiju. Ja nisam u stanju da u ovom trenutku tačno ocenim stepen te naše nosivosti, želju da se istraje u našem opravdanom zahtevu da se već jednom ujedinimo. Ne čekajući to političko ujedinjenje, mi moramo da radimo na duhovnom, i to bez odlaganja. Govorio sam i o sudbini „Memoranduma“ koja rečito svedoči o rastočenosti i političkoj zbunjenosti srpskih političkih faktora.
(1. april 1994)

Diplomatija Aleksija II

NA ručku u Patrijaršiji, u čast ruskog patrijarha Aleksija II. Dostojanstven i krupan čovek. Deluje spokojno, samouvereno. Govor za ručkom intonirao je sasvim diplomatski iako se služi hrišćanskom leksikom. Očigledno, Ruska crkva je, usled dugog življenja pod komunizmom, stekla dovoljno iskustva i veštine da njena reč ne odudara suviše od neke zvanične državne linije.
Za ručkom sam sedeo kraj vladika Stefana i Irineja. Stefana pitam za sudbinu Srbinovićevog ikonostasa iz Žiče. Kaže da ga narod nije primio. Rekao je to i Voji Đuriću, koji mu je odgovorio: „I mi smo narod“. Stefan kaže da mu je rekao: „Ne, vi niste narod“. Ikone će biti uklonjene i stavljene u neku novu crkvu gde neće odudarati od starih fresaka. Repriza niškog slučaja sa slikom Đorđa Krstića. Očigledno, crkva nema dovoljno snage da razlikuje stvaralaštvo od kopije. Šteta! Vladici Irineju saopštavam svoj razgovor sa kardinalom Kenigom, koji je izrazio spremnost da doputuje u Beograd, Sarajevo i Zagreb. Vladika Irinej je rekao da bi ta poseta bila korisna, ali ga srpski patrijarh ne bi mogao pozvati, već je bolje da ga on, kao episkop bački pozove. Ovlastio me je da u tom smislu pišem kardinalu Kenigu.
U 19 časova prisustvovao sam dodeljivanju ordena Svetog Save I stepena moskovskom patrijarhu. Na prijemu sam imao ružan sukob sa Žikom Stojkovićem. Prebacio sam mu da je dao pismo koje je uputio meni i Pavlu Iviću povodom održavanja Kongresa intelektualaca – dakle, privatno pismo – vladici Atanasiju, koji ga je publikovao u tek pokrenutom časopisu njegove eparhije. Reagovao je burno i sa neskrivenom mržnjom. Ta mržnja predstavlja nešto novo, meni do sada nepoznato, u njegovom karakteru. To je sukob koji nagoveštava naš konačan razlaz. Među nama izbijaju sve veći i dublji nesporazumi, smanjuje se naša sposobnost da te sukobe prevaziđemo, makar u ime starog prijateljstva. Raste mi osećanje ravnodušnosti. Pomiren sam sa činjenicom da gubim još jednog prijatelja. Preterao je u svojoj neobuzdanosti i potrebi da potčinjava okolinu. Već odavno u naše odnose uvuklo se nešto neprirodno, pretvaranje da ne vidimo razlike koje među nama odavno postoje, koje smo zataškavali i tako odlagali rasplet. Suviše sam verovao mom prijatelju i dozvolio mu da se u mom životu postavi kao neki sudija za moralne prekršaje, na čije procese nema apelata. Dopustio sam mu da me kinji i vređa svojom grubošću i vlastoljubljem.
(15. maj 1994)

Očinska podrška

RAZOČARAN sam posetom ruskog patrijarha Aleksija II, naročito ako uporedim njegovo istupanje s rečima carigradskog patrijarha Vartolomeja. Dok je Rus govorio kao činovnik ministarstva inostranih poslova, do krajnosti odmereno, sasvim oprezno i sa strahom da ne pogreši u davanju podrške Srbima, čovek iz Carigrada delovao je duhovnije, direktnije, a Srbima je dao podršku ne oklevajući i ne zaklanjajući se iza nejasnih i dvosmislenih rečenica. On je to učinio iako je došao iz Turske, čija zvanična politika nedvosmisleno pomaže muslimanima. Ponašao se kao prvosveštenik, koji je svestan svoje odgovornosti za budućnost pravoslavlja, kao istinski poglavar patrijaršije koja je Srpskoj crkvi bila „majka crkva“. Bila je to uistinu prava, očinska podrška detetu u nevolji. Utoliko su bile ružnije i divljačke demonstracije raznih crnogorskih plaćenika na Cetinju. Mnogo sam se stideo za narod Njegoša, koji je uspeo da se na takav način otuđi i otpadi, sa mržnjom u srcu od svog korena. Bože! Šta je sve uspelo komunizmu!
A kako rastu naše nevolje, sve je zamašniji zov onih koji Crnu Goru žele da otkinu, ali ovoga puta konačno, od Srpstva, da je pretvore u zonu italijansko-katoličkog uticaja. Gotovo je neverovatno, ali čak se i danas može da iskoristi stara dukljanska tradicija na ovom prostoru, vezana za latinitet. Kao da Nemanjino ujedinjavanje katoličke Duklje i pravoslavne Raške nije uspelo. Ni vekovi ne mogu da premoste razne civilizacijske pukotine. Brzo se pronalaze razni „istorijski argumenti“ da se opravda neko nedelo. Odavno smo pretvoreni u društvo koje ne uspeva da se homogenizuje i da već jednom uspostavi svoje vrednosti. Zato ih stalno pozajmljujemo i uvozimo. Očajavam zbog te naše hronične bede.
(17. maj 1994)

IZDAJA BLISKIH PRIJATELJA
ZAVRŠENI su ponovljeni izbori u SANU. Nisam izabran. Konačno se razrešila neprijatna neizvesnost. Mogu da mirne savesti sklopim dosije SANU. Ponudio sam se ovoj ustanovi pošteno i sa osećanjem odgovornosti prema njoj. Na izborima sam poražen i moram iz te činjenice da izvučem pouke. Ako me je išta zabolelo, to su neka izdajstva bliskih prijatelja. Nisu me podržali i to je činjenica. Dobro je kada se čovek oslobađa svojih iluzija, kada ga okolnosti prinude da shvati da je usamljeniji nego što je to do sada mislio. To novo saznanje zahteva nove napore da se čovek prema njemu odredi, da preustroji neka svoja shvatanja.
Otvaranje prema svetu, ako do njega i dođe u dogledno vreme, treba da ide preko kulture. Ona treba da izmeni sliku o nama, koja je unakažena politikom. Sumnjam da ćemo u svet prodreti sa fundamentalnim naukama. One su u nesumnjivom nazatku i moraju da ulože velike napore da nadoknade izgubljeno vreme. Humanističke nauke, bez obzira na gubitke, ipak trpe manju štetu. Izbori u Akademiji dokazuju da taj problem akademici vide drugačije. Moram da se najpre naviknem na novostečenu slobodu, na osećanje rasterećenosti od vlastite obmane o sopstvenoj neophodnosti. Mom otrežnjenju pridoneli su i moji intimni prijatelji. Oni to nisu učinili zato što su bili zabrinuti za moje zdravlje. Neki me uveravaju da je to obična zavist. Zvuči banalno, ali nije nemoguće. Kažu mi ti isti ljudi da sam u poslednje vreme isuviše mnogo postigao, a to se u našoj sredini teško prašta. Kao da se sve oko mene osvetljava i svet vidim u novoj vizuri. Sve je reljefnije i istinitije.
(22. decembar 1994)
KRAJ