Gost bečke opere

S VELIKOM posvećenošću Milutin je studirao tehniku u Beču, valjda uvek i dodatno svestan da treba opravdati ujakovo poverenje. Jedan krupan događaj zbio se već na početku njegovih studija. Ovako ga je opisao u svojim uspomenama:
“Jedno od takvih zbornih mesta (u Beču) bilo je srpsko akademsko društvo ‘Zora’. Osnovano 1863. godine, ono je nekada imalo značajnu političku i prosvetnu ulogu, ali je vremenom izgubilo i ograničilo se samo na održavanje svetosavskih zabava i proslavu znamenitih Srba.
No, baš one godine kad stigoh u Beč (1896) uđe više života u to đačko društvo. Unesoše ga Srbi Dalmatinci, Sabo Jelić... student tehnike, koji doznade iz bečkih novina da će iduće godine raskopati staro bečko groblje Sankt Markusa i parcelisati za građevine.
U njemu su počivale i kosti Vuka Karadžića; trebalo je sprečiti da ne budu bačene u zajednički grob.
Izabran za predsednika ’Zore’, Jelić stavi pitanje prenosa Vukovih kostiju u otadžbinu na prvo mesto ‘Zorine’ akcije. I ona uzbudi svojim apelom svu našu javnost i uspe da se taj prenos izvrši. U jesen 1897. mošti Karadžića prenesene su u Beograd i sahranjene pred Sabornom crkvom, pored groba Dositeja Obradovića”.
Pored druženja sa zemljacima, od početka studija postao je i stalan posetilac čuvene Bečke opere. Tokom dvanaest godina, koliko je proveo u austrijskoj prestonici, tvrdio je u svojim uspomenama da nije propustio nijednu premijeru. Na osnovu onoga što je pisao o Bečkoj operi nije teško dokučiti koliko ju je voleo i koliko je bio upućen i u tu umetnost.
JEDNO vreme u Beču su boravila trojica Milankovića. Milutinov mlađi brat Bogdan studirao je romanistiku, a bliski rođak Jovan započinjao je diplomatsku karijeru u srpskom poslanstvu.
Iz toga perioda otkrivamo kako je Milutin bio ljubitelj i dobrog zalogaja, i čuvenog daljskog vina, i finih diplomatskih cigara, a izgleda naročito lepih Bečlijki.
“Kad Bogdan (Milanković) ode u Pariz, stupi na njegovo mesto, kao stalni večernji gost, moj rođak Jovan, sin dedinog brata Dimitrija. Pripadao je, dakle, starijoj generaciji Milankovića, no kako je bio samo devet godina stariji od mene, osećali smo se kao vršnjaci.
Onda je bio, kao što sam već pričao, udovac, a ostavivši svog nejakog sina kod roditelja, došao je u Beč za prvog sekretara srpskog poslanstva. Duhovit, muzikalan, vesele prirode, bio mi je milo društvo.
Sa vojne vežbe poneo sam sa sobom odličnih konzervi, iz Dalja sam se snabdevao šunkama, kobasicama i vinom, a iz bečkih delikatesnica svime što nam je srce zaželelo.
On me je svojim vezama sa srpskim diplomatskim predstavnicima u inostranstvu snabdevao najfinijim cigarama.
Posle večere odilazili bismo u kafanu, gde sam čitanjem novina savesno pratio sve svetske događaje, a on se zabavljao s kasirkom, što mu se, kao mladom udovcu, nije moglo zameriti. Bio je, uopšte, veliki prijatelj lepoga spola, a i mene vaspitavao u tome pravcu...”
Svoje studije na bečkoj Politehnici okončao je Milutin Milanković doktoratom. Sve dotle se o njemu starao ujak Vasa Muačević, pa je, razumljivo, i lično bio prisutan na toj svečanosti. Ovako se toga sećao Milutin Milanković:
“Tako sam, prvi od svih Srba, postao doktor tehničkih nauka. Takav, i nacionalno značajan, događaj trebalo je proslaviti na dostojan način i zato dođe u Beč moj poočim Vasa, da, u ulozi domaćina, počasti sve koji su prisustvovali svečanom činu moje promocije, 17. decembra 1904. godine.
Pored mojih rođaka i prijatelja iz Beča dođoše onamo i drugi gosti, iz Oseka, supruga i kćerka moga ujaka Jovana, a iz Ciriha čika Andrija. Posle svečanosti u velikoj dvorani Bečke tehnike, gde su nama jedanaestorici, uz hor studenata i govore profesora, uručene doktorske diplome, okupi se moja rodbina oko povelikog stola prvog bečkog restorana i proslavi u užem krugu i veliki porodični događaj.
Veče smo proveli u bečkom Burgteatru, a ostala četiri dana na raznim gozbama, zabavama i razonodama, sve na račun ujka Vasin.
Tada se moji rođaci vratiše kući, a i moj stric i drug Jova ode u Beograd da onde provede božićne praznike.
Ostadoh sam u Beču da se obazrem za nameštenje u inženjerskom pozivu.”Zahvaljujući svom znanju i naučnoj spremi stečenoj na bečkoj Politehnici pred njim se u Beču ukazivala blistava karijera već od 1905. godine.
Milutin Milanković nije bio samo graditelj nego i izumitelj, i ne samo projektant nego i pionir u graditeljstvu onda novim prednapregnutim betonom.
Njemu je ukazana i takva čast da kao inženjer projektant obnovi zgradu Politehnike0 u kojoj je studirao i doktorirao.
O ovoj njegovoj ranoj delatnosti malo se zna, pa je zato i pominjemo.
Njega, još sasvim mladog čoveka, sustizali su u Beču poslovi sve bolji od boljih. Već je više od decenije živeo u austrijskog prestonici. Zavoleo i udobnosti, pa i luksuz, koji mu je nadohvat ruke, jer je i sve više zarađivao.
Šeretski je to objasnio: sa treće galerije u omiljenoj Bečkoj operi stigao je do onih najboljih i najskupljih mesta. Pa opet, kao da ga ni novostečeni ugled, ni uspeh, ni novac nisu sasvim zadovoljavali.

CARSTVO NAUKE
“VEĆ mi je Varićak govorio da u carstvu nauke ima negde nenaseljenih i neobrađenih krajeva izvan ili između gustih naučnih naselja. Stadoh da razmišljam gde se nalaze ti sasvim ili nedovoljno obrađeni krajevi da bih onde stekao svoj skromni naučni posed, a možda i celo vlastelinstvo”, pisao je Milutin Milanković u uspomenama.
(Nastaviće se)