Junak tamo gde ima gusala

Prvi srpski ustanak digao je Karađorđe. Drugi Miloš. Barjak trećeg podigao sam ja. Stvorio sam novu srpsku državu hrabrošću Karađorđa i mudrošću Miloša. Stvorio sam je više na srpskom mitu nego na sablji. Dosad sam neprijatelja tukao jednom rukom, drugu sam držao vezanu. Teško njemu ako je odvežem...
Opijen slavom i ponosom, ovako je na trogodišnjicu RS, o sebi mislio Radovan Karadžić. U svečanom broju „Oslobođenja“, koje je štampano 6. januara 1995, na 224 stranice (format „Novosti“), Radovan kaže:
- Vojska RS je danas najbolja u Evropi. Ona ratuje srcem. Ona je ogromne pobede izvojevala uglavnom iz kontraofanzive. Našu vojsku nismo disciplinovali disciplinskim merama i drastičnim kaznama, jer je svaki naš vojnik u jednom državotvornom zanosu sam sebe disciplinovao. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da smo stvorili državu, i branimo je evo već tri godine, a da nismo imali nijedno streljanje. Postoje tri-četiri izrečene smrtne kazne, ali nisu izvršene. Iako postoje uslovi za formiranje prekih sudova, ne formiraju se jer se oslanjamo uglavnom na osećanje dužnosti naših vojnika.
Kiteći slavospev svojoj nepobedivoj armadi, Radovan posebno priznanje odaje njenom starešinskom kadru. Kaže da je on „malobrojan u odnosu na ovoliku vojsku“, ali mu nema premca na Starom kontinentu.
- Naše najubojitije oružje nije artiljerija, naše najubojitije oružje je srce u junaka - naših vojnika i oficira. Naši neprijatelji ne mogu nas stići za 20 godina, ni po srcu ni po sposobnosti oficirskog kadra.
Karadžić posebno priznanje odaje generalima Ratku Mladiću i Manojlu Milovanoviću. Takve komandante majka više ne rađa.

