Andrićeva zemlja čuda

 Talas zaraznog secesionizma iz Slovenije i Hrvatske uzdrmao je prividno stabilne temelje centralne jugo-republike Bosne i Hercegovine. Muslimani, Srbi i Hrvati započinju da se politički organizuju po nacionalnoj, odnosno verskoj osnovi, napuštajući Brozovu doktrinu o bratstvu i jedinstvu.
Barjak Muslimana zbijenih u Stranci demokratske akcije, poneo je Alija Izetbegović, tvorac "Muslimanske deklaracije" koja ga je koštala robije. Hrvati su svog čelnika Stjepena Kljujića birali po kriterijumima vrhovnika iz Banskih dvora. Srbi su se okupljali oko Srpske demokratske stranke, za početak bez lidera.
Temperatura u bosanskom loncu počela je ozbiljno da raste. U "Piščevim zapisima", nekoj vrsti dnevnika, Dobrica Ćosić, književnik u svojstvu svedoka, ali i učesnika u naporima da se sled tragičnih zbivanja predupredi, beleži:
"U prvoj polovini juna 1990. pratio sam i organizovanje Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine. Dolazili su ljudi iz Bosne da me pitaju kakvu stranku da organizuju. Savetovao sam im da se povežu s Radovanom Karadžićem, psihijatrom, pesnikom, glavnim inicijatorom obnove slobodnog i demokratskog života Srba u Bosni i Hercegovini, koji je inteligentno i tolerantno, a uporno delovao na stvaranju stranke.
Muslimani i Hrvati već su organizovali svoje stranke. Bosna se deli na tri nacije i tri vere. Nezaustavljivo i najverovatnije tragično.
Radovan me često u ponoć zove telefonom da me obavesti šta je radio i šta se zbiva u Bosni i Sarajevu, tražeći savet i podršku. A treba mu i novac za stranku.

KARADŽIĆ ZA PREDSEDNIKA

MOJ prijatelj Jova Rašković povezao se s nekim Srebrovom, neubedljivim i neozbiljnim, koji treba da organizuje osnivačku skupštinu Srpske demokratske stranke u Sarajevu, na kojoj će Jova nastupiti i podržati Srebrova kao predsednika. S velikim naporom sam ga ubedio da se odrekne Srebrova. Politički vođa i predsednik Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini može biti samo Radovan Karadžić. Ali Radovan ne pristaje da se prihvati dužnosti predsednika stranke. Predlaže za predsednika Nenada Kecmanovića, profesora i čoveka iz ugledne srpske porodice u Bosni i Hercegovini. Ja ne poznajem profesora Kecmanovića, a onoliko koliko sam obavešten o njemu, čini mi se da je Karadžić sa svojom odlučnošću i borbenošću podesnija ličnost za vođu bosanskih Srba.
Dvanaestog jula održaće se osnivačka skupština Srpske demokratske stranke. Treba Miloševića ubediti da primi Karadžića, čiju političku ideologiju smatra pročetničkom i monarhističkom...
Vratio sam se iz Sarajeva, sa susreta srpskih i muslimanskih intelektualaca. Mučan, deprimirajući dijalog. Moja tanka nada da se Srbi i Muslimani mogu sporazumeti o zajedničkoj državi i mirnom životu, da se u Bosni može izbeći međuetnički i verski rat i nesreća koja se događa u Hrvatskoj, sagorela je u sarajevskom hotelu 'Holidej in'", beleži Dobrica Ćosić, 18. februara 1991, i nastavlja:
"Radovan Karadžić, s kojim od osnivanja Srpske demokratske stranke i njegovog izbora za predsednika često, obično noću, razgovaram telefonom o tome kako da se izbegne građanski rat u Bosni, ima sve neubedljivije dokaze da rata neće biti. Rat između Srba i Muslimana teško se može izbeći, jer Srbi ne mogu da slede politiku Alijine 'Islamske deklaracije'. Izetbegovićeva Stranka demokratske akcije hoće unitarnu Bosnu sa svojom hegemonijom; Hrvati hoće svoju Herceg-Bosnu i ono što smatraju franjevačkom i banovinskom Bosnom da priključe Hrvatskoj; Srbi hoće Jugoslaviju ili ujedinjenje sa Srbijom, a nikako neće unitarnu Bosnu po projektu Alije Izetbegovića. Kako te tri suprotstavljene nacionalne težnje mogu da se pomire u Andrićevoj 'zemlji čuda'?
Zamisao o susretu srpskih i muslimanskih intelektualaca rodila se u mom razgovoru s Alijom Izetbegovićem pre mesec dana, kada me je posetio u mom domu. Posle neke sednice Predsedništva SFRJ, kojoj je prisustvovao kao predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, Izetbegović mi se javio telefonom i izrazio želju da me poseti i zahvali na podršci Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je protestovao protiv osude na teške robije Muslimana okupljenih oko njega i njegove fatalne 'Islamske deklaracije'. Došao je s pratnjom i obezbeđenjem, i čim je stupio u predsoblje moje kuće, počeo je da izuva cipele. Zaustavio sam ga: 'Nemojte da se izuvate, molim vas. U ovu se kuću, gospodine Izetbegoviću, ulazi obuven'. Poslušao me je i seo u fotelju. Onda mi je tiho i ubedljivo zahvalio za odbranu njegovog prava da slobodno misli i veruje.
Posebnu blagodarnost je izrazio Ljubi Tadiću i meni zbog prijema koji smo priredili njegovoj ćerki, ženama nekih uhapšenih, pesniku Laticu i jednom mladom hodži, koji su došli kod mene da me mole za pomoć i zaštitu. Ljuba i ja smo im priredili ručak u 'Šeheru' i dugo s njima razgovarali, a potom činili koliko smo mogli da im olakšamo patnje.

PONUDA IZETBEGOVIĆU

Tada, kaže Ćosić, „u mojoj kući, prvi put sam sreo Aliju Izetbegovića. Pažljivo sam ga posmatrao. Gest zahvalnosti učinjen smerno i ubedljivo, tihost i ozbiljnost u govoru o našem stanju i odnosima tog, sada prvog čoveka muslimanske Bosne, ostavili su na mene pozitivan utisak i probudili mi nadu u mogućnost srpsko-muslimanskog zajedništva. Predložio sam srpsko-muslimanski dijalog istaknutih intelektualaca.
Izetbegović je moj predlog odmah prihvatio. Dogovorili smo se da ostvarimo saradnju intelektualnih elita Srbije i Bosne. On će organizaciju poveriti svom čoveku, potpredsedniku vlade Rusmiru Mahmutčehajiću, profesoru elektronike.
Taj susret i dogovor s Alijom Izetbegovićem ozario me je nadom: možda se Muslimani i mi možemo sporazumeti i izbeći raskol koji se dogodio između nas i Hrvata.
Posle nekoliko dana javio mi se telefonom Rusmir Mahmutčehajić i predložio datum i mesto susreta. Imenovao je članove muslimanske delegacije, ostavljajući meni da izaberem srpske predstavnike. Odlučio sam da srpsku kulturu u tom susretu predstavljaju Predrag Palavestra, Slobodan Selenić, Darko Tanasković i Rajko Petrov Nogo iz Beograda, i Milorad Ekmečić, Slavko Leovac i Sveta Koljević iz Sarajeva.
Od ovih razgovora za mene je mnogo značajniji bio razgovor s Alijom Izetbegovićem, koji smo vodili na njegov zahtev. Razgovarali smo u jednom velikom salonu hotela 'Holidej in' u kome smo bili sami. Alijin sin, mislim da je arhitekta, koji je pratio oca, služio nas je kafom. Kelneri se nisu pojavljivali. Naš razgovor je trajao četiri sata: od šest po podne do deset uveče. Alija je potvrdio moje pesimističko mišljenje kada je reč o mogućnosti zajedničkog života Srba i Muslimana. Vođa Muslimana, predsednik Stranke demokratske akcije, pisac 'Islamske deklaracije', nije za Jugoslaviju. On je čvrsto odlučio da se bori za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu...

ALIJA NE VERUJE

ALIJA je izražavao jaku bojazan od srpskog nacionalizma i strah od diktatorske prirode Slobodana Miloševića, na koju Muslimani ne mogu da pristanu.
Ubeđivao sam ga da srpski nacionalizam ne može imati odlučujući uticaj na srpsku politiku, da u zajedničkoj državi Srba, Muslimana, Crnogoraca i drugih nacionalnosti Slobodan Milošević ne može biti diktator. Na kraju sam mu
rekao:
'Gospodine Izetbegoviću, nemojte da se delimo. Izmešani smo i uslovljeni jedni drugima. Dajte da sačuvamo zajedničku državu. Mi, srpske demokrate, borićemo se da vi budete predsednik te zajedničke Jugoslavije koju će činiti Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Dođite u Beograd, borićemo se zajedno'.
Alija mi nije poverovao. Ostao je u čvrstom ubeđenju da je za muslimanski narod najbolje da ima svoju samostalnu državu, jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu.
Srdačno smo se pozdravili i dogovorili da se što skorije ponovo sretnemo i nastavimo razgovor. Sin ga je otpratio do automobila, ja sam se vratio prijateljima u restoran, da im ispričam da ni Alija Izetbegović, kao ni njegovi profesori i pisci, neće zajedničku državu sa Srbijom.“
"Sinoć sam se vratio sa Zlatara, beleži Ćosić 16. marta 1991, a jutros me je Radovan Karadžić telefonom pozvao da odmah dođem u hotel 'Slaviju' na važan dogovor.
U 'Slaviji' su me dočekali Karadžić, Koljević, Krajišnik i Buha. Radovan mi je izložio njihov predlog da se od predstavnika svih parlamentarnih stranaka i Srba iz Bosne i Hrvatske osnuje srpsko nacionalno veće, koje će da formuliše srpski nacionalni program i potvrdi jedinstvo srpskog naroda.
Predlog mi se učinio razumnim i svesrdno sam ga podržao, dodajući srpskom veću i predstavnike nezavisne, nestranačke inteligencije. Ja sam preuzeo obavezu da okupim takve ljude radi provere ove inicijative i prvog dogovora.
Po podne smo razgovarali s Jovom Raškovićem, Budom Košutićem, Matijom Bećkovićem i Slobodanom Vučetićem. S potpunom saglasnošću, dogovorili smo se o programskom cilju i personalnom, pluralističkom karakteru Srpskog nacionalnog veća."

KAKVU BiH HOĆEMO

OBRAZLAŽUĆI program SDS, Radovan Karadžić je 1990. između ostalog rekao:
"Hrvatski državotvorci se hronično sapliću na srpskom pitanju, i to ih pitanje košta celog poduhvata. Bosanskohercegovački državotvorci su u drugačijem položaju, jer ni Srbi u BiH nisu u istom položaju, kao što su Srbi u Hrvatskoj.
Sasvim je drugo što ko podrazumeva pod pojmom federacija, a šta pod pojmom konfederacija. Na našoj osnivačkoj skupštini gospodin Alija Izetbegović, šef SDA, izjavio je da je za njega najrealnija razumna federacija, što će reći federacija koja nema ni trunke ovlašćenja više nego što je potrebno za funkcionisanje države. Mi smo sa ovakvim gledanjem potpuno saglasni."

(Nastaviće se)