Na nišanu bosanske čaršije

PESNIK Rajko Petrov Nogo vršnjak je Radovana Karadžića. Upoznali su se u đačkom domu na Bjelavama u Sarajevu. Radovan je bio upisao srednju medicinsku školu, a Nogo učiteljsku.Uknjizi “Radovan“ Lji ljane Bulatović Nogo kaže: “Radovan je bio jedan izrazito visok i kao grana mršav dečko. Imao je dugu kosu. Bilo je u njemu nečeg od Don Kihota. Videlo se to po načinu kako hoda i kako se oblači.”
Iako odvojen od roditelja, više gladan nego sit, stalno u jednom iznošenom kaputu, Radovan se brzo adaptirao na Sarajevo u kome je mogao da proširi svoje vidike. Posle srednje škole, koju je završio sa odličnim uspehom, upisao se na medicinu. Počeo je da objavljuje pesme. Nogo kaže da je u njegovim prvim literarnim radovima bilo “nečeg neprevrelog, buntovnog, magličastog i nesređenog”. Nije čudo. Radovan nije studirao književnost, kao njegovi drugovi pesnici, već na anatomiji secirao leševe. Pokazalo se, međutim, da medicina nije prepreka za poeziju. Miroslav Toholj, Radovanov drugar iz Sarajeva, kaže: “Taj čovek je bio sav u književnosti, i sav u medicini”.
Postojalo je, međutim, i nešto treće što je vrebalo iz prikrajka i što će kasnije odrediti Radovanov životni put. To je politika. Njen prvi plamen oprljio ga je u studentskim nemirima 1968. Gorštak iz Petnjice bio je među najgrlatijim bundžijama. Studenti su tada hteli da promene jugoslovensko društvo, a da ne skrenu sa Titovog puta. Ta pobuna je pogodila u prazno.
Mladi Radovan Karadžić, koji je neko vreme bio član Saveza komunista povukao se sa tog poprišta. Završio je fakultet, specijalizirao psihijatriju i zaposlio se u bolnici na Koševu. Majci Jovanki je jednom rekao: “Nikad čovek ne treba da se bavi politikom. Sve časno i pošteno treba da radi, ali u politiku ne treba da se pača nikada.”
Nogo kaže da je Radovan u njihovoj sarajevskoj družini u mnogo čemu prednjačio. “Prvi se oženio, prvi dobio decu. Bio je, ono što se kaže, kućni mačak. Krasila ga je uljudnost. Zablude su, a možda i zlonamerne priče, kako je on neki guslarski tip, iako guslati zna. Karadžić je bio urbaniji od svih nas. Imao je jednu uporišnu tačku, adresu, porodicu. Ta uporišna tačka činila ga je ozbiljnijim od nas, bez obaveza.”

Udar na ugled

LUKA Karadžić kaže: “Što se moj brat Radovan više isticao kao lekar psihijatar i kao pesnik, sve je više zapadao u oči tajnim službama. Bio je praćen, prisluškivan, podmetali su mu koješta. Namestili su mu jednu aferu oko nekog kredita. Bio je nekoliko meseci u pritvoru, onda su ga pustili, pa opet zatvorili. Vrhovni sud ga je na kraju oslobodio. A optužili su ga bez ijednog dokaza na papiru”.
O pozadini tog hapšenja govori i Miroslav Toholj u knjizi Ljiljane Bulatović “Radovan”:
- Za sve je kriv Karadžićev odlazak na specijalizaciju u Ameriku. Pre polaska na put bosanska SDB tražila je da on bude njihov saradnik, narodski rečeno - špijun, za interese bosanske političke birokratije. Radovan je to odbio.
Toholj kaže: “Suđenje Radovanu bilo je linč i sramoćenje optuženog. Najteže je bilo Radovanovoj porodici. Trebalo je izdržati svakodnevne laži u novinama da je on lopov. Bio je to prljav udarac na Radovanovo dostojanstvo, književni i profesionalni ugled. Kad je kasnije stigla oslobađajuća presuda, novine su to registrovale samo jednom noticom u dnu strane. Radovan je zatim vraćen na svoje radno mesto u bolnicu na Koševu, ali mu se niko javno nije izvinio”.
Zbog atmosfere koja je vladala u Sarajevu, Karadžić je prešao u Beograd i zaposlio se u Domu zdravlja na Voždovcu. Pesnik Gojko Đogo kaže:
- Radovan je došao u Beograd s namerom da se tu zauvek nastani. Trebalo je da nađe posao i za suprugu Ljiljanu i onda dovede decu. Klima u Sarajevu postajala je sve oštrija. Predosećao je da će i on doći pod britvu. Ako neće da se pokloni, mora da se ukloni. U Sarajevu je već pod prismotrom bio ceo jedan srpski kulturni kružok - Ekmečić, Leovac, braća Koljević. Posebno su na zubu bili Karadžić i Petković.
Po rečima Đoga, u tadašnjem “političkom blatu u Sarajevu, ko je iole slobodno mislio, dobru se nije mogao nadati”. On smatra da je Radovan Karadžić “ponajviše stršio i smetao sarajevskoj malograđanskoj balijskoj čaršiji”. Ona je na njega imala najveći pik.
Predosećajući šta će se uskoro dogoditi sa Jugoslavijom, posebno u Sarajevu i Bosni, Radovan je hteo da se na vreme preseli u Srbiju. Pomišljao je da kupi stan u Beogradu. “Ali, kaže Đogo, usprotivila su se njegova deca, a ni Ljiljani se nije išlo. Deca su u Sarajevu imala svoje društvo, svoju ulicu, školu, i nisu htela da idu. Radovan je uvek bio slab prema deci. Zbog porodice se vratio u Sarajevo. Po dolasku u grad na Miljacki, nametnuli su mu neku drugu optužnicu, i ponovo ga strpali u zatvor.”
Radovan je potom godinu dana proveo u SAD, kao stipendista IREH fondacije, gde je proučavao američku poeziju. Mogao je tamo da ostane, ali nije. O tome je jednom rekao: “Što zbog nostalgije, što zbog porodice, što zbog nekih planova i ambicija, vratio sam se”.
Dr Ljiljanu Zelen, svoju životnu saputnicu, Radovan je upoznao na prvoj godini medicine. Bila je to ljubav na prvi pogled. Radovan kaže: “Ljiljana potiče iz jedne od najuglednijih srpskih porodica u Sarajevu. Otac joj je bio ekonomista, majka profesor književnosti. Oboje smo specijalizovali psihijatriju. Jungovog smo usmerenja. Bili smo zadivljeni dušom čovekovom.”
Venčali su se posle godinu i po dana. Po završetku studija su se zaposlili i obavljali individualnu i kolektivnu terapiju. “Razmišljali smo na isti način - da su pacijenti osobe koje traže dušu. Ja sam lečio nervoze, psihoze i depresije, a Ljiljana je bila seksolog”, kaže Radovan.
“Osim ljubavi u braku”, koja traje četiri decenije, Ljiljana kaže da je sa Radovanom delila sve osim politike za koju “jedva da ima pasivno interesovanje”. Zajedno su radili na mnogim projektima. Na molbu Ljiljane Bulatović, autorke knjige “Radovan” da svoga muža oceni kao ličnost, Ljiljana je rekla: “Radovan je odana, privržena i dobra osoba. Poseduje osobine koje gode porodici i našim zajedničkim prijateljima zbog čega su i naš brak i naša prijateljstva dugotrajni i stabilni.”
Ljiljana i Radovan venčali su se u Sarajevu. Pre svadbe Radovan je pozvao oca i majku da dođu kod njega i upoznaju izabranicu njegovog srca.
- Sin nas je dočekao na stanici i odveo u stan - kaže Radovanova majka Jovanka. - Skuvao je kafu, malo smo posedeli, utom je došla Ljiljana. Pozdravili smo se i poljubili, a ona je rekla: “Zvao vas je moj tata da dođete kod nas”. Prošetali smo malo Sarajevom i otišli kod prijatelja. Ljiljana je iz fine porodice Zelen. Mislim da su nekud od Duvna. Otac joj je bio vrlo ugledan čovek, direktor sarajevskog hotela “Evropa”. U njenog oca bilo je osamnaestoro dece. Ustaše su ih sve pobili. Pretekao je samo Ljiljin tata. On je jedini uspeo da utekne u neki voz i da se skrije pod neke sanduke.