ZAPAD NAS SVAĐA

Karadžić je trogodišnjicu RS iskoristio da demantuje priče o raskolu između njega i Mladića: „Sve spekulacije kako vojska ne sluša civilnu vlast ne stoje. Ja sam vrlo poštovan vrhovni komandant od svih oficira i vojnika. I ne bih želeo da su naši oficiri poslušni ili meki kao babe. Volim kad se oni sa mnom, natežu’ oko rešenja. To mi pomaže da donesem kvalitetne odluke. Ali, kad donesem odluke, oni ih briljantno izvršavaju.“
Odgovarajući na pitanje ko pokušava da zavadi civilnu i vojnu vlast u RS, Karadžić kaže: „To čini Zapad. On nastoji da izoluje naše vojnike i uplaši ih sudom za ratne zločine. Zapad se ponašao kao da je on gospodar rata. Međutim, iza naših oficira stojim ja, stoji Vlada, Skupština, stoji Ustav i zakon RS.“
Ova idilična slika predsednika Srpske raspašće se uskoro kao balon od sapunice. Pokazaće se da je razdor između njega i Mladića toliki da se može rešiti samo na jedan način - smenjivanjem komandanta Vojske RS.
Ko je veći: Karadžić ili Mladić? Ta bitka za primat počela je, kažu, već prvog dana kad je Mladić na Skupštini RS (12. maj 1992), na predlog Nikole Koljevića, izabran za komandanta VRS. I pre dolaska među Srbe u Bosni, Mladić je bio ovenčan vojničkom slavom. Svi su znali kako je on u Dalmaciji, komandujući jedinicama JNA, odlučno stao na stranu srpskog naroda. Ali, Mladić je došao u novu sredinu koja baš nije mirisala ni S „Titove oficire“ ni crvenu petokraku na njihovim kapama. Ako se još uzme da je Mladić poticao iz partizanske porodice, onda je to bio dodatni razlog za oprez i distancu.
Da sa ovim svojeglavim generalom neće biti lako izaći na kraj, videlo se odmah na početku. Vojnike koji su nosili bradu i na kapama imali kokardu, terao je da se obriju i skinu „četničke oznake“. Recimo, u predahu između dve bitke, u Potkozarju, Mladić se obreo na nekom slavlju. Meštani su mu ukazali velike počasti. Kad su neki, u piću, počeli da pevaju četničke pesme, on je skočio i rekao: „Prekinite! Partizansko Potkozarje to nije zaslužilo!“
Sukob između Karadžića i Mladića eskalirao je 15. aprila 1995, u Sanskom Mostu, na 50. (jubilarnom) zasedanju Skupštine RS. Već su kola počela da okreću nizastranu. NATO avijacija je bombardovala srpske položaje, a na zapadnim granicama RS krenula je „Oluja“. „Najbolja armija u Evropi“ počela je u panici da odstupa, a jedan po jedan grad da pada u ruke neprijatelja.
Glavna tačka dnevnog reda skupštinskog zasedanja bio je izveštaj generala Mladića o stanju u vojsci i na frontovima. Pozvani su mnogi gosti i novinari. Bilo ih je, kažu, više nego poslanika. Pre nego što je uzeo reč, Mladić je tražio da se sednica zatvori za javnost. Rekao je da u sali ima provokatora i ljudi koji će podatke i ocene koje on bude izneo odmah dostaviti srpskim neprijateljima. Ali ga nisu poslušali.
Biljana Plavšić smatra da su ovakav scenario za skupštinu napravili Karadžić i Krajišnik. Nadali su se da će Mladić, videvši ko je sve u sali, odustati od raporta. Ali on to nije učinio. Govorio je puna dva sata. General je raspalio kartečom. Izneo je poraznu sliku o stanju u vojsci i državi. Vojska je slabo naoružana, slabo hranjena, slabo obučena, a srpski ratni profiteri vuku na sve strane. Okomio se Mladić na šverc duvanom, naftom i oružjem, na trgovinu sa neprijateljima. Rekao je da su tih dana na granici prema Crnoj Gori zaplenili veliku količinu švercovanih cigareta i podelili ih vojnicima.
Na ove njegove reči reagovali su poslanici. Jedan istaknuti član SDS ustao je i rekao da takve pojave treba najoštrije žigosati. Mladić je saslušao da on kaže šta ima, a onda mu je skresao u lice: „Te švercovane cigarete, gospodine poslaniče, bile su vaše!“
Među onima koje je Mladić stavio na nišan bio je i Milan Žigić, predsednik opštine Olovo, i „važan“ član Glavnog odbora SDS. Njega je vojna policija uhvatila kad je obavljao „trange-frange“ poslove sa Hrvatima.
- Krajišnik je - kaže Biljana Plavšić - zahtevao da se Žigić odmah pusti iz zatvora. Tražio je to i Karadžić, ali je Mladić odbio da švercera oslobodi. Nije kuca lajala radi sela, nego radi sebe. Radovan i Moma bili su u ovom slučaju lično zainteresovani. Bojali su se da Žigić u zatvoru ne progovori i o svojim šefovima upetljanim u švercerske poslove.
Na Mladićeve optužbe reaguje Karadžić. Kaže da se sa ljudima ne može tako postupati. Nije proglašeno ratno stanje. Plavšićeva je zabeležila ove njegove reči: „Bilo je i ima lopovluka, ali taj lopovluk je ekonomska kategorija. Onaj ko švercuje naftu omogućiće da i neki traktor obavi svoj posao. Ja ne verujem u dril, verujem u blagost. Ovaj narod je jedan od najboljih naroda. Ako ga drilovanjem budemo iscrpljivali, pašće i reći: „Daj mi Aliju, samo da me pusti da normalno živim’.“
U jeku najžešće rasprave između Radovana i Ratka, u prvi plan je izbio Tito. Za ratne neuspehe Karadžić