Seoski knez Marko

RODONAČELNIK porodice Milanko bio je zaslužan što je ispravno prozreo kako će se obogatiti i što je iza sebe ostavio znatnu imovinu svom jedincu Nićiforu, zvanom Nićeta. O tom prvom Milankoviću ima pomena u spisima crkve u Dalju. Letopisac navodi Nićetino ime i prezime Milanković kao kuma na krštenju.
U porodičnom predanju, koje je sačuvano, ističe se da je Nićifor nastavio očev posao. Samo ga je još više unapredio. U njegovim štalama mukalo je sve više rogate marve, a u konjušnicama se ždrebilo sve više kobila. Dr Dušan Milanković pominje u knjizi da je Nićeti Milankoviću tako cvetao posao da je, svakako u vreme velike potražnje zbog ratnih prilika u Austriji, prodavao konje po basnoslovnoj ceni od po sto forinti.
I posle više od stotinu godina, u rodnoj kući u Dalju nalazili su se žigovi za stoku sa Nićetinom oznakom, zapamtio je u detinjstvu i opisao u svojim uspomenama Milutin Milanković. Da i to naglasimo: u već zrelim godinama Milutin Milanković je napisao svoje uspomene, doživljaje i saznanja počev od najranijeg detinjstva, pa sve do starosti. Objavila ih je Srpska akademija nauka i umetnosti u tri toma.
Prema tim trotomnim uspomenama, koje je ispisivao podrobnije i prilježnije nego ijedan srpski naučnik pre njega, Milutin Milanković je opisao ono najsuštastvenije što je mogao o svojim precima i svojoj postojbini iz Dalja, o školovanju, studijama i naučnoj spremi, o naučnicima i naučnoj misli u Beču i Beogradu, o ratovanju i ratovima, pa i o tome kako je dospeo u zarobljeništvo; i još toliko toga o najrazličitijim menama života, sve do svog "vlastelinstva u nauci"...
NA OSNOVU saznanja do kojih je došao, precizno je rekonstuisano rodoslovno stablo porodice Milanković od 17. veka. Tako se i doznaje da je Nićeta imao dvojicu sinova – Jevrema i Marka – od kojih se dalje račva porodično stablo. O starijem bratu Jevremu, osim imena u genealogiji, nema nikakvog drugog pomena. Od mlađeg Marka vode poreklo mnogi potonji veoma ugledni i umni Milankovići.
Dakle, taj Nićetin sin Marko već je smatran izdankom najviđenije porodice u Dalju. Verovatno i najbogatije. Zbog toga je izgleda i bio izabran za seoskog kneza u Dalju. Ali više od toga Markova je zasluga što je prvi Milanković koji je shvatio značaj školovanja, znanja i obrazovanja. Da je tako svedoči činjenica što je svog sina poslao na studije u prestoni Beč.
Zvao se Todor (1769–1841) i bio je prvi Milanković koji je stekao najviše, univerzitetsko obrazovanje. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u carstvjušćoj Vijeni, kako se tada govorilo.
Veliki svet, koji je upoznao, ni obrazovanje, koje je stekao, nisu ga pokolebali. Taj predak Milankovića, Todor, vratio se iz prestonice u svoje selo. Baš onako kako je unapred odlučio. Ali, doneo je i svoje obrazovanje, i nove navike, nov nameštaj, novu organizaciju života, drugačije kulturne potrebe. On dovodi u svoju kuću slikara Jovana Isailovića, najboljeg u to vreme, da ovekoveči na platnu članove njegove porodice, i njega, u bidermajer odelu i sa belim čipkastim žaboom.
I pored sopstvenog velikog imanja, kojim je rukovodio, Todor je bio upravnik patrijaršijskog spahiluka. Reč je o najbogatijem crkvenom vlastelinstvu koje se protezalo na posede u Dalju, Belom Brdu i Borovu. Obuhvatalo je 25.000 jutara oranica i vinograda i imalo je pravo vlasništva na ribolov kako na Dunavu tako i na njegovim plavnim terenima.
TOGA svog deda Tošu, kako su ga odmila zvali u porodičnom predanju, opisao je i dr Dušan Milanković u knjizi "Moji Milankovići iz Dalja":
"Deda Toša je bio veliki gospodin i ostao je dobro zapamćen u Dalju upravo zato što je bio upravnik patrijaršijskih dobara na kojima su seljaci, kao na spahiluku, povremeno argatovali. Međutim, kada je bila nerodna godina i kada bi zbog suše žetva podbacila, pšenica za ishranu i za setvu davana je siromašnima iz patrijaršijskih ambara. Tako je zahvaljujući deda Toši patrijaršijski veleposed, umesto tlačitelja, bio neka vrsta socijalnog osiguranja Daljčana. To se naročito pokazalo kada je, posle Napoleonovih ratova, Austro-carevinu zahvatila ekonomska kriza, pa su višestuko uvećani porezi kao posledica ratnih izdataka i poremećaja u privredi."
Daljčani mu tu čovečnost nikad nisu zaboravili. Za naročite zasluge, koje je imao kao upravitelj patrijaršijskog spahiluka, a u znak osobite zahvalnosti, dato mu je naročito počasno mesto na kojem je sahranjen. Počiva u porti, uza zid crkve svetog Dimitrija, u Dalju.
Ali nije ostao samo tako ovekovečen. Sačuvan je i njegov reprezentativni portret koji je naslikao glasoviti slikar Jovan Isailović. Zanimljiva je bila i sudbina te slike, o čemu je takođe ostavio svedočenje njegov potomak dr Dušan Milanković:
"Portret se nalazio u našoj kući sve do 1937. godine. Onda je majka, zbog teških materijalnih prilika u kojima smo se nalazili, morala portret da proda Milutinu Milankoviću, takođe deda Tošinom unuku. Tako je mama dobila 5.000 dinara (po tadašnjoj vrednosti oko 30 napoleondora - zlatnika). Deda Toša je tako iz Mišarske 9 prešao u Bana Jelačića 9 – u Profesorskoj koloniji, i visio je u Milutinovom radnom kabinetu. Posle Milutinove smrti taj portret se obreo kod Lele Ilić, rođene Milanković, deda Tošine praunuke i kćerke Milutinovog brata Bogdana i nalazi se u Sarajevu u njenoj kući u Matije Gupca 9. Zanimljivo, portret je menjao vlasnike i kućne adrese, ali ne i kućni broj 9."
(Nastaviće se)