Krvave deobe
NIŠTA bolje u ratnom vihoru nije prošla ni Radovanova rodbina. Kad se pod Durmitorom 1941, narod digao na ustanak, svi su bili kao jedan. “Moj Vuko bio je među prvim ustanicima, kaže Jovanka. Bio je kurir, pravio petokrake”.
A onda su se podelili, komunisti su proglasili “Durmitorsku republiku” i hteli da bude sve po njihovom, a četnici su navijali na svoje. Luka Karadžić kaže: “Komunisti su u Petnjici likvidirali sve one za koje su pretpostavljali da im neće pristupiti. Čak su neki od njih dobijali zadatke da ubijaju svoje bližnje, ako odu na drugu stranu. Negde početkom 1942. ubili su osam Karadžića i bacili ih u bunar, i devetu Milicu Karadžić.”
Batrić Jovanović u knjizi “Crna Gora u NOR” ovako opisuje bratoubilački rat pod Durmitorom:
“Početkom aprila u Srezu šavničkom otkrivena je tajna četnička organizacija, koja je spremala puč. Na čelu zavere bio je Mitar Karadžić, bivši predsednik drobnjačke opštine i član kvislinškog ’Crnogorskog komiteta’ koji je formirao Tomo Kršikapa, kada je kao italijanski emisar dolazio u Šavnik u aprilu 1941. godine.
“Zaverenici su imali plan da ubiju Mošu Pijade, članove Mesnog komiteta i štaba Durmitorskog odreda i druge partizanske prvake i da izvrše puč na slobodnoj teritoriji i time omoguće prodor četnika Pavla Đurišića i Italijana u Srez šavnički. Mrežom zavere bili su obuhvaćeni i durmitorski bataljoni na Sinjajevini. Tamo je takođe trebalo pobiti članove komandi partizanskih jedinica.
“Središte zavere bilo je u Drobnjacima. Komanda mesta u Šavniku organizovala je hvatanje i hapšenje učesnika zavere iste noći kada je trebalo da se sastanu. Pred preki sud štaba Durmitorskog odreda i preke sudove štabova bataljona izvedeni su gotovo svi važniji učesnici. Glavni organizator Mitar Karadžić pobegao je u planinu Vojnik, ali je pronađen i ubijen pošto se nije hteo predati. Isledni organi prekih sudova utvrdili su da su zaverenici radili veoma vešto. Prilazili su kolebljivim seljacima i drugim licima, saopštavajući im, ’u poverenju’, da se nalaze ’na spiskovima za likvidaciju’ koju su tobože pripremili komunisti, stoga im je ’jedini spas’ bio učešće u zaveri.
Shvativši koliko ovakva ’leva skretanja’ mogu štetiti pokretu koji on predvodi, Tito je smenio Pokrajinski komitet KP za Crnu Goru i Boku. Crnogorskim komunistima je poručio:’“Vi bolujete od vrtoglavice uspeha. To je opasna bolest i može imati katastrofalne posledice, ako se brzo i iz temelja ne izleči’.”      

GRANIČNA OBLASTLjILjANA Karadžić: “Radovan se za psihijatriju opredelio zato što je ona granična oblast i ima veze sa celinom ljudskog bića. Psihijatrija ima dosta dodira sa umetnošću i filozofijom, a istovremeno je medicinska nauka”.
(Nastaviće se)