Hapšenje bilo zadnja briga

Leta 2007. godine u beogradskim novinskim redakcijama pojavio se tekst navodnog sporazuma između Radovana Karadžića, bivšeg predsednika Republike Srpske, i Ričarda Holbruka, specijalnog predstavnika SAD. Autentičnost ovog dokumenta, međutim, energično je osporavana od Vašintona, pa i od samog Holbruka, dok se nije pojavila knjiga Florens Artman u kojoj ona tvrdi da Holbrukova misija u Bosni i Hercegovini nije imala cilj da Karadžića pošalje u Hag, nego da ga skloni sa vlasti. Štaviše, Artmanova je potvrdila postojanje pisanog sporazuma Karadžić - Holbruk.
Kad je dobio sročeni tekst dogovora, američki izaslanik Holbruk je izjavio: “Dobro, SDS ide na izbore, a za Karadžića Međunarodni tribunal više ne postoji.”
Tekst spornog sporazuma Karadžić-Holbruk, koji je bio dostupan autorima ovog feljtona, formulisan u tri poglavlja, glasi:

OBAVEZE

1 R. K. (Radovan Karadžić) obavezuje se da će podneti ostavku na sve državne i partijske funkcije. Odluka stupa na snagu do isteka roka od 90 dana, koliko treba za ugovaranje neophodnih pojedinosti sa ostatkom rukovodstva. Ostavka mora biti neopoziva. Izvršiti uticaj na faktore u stranci kako bi bila olakšana ostavka i promena u hijerarhiji.
2. R. K. do trenutka ostavke neće donositi partijske niti državne odluke, niti uticati na druge da ih donesu ukoliko se one bave sledećim tačkama:
2-1. Ratna operacija na teritoriji BiH
2-2. Dislociranje civilnog stanovništva
2-3. Međunarodni ugovori - vojni, privredni, bezbednosni, regionalne integracije
2-4. Naimenovanje državnih, partijskih, regionalnih, lokalnih administracija - funkcionera
2-5. Dislociranje finansijskih sredstava
3. R. K. će se povući iz javnog života. To podrazumeva nedavanje intervjua, izjava (lično ili preko posrednika), objavljivanje publikacije političke i društvene problematike
4. R. K. će se preseliti na lokaciju, o kojoj je dogovor izvršen usmenim putem. R. K. neće napustiti teritorije BiH koje su u dokumentima srpske strane označene kao Republika Srpska, kao i teritorije Savezne Republike Jugoslavije.
Obaveze II
1. Vlada SAD obavezuje se da neće vršiti uticaj, direktan ili indirektan na rukovodstvo SDS u smislu rasformiranja ove partije, kao i u smislu ukidanja njene teritorije
2. Vlada SAD stavlja na raspolaganje R. K. sumu od 600.000 dolara u lokalnoj valuti. Suma je namenjena za održavanje trenutnog načina života R. K. i tekuće troškove u periodu od 5 godina
3. Vlada SAD stavlja na raspolaganje R. K. rezidencijalni objekat na lokaciji koja je dogovorena prethodnim usmenim dogovorom
4. Vlada SAD stavlja na raspolaganje R. K. fizičko obezbeđenje ne manje od 6 ljudi
5. Vlada SAD dužna je da obavesti R. K. o svakom eventualnom narušavanju njegove bezbednosti
Zajedničke odredbe
1. Ovaj sporazum je trajan.
2. Ugrožavanje sporazuma od R. K. tretiraće se kao “ozbiljno narušavanje neformalnog sporazuma”, u smislu stava 3.25 “Internog pravilnika” i u tom smislu će biti sakcionisano, sa trenutnim rokom izvršenja
3. Ugovor može biti raskinut sporazumom ili na inicijativu Vlade SAD.
Radovan Karadžić, s. r.
Ričard Holbruk, s. r.
Pojava ovog dokumenta, čija autentičnost, kako rekosmo, nikada nije potvrđena, trebalo je, između ostalog, da predstavlja logično objašnjenje zašto se na haškoj poternici na čelnoj poziciji nalazi ime generala Ratka Mladića, a ne Radovana Karadžića. Da sporazum nije stvar mašte nego stvarnosti tvrdili su Aleksa Buha, bivši ministar spoljnih poslova RS, Gojko Kličković, premijer RS, Ljiljana Zelen-Karadžić, supruga Radovanova, Vlado Nadeždin, šef kabineta ministra inostranih poslova Srbije... I, na posletku, Florens Artman, portparol haškog tužilaštva.
Holbruk je, po svemu sudeći, tkao na dva razboja. Prema tvrđenju Florens Artman, on je na sastanku u Beloj kući rekao:
”KaradžiĆa i Mladića bi trebalo uhapsiti. Nije to isključivo pitanje pravde nego i pravde i mira. Ukoliko ne budu uhapšeni, nijedan mirovni sporazum formulisan u Dejtonu neće imati izglede na uspeh.”
