Filozof iz Dalja

TODOR Milanković imao je sedmoro dece. Šestoricu sinova i jednu kćer: Uroša, Tomu, Georgija (Đorđa), Marka, Antonija, Dimitrija i Sofiju. Za sve njih otac je želeo najviše obrazovanje.
Ali ne tek tako. Za studiranje i za najviše obrazovanje na nekom od evropskih univerziteta početkom 19. veka bilo je potrebno čitavo bogatstvo. Milankovići iz Dalja su ga očigledno imali. Možda i po očevom savetu, a svakako i po svojoj želji, trojica prvorođenih Todorovih sinova opredeliše se za pravne nauke. Zanimljivo je da su baš pravne nauke postale opredeljenje i mnogih potonjih Milankovića, nešto kao porodično zanimanje.
O najstarijem Urošu, najslavnijem među braćom, tek će biti reči. Međutim, pominjemo ga ovom prilikom tek da bismo ukazali kako se u jednoj njegovoj knjizi, više uzgred, nađoše kao neka beleška, podaci o njegovom bratu Tomi, drugom Todorovom sinu. Iz beleške se doznaje da je i on završio pravo.
Ne kaže se i na kom univerzitetu. Međutim, piše da je Toma bio ”fiškal dijeceze pakračke i Glavne požeške varmeđe prisajedinitelj.” Umro je kao podžupan u Slavonskoj Požegi.
Treći sin Georgije (Đorđe) takođe je završio univerzitet diplomiravši pravo. O tome se prosuđuje na osnovu njegovog docnijeg zvanja: bio je “slavnog dominijuma u Dalju rentmajstor i advokat”, kako je zapisano. Nasledio je svog oca Todora kao upravitelj patrijaršijskih dobara baš kao i porodičnu kuću Milankovićevih u Dalju. Umro je 1848. godine.
ČETVRTI sin Marko postade veoma učeni teolog. Zamonašio se i kao kaluđer dobi ime Metodije. Srpska crkva onoga vremena imala je velike planove s ovim Milankovićem. Napredovao je u crkvenoj hijerarhiji od episkopskog protosinđela i “člana česne konzistorije” do profesora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Nalazio se i na dužnosti arhimandrita manastira Orahovice u Slavoniji kada je kandidovan za vladiku. Nažalost, u tome ga je sprečila prerana smrt.
Peto dete bila je kćerka Sofija. Osim imena u rodoslovnom stablu Milankovića o njoj nikakav dodatni podatak nije sačuvan.
Šesto dete je sin Antonije, Anta (1806 - 1879). Zapamćen je u porodičnom predanju po tome što se ženio četiri puta i što je bio deda slavnom naučniku Milutinu Milankoviću. Ali Anta nije, kao njegova braća, stekao univerzitetsko obrazovanje. Za života nije stekao ni neko zvanje niti titulu. Živeo je u Dalju od porodičnog imanja.
Pisac knjige “Moji Milankovići iz Dalja” iznosi samo pretpostavku da ni ta bogata porodica nije više mogla da plaća skupo univerzitetsko školovanje. Inače, Anta je tek u četvrtom braku sa Ankom dobio sina Milana, oca sedmoro dece, među kojom je i Milutin Milanković.
Najstariji Todrov sin Uroš, rođen 1800. i najmlađi Dimitrije, rođen 1817. godine zaslužuju posebnu pažnju.
Još u najranijem detinjstvu Uroš se isticao bistrinom i ambicioznošću u učenju. Zapaženo je to već u osnovnoj školi, koju je izučio u Dalju, a naročito u gimnaziji, koju je završio u Osijeku. I njegova struka postade pravo.
Ono mađarsko diplomirao je u Sarošpataku, a austrijsko u Beču. On, dakle, nije stekao jednu nego dve univerzitetske diplome pravnika. No ni tu se nije zaustavio. Naspram prava, filozofija je zapravo bila njegova intelektualna opsesija. Zato je i odlučio da diplomira filozofiju na univerzitetu u Segedinu. Tako je postao prvi Milanković koji je stekao ne jednu, nego tri, univerzitetske diplome na tri različita univerziteta.
U životu je izgleda imao manje sreće nego u učenju. Sa svim svojim diplomama postao je austrijski vojno-sudski oficir. Ali, ne zadugo. Prema porodičnom predanju kaže se da je zbog svađe s nekim svojim pretpostavljenim tražio i dobio penziju 1835. godine kao još sasvim mlad čovek. Preselio se iz Beča u Trst, pa odatle opet u Beč. No sve vreme su filozofske rasprave i knjige, koje je pisao, bile njegovo najvažnije i, moglo bi se reći, jedino životno opredeljenje.
Pisao je i na nemačkom i na srpskom jeziku. Prvo njegovo delo, objavljeno u Beču 1843. godine, na nemačkom jeziku, kao prva filozofska rasprava jednog akademski obrazovanog Srbina, zaslužuje da u celosti navedemo naziv u prevodu na srpski jezik. Tom delu celovit naziv glasi - “Organizam sveta i sistem čitavog života, prikazan na pojedinim stvorenjima i u pojedinim delatnostima kao opšta aktivnost celokupne nečulne, čulne i duhovne prirode i njena veza sa kritikom nesaglasnog”. Drugu svoju knjigu objavio je dve godine docnije takođe u Beču i opet na nemačkom jeziku. Ali, prvo priznanje za ova njegova filozofska dela nije mu stiglo iz sredine u kojoj je živeo i stvarao nego iz daleke Rusije. Njegov najmlađi brat Dimitrije bio je prijatelj s pesnikom Simom Milutinovićem Sarajlijom, koji je boravio u Moskvi, pa mu je poslao po nekoliko primera obe Uroševe knjige. Sarajlija ne samo da ih je pročitao, nego je o njima i pisao.
U časopisu “Sevrna pčela”, koji je izdavala Ruska akademija nauka u drugoj polovini 19. veka, veoma pohvalno se izrazio o delu Uroša Milankovića smatrajući ga dostojnim “slovenske filozofije”.
Uroš je zatim napisao delo “Nastupajuće carstvo Božje” namenjeno reformi nemačko-katoličke religije koju je pokrenuo neohegelijanac Arnold Ruge. Imajući u vidu Uroševo ranije delo, po svemu sudeći da on nije pao pod uticaj neohegelijanaca, nego je samo preuzeo dijalektički metod i protivpoložna shvatanja, do pojma o jedinstvu prirode, uočivši jedinstvo između poznate materijalne prirode i nepoznate duhovne prirode.
(Nastaviće se)