Krivac na drugoj adresi

OPTUŽENI dr Radovan Karadžić se ne može smatrati odgovornim za zločine koje je počinio svaki pojedini srpski stanovnik tokom građanskog, etničkog i verskog rata koji je zahvatio Bosnu. U ovoj tvrdnji akademika Koste Čavoškog, iznetoj u knjizi “Hag protiv pravde”, mogla bi se naslutiti osnovna linija odbrane Radovana Karadžića u Hagu.
Kao čelni čovek neformalnog tima za odbranu Karadžića, Čavoški odgovornost za Srebrenicu i mnoga druga zlodela u bosanskom paklu prenosi na druge, ne štiteći tu ni Mladića ni Miloševića. On, međutim, dopušta da ni Radovan nije bio u svemu bezgrešan.
“Dana 14. novembra 1995.
- piše Čavoški - tužilac Ričard Goldston podigao je novu optužnicu protiv dr Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. U toj drugoj optužnici tužilac je bar delimično odstupio od pozivanja na načelo komandne odgovornosti, tako što je pokušao da dr Radovanu Karadžiću pripiše i neposredno komandovanje u borbama oko Srebrenice i time napravi od njega saučesnika u samom planiranju, podstrekivanju i naređivanju stravičnih ratnih zločina posle zauzimanja ovog grada”. To je izveo tako što je prilikom opisa vojnih operacija i navodnih zločina koji su izvršeni u periodu od 6. do 23. jula 1995. godine u Srebrenici i okolnim mestima samo jednom pomenuo dr Radovana Karadžića u sledećem kontekstu:
“Vojne snage bosanskih Srba pod komandom i kontrolom Ratka Mladića i Radovana Karadžića zarobile su hiljade Muslimana ili su im se ovi predali.” Time je pokušao da stvori utisak kao da je dr Radovan Karadžić, predsednik RS i civil, neposredno komandovao vojnim operacijama i potonjim likvidacijama zarobljenih Muslimana. A kada mu se učinilo da je taj utisak uverljiv, u sažetom opisu 20 teških dela koja se dr Radovanu Karadžiću stavljaju na teret, čak pet puta je ponovio da je srpska vojska bila “pod komandom i kontrolom Ratka Mladića i Radovana Karadžića”.
“Ova ničim nedokazana tvrdnja - piše Čavoški - da je i dr Radovan Karadžić neposredno rukovodio vojnim operacijama i potonjim izvršenjem ratnih zločina oko Srebrenice, bila je za Goldstona sasvim dovoljna premisa za izvođenje nedvosmislenog zaključka da je i dr Radovan Karadžić individualno odgovoran za “izvršenje, planiranje, podstrekivanje, naređivanje ili na drugi način potpomaganje i podbadanje u planiranju, pripremi i izvršenju zločina”, koji mu se optužnicom stavljaju na teret. I tek posle ovakve individualizacije Karadžićeve krivične odgovornosti, tužilac dodaje da je dr Radovan Karadžić takođe ili alternativno krivično odgovoran i za dela svojih potčinjenih”.

RATNA PRAVILA

ČavoŠki zatim kaže: “Jedva da treba reći da je ova druga vrsta odgovornosti za dela svojih potčinjenih jedino mogućna i primenljiva u slučaju dr Radovana Karadžića. To je očigledno imao na umu i tužilac kada je iz prve u drugu optužnicu preneo podrobne navode o javnom i državnom položaju koji je on zauzimao i ustavnim i zakonskim ovlašćenjima kojima je pri tom raspolagao. A kako na osnovu Ustava i zakona, Vojskom RS u miru i ratu komanduje predsednik Republike i, u skladu sa zakonom postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Republike Srpske (član 106. Ustava), tužilac je sasvim ispravno zaključio da je dr Radovan Karadžić, kao predsednik Republike, imao “višu vlast u odnosu na Ratka Mladića, svakog pripadnika vojske bosanskih Srba i sve jedinice i ljudstvo dodeljeno ili pridruženo vojsci bosanskih Srba”.
Otuda se i može postaviti pitanje Karadžićeve komandne krivične odgovornosti, koja predstavlja “odgovornost višeg zvaničnika za dela svog potčinjenog ako je znao ili je imao razlog da zna da je njegov potčinjeni na putu da izvrši takva dela ili je to već učinio, a njegov pretpostavljeni je propustio da preduzme nužne i razumne mere zarad sprečavanja takvih dela ili kažnjavanja njihovih izvršilaca”.
No, kao što se pitanje komandne krivične odgovornosti može postaviti, tako se i njeno postavljanje unapred može preduprediti blagovremenim preduzimanje nužnih i razumnih mera koje tu komandu odgovornost mogu otkloniti. U svojstvu predsednika RS dr Radovan Karadžić je to upravo učinio.
U svojoj optužnici tužilac, pored ostalog, navodi da je 13. maja 1992. ili tih dana dr Radovan Karadžić preuzeo dužnost predsednika RS. I baš tog istog dana 13. maja 1992. - dr Radovan Karadžić, u svojstvu predsednika Predsedništva Srpske Republike BiH, izdaje Naredbu o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u vojsci Srpske Republike Bosne i Hercegovine, objavljenu u “Službenom glasniku”, kojom se za primenu međunarodnog ratnog prava čine odgovornim komandiri i komandanti vojske i svaki pripadnik vojske ili drugog oružanog sastava koji sudeluje u borbenim dejstvima.

PRAVA ZAROBLJENIKA

Uz to je svaki vojni starešina lično učinjen odgovornim za pokretanje postupka protiv lica koja krše pravila međunarodnog ratnog prava zarad izricanja zakonom propisanih sankcija.
Takođe je naloženo da se radi upoznavanja s pravilima međunarodnog ratnog prava u vojsci redovno organizuje obuka.
Sastavni deo ove Karadžićeve naredbe predstavlja i Uputstvo o postupanju sa zarobljenim licima, koje je ubrzo potom izdao ministar odbrane RS pukovnik Bogdan Subotić.
Njime se, pored ostalog, zabranjuje bilo kakva represije protiv zarobljenika, a potom nalaže da se s njima čovečno postupa i pruža im se zaštita od svakog nasilja, uvrede i zastrašivanja. Uz to se svakom zarobljeniku omogućuje da odmah po zarobljavanju pošalje po jednu dopisnicu svojoj porodici i Centralnoj agenciji ratnih zarobljenika Međunarodnog crvenog krsta.
Konačno, za organizaciju i smeštaj u zarobljeničkim logorima učinjeni su neposredno odgovornim komandanti korpusa Vojske RS.
Karadžić je 19. avgusta 1992. izdao treću naredbu Glavnom štabu Vojske RS, ministru unutrašnjih poslova i svim centrima službi bezbednosti.
Njome se iznova nalaže pridržavanje međunarodnog humanitarnog prava i izdavanje uputstava svim borcima i pripadnicima policije da poštuju zarobljenike, civile, medicinske ustanove, amblem Crvenog krsta i predstavnike UN.
Takođe je posebno naloženo sprečavanje prisilnog preseljavanja i zlostavljanja civilnog stanovništva, uz upozorenje da eventualne potvrde o prodavanju imovine ili izjave da se izbeglice neće vratiti nemaju nikakvu pravnu valjanost, te da se stavljaju van snage. Naposletku je svaki vojni ili policijski starešina, u zoni svoje odgovornosti, učinjen lično obaveznim i odgovornim da sprovede energičnu istragu povodom bilo kakve sumnje ili znaka kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

Posebnu pažnju zaslužuje tužiočev pokušaj da dr Radovana Karadžića, pored navodne komandne odgovornosti, učini lično odgovornim za dvadeset teških ratnih zločina počinjenih posle pada Srebrenice. Dok je dr Radovan Karadžić ranije imao kakvu-takvu kontrolu nad vojnim vrhom i vodećim generalima srpske vojske, u vreme vojne akcije oko Srebrenice i neposredno posle toga, ovi vodeći generali potpuno su se odmetnuli od civilne vlasti i praktično otkazali poslušnost svom nominalnom vrhovnom komandantu - predsedniku Republike Srpske.
Tih nesporazuma između civilnog i vojnog vrha (čije ćemo poreklo uskoro objasniti) bilo je i ranije, ali su skrivani od javnosti, da bi tokom jula 1995. svom silinom izbili na videlo. To je navelo dr Radovana Karadžića da već 2. avgusta 1995. godine postavi general-pukovnika Ratka Mladića za svog specijalnog savetnika i time ga praktično ukloni s položaja komandanta Glavnog štaba Vojske RS, o čemu je 4. avgusta iste godine doneo i odgovarajući ukaz.
Državni udar
General-pukovnik Ratko Mladić odmah je uzvratio svojevrsnim državnim udarom: sazvao je sve svoje generale i u pismu Narodnoj skupštini i predsedniku RS od 5-6. avgusta 1995. otvoreno izjavio da ne prihvata ovaj ukaz dr Radovana Karadžića, šefa države i ustavnog vrhovnog komandanta.
Pored Ratka Mladića, ovo pismo potpisalo je još sedamnaest generala - Manojlo Milovanović, Milan Gvero, Đorđe Đukić, Zdravko Tolimir, Petar Škrbić, Jovo Marić, Momir Talić, Boško Kelečević, Vladimir Arsić, Momir Zec, Radivoje Tomanić, Novica Simić, Radoslav Krstić, Radovan Grubač, Živomir Ninković, Božo Novak i Grujo Borić.

Time je vojni vrh osporio viši autoritet civilne vlasti i pokazao da dr Radovan Karadžić, kao šef države, više ne drži pod kontrolom Glavni štab Vojske RS.
Uz to je, protivno važećem Ustavu, pozvao Narodnu skupštinu da ne prihvati ukaz dr Radovana Karadžića o novom postavljenju general-pukovnika Ratka Mladića, kao da takvi ukazi uopšte podležu potvrdi od najvišeg predstavničkog tela srpske države.
U ovom sporu između civilne i vojne vlasti RS posebnu težinu imala je činjenica da je zvanični Beograd (čitaj: Slobodan Milošević) stao na stranu general-pukovnika Ratka Mladića, a protiv dr Radovana Karadžića, što pored ostalog, potvrđuje izveštavanje ondašnje beogradske udvoričke televizije i štampe.
To je bio pouzdan znak o tome ko je u tom času, a verovatno i tokom celog rata u Bosni, praktično držao pod manjom ili većom kontrolom Glavni štab Vojske RS, a posle pada Srebrenice podstakao general-pukovnika Ratka Mladića da i javno otkaže poslušnost dr Radovanu Karadžiću“ - zaključuje Čavoški.     

NEKI DRUGI KOMANDANT

“VREDNO je pomenuti - piše Čavoški - da, na osnovu iskaza svedoka, postaje očito da nisu samo srpski vojnici iz Bosne nego i vojnici iz Savezne Republike Jugoslavije (Srbija - Crna Gora) bili prisutni tokom zauzimanja Srebrenice. Ovi vojnici su se lako razlikovali po svom jasno obeleženom izgledu osobnim uniformama i korišćenju srpskih dijalekata. Delove Jugoslovenske narodne armije, uključujući Novosadski i Užički korpus, kao i neregularne trupe lojalne Arkanu videli su mnogobrojni svedoci u samoj Srebrenici i njenoj okolini. Ove dodatne trupe bile su ili pod komandom osumnjičenih (Ratka Mladića i Radovana Karadžića - napomena K. Č.) ili pod kontrolom nekog drugog komandanta.” Sudija Rijad je skoro sve rekao sem što nije pomenuo i ime tog drugog komandanta, koji je, očigledno, jedino mogao biti Slobodan Milošević. A kako vojska po pravilu nikada nije pod dvema komandama, ako srpska vojska kod Srebrenice nije bila pod kontrolom dr Radovana Karadžića, ona je morala biti pod kontrolom onog drugog vrhovnog komandanta.“
(Nastaviće se)