Holbruk je na tom sastanku, nastavlja Artmanova, bio u manjini. Većina je bila saglasna da Karadžić i Mladić ne mogu više komandovati političkim i vojnim vlastima u Bosni. O tome je u Dejtonu sa Slobodanom Miloševićem razgovarao američki državni sekretar Voren Kristofer 2. novembra 1995. Srpske vlasti u Bosni, dva dana docnije, međutim, osporavaju Miloševiću bilo kakva prava u odlučivanju o sudbini Karadžića i Mladića. Miloševiću sa Pala poručuje:
U DEJTONU ste u naše ime mogli da pregovarate o uslovima mira, ali nikako o uslovima za povlačenje iz političkog života Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Po tvrdnjama Radovanove porodice, i ljudi koji su mu bili bliski, Holbruk je, ubrzo zatim raspravljao o sudbini lidera bosanskih Srba sa Aleksom Buhom. Buha je bio “ovlašćeni” Karadžićev predstavnik. Tad je napravljen tajni dokument, otkucan na listu hartije i faksom upućen Radovanu na Pale.
Navedeni faks predstavljen kao “aneks doslovnom tekstu rasprave između Alekse Buhe i Ričarda Holbruka” čiju je autentičnost Vašington kategorički odbacivao, u dva navrata je publikovan u banjalučkim novinama. Prilikom objavljivanja falsifikovani su, navodno, potpisi Karadžića i Holbruka.
Artmanova piše da javni tužilac Ričard Goldston polovinom novembra 1995. najavljuje novu optužnicu protiv Karadžića i Mladića za genocid, ovoga puta u vezi sa Srebrenicom. U centrima odlučivanja, međutim, smatralo se da je optužnica došla u rđavom trenutku. Strepelo se, naime, od reakcija Karadžića i Mladića od kojih je zavisilo sprovođenje u delo svakog mirovnog sporazuma na prostoru ove bivše jugoslovenske republike. Rusija - kao što će to učiniti i četiri godine docnije kada bude optužen Milošević - šalje izaslanika u Hag da zatraži od tužilaštva da obustavi istragu.
Prisutna je bojazan na Zapadu, kaže Artmanova, da je mir nametnut na račun pravde, po cenu prećutne amnestije najodgovornijih za ratna stradanja. Istorija nudi obilje takvih primera. Tim pre što pitanje ratnih zločinaca jedva da zauzima nekoliko redaka u Dejtonskom sporazumu. Sve strane su pozvane da u potpunosti sarađuju sa Haškim tribunalom, kako u prikupljanju dokaza, tako i u privođenju pravdi okrivljenih. Međutim, sporazumom se precizira da će lica koja je Međunarodni tribunal optužio, biti “isključena iz političkog života”. A međunarodne snage, koje će biti raspoređene u BiH pod okriljem NATO, radi nadzora i kontrole sprovođenja sporazuma, imaju ovlašćenja, ali nikako i obavezu da hapse ratne zločince.
Prilikom zvaničnog potpisivanja sporazuma postignutog u Dejtonu, u Parizu 14. decembra, američki predsednik Klinton izražava zabrinutost zbog činjenice da su Karadžić i Mladić na pozicijama koje su suštinski protiv mira postignutog teškim pregovorima bez njihovog prisustva. Međutim, Karadžićevo i Mladićevo prihvatanje mirovnog sporazuma je neminovno zbog hitnog razmeštanja 60.000 vojnika SFOR. Niko tada, pa ni Vašington, ne pominje njihovo hapšenje...
U neugodnoj situaciji, piše Artmanova, Vašington odlučuje da u igri protiv Slobodana Miloševića angažuje Ričarda Holbruka. Tako, 17. jula 1996, u Beograd stiže neimar Dejtonskog sorazuma. Holbrukova misija se sastoji u tome da se Karadžić ukloni sa vlasti, a nikako da bude izručen Hagu. Vašington, uostalom, to i priznaje.
Portparol Stejt departmenta na konferenciji za novinare 15. jula 1996. kaže:
“Bilo bi dobro izručiti ih sa lisicama na rukama u Hag. To je jedan od naših ciljeva. Ali evo šta ja mislim. Budimo pragmatični i realni: verujem da bi za početak bilo dobro, na primer, da Karadžić bude lišen svog položaja i odgovornosti u svojoj partiji. On mora da se odrekne svoje uloge, ili da na to bude primoran, i takođe treba da bude lišen uticaja. Smatramo da bi idealno bilo da obojica budu daleko od Bosne kako više ne bi mogli da vrše uticaj tokom predizborne kampanje.”      

HOĆE DA GA UĆUTKAJU
Muhamed Šaćirbegović, visoki ministar inostranih poslova BiH, u izjavi mostarskom “Dnevnom listu” potvrdio je da je postojao dogovor između Radovana Karadžića i Ričarda Holbruka. Međunarodna zajednica je, po njegovim rečima, dala “zeleno svetlo” Miloševiću, Mladiću i Karadžiću za Srebrenicu.
Šaćirbegović za svoju tvrdnju navodi i svedoka. Reč je o Robertu Froviku, američkom diplomati, koji je 1996. godine bio na poziciji šefa misije OEBS u Bosni i Hercegovini. “Frovik je s nelagodom priznao da je Holbruk obećao Karadžiću, u zamenu za povlačenje sa vlasti, izuzeće od haške optužnice.”
Bivši šef diplomatije BiH je mišljenja da bi sada, kada je Karadžić u Hagu, moglo da se otkrije mnogo “prljavog veša” zaostalog iz pregovora sa međunarodnom zajednicom, jer ako “Karadžić tone, neće potonuti sam”.

OPASAN I NEVIDLJIVSporazumom je, navodi Artmanova, bilo predviđeno da Karadžić definitivno nestane iz političkog života, a da, za uzvrat, SDS učestvuje na izborima. Kad je dobio konačni tekst sporazuma, Ričard Holbruk je rekao:
“Dobro, SDS ide na izbore, a za Karadžića Međunarodni krivični tribunal više ne postoji.” Ovu Holbrukovu izjavu potvrdio je Aleksa Buha koji je učestvovao u pregovorima. Holbruk, opet, to demantuje. On kaže:
- Mi želimo da vidimo Karadžića i Mladića, optužene za ratni zločin, kako za svoja dela odgovaraju u Hagu. To je naš dugoročni cilj. Pošto ne možemo da računamo na NATO u realizaciji našeg cilja, moramo raditi u etapama. Najpre, trebalo bi da Karadžić napusti Pale, jer, sve dok je na Palama, čak i kada je nevidljiv, čak i ako ne učestvuje u političkom i javnom životu, moje kolege i ja se nelagodno osećamo - govorio je Holbruk 22. jula 1996. na američkoj TV PBS.
(Nastaviće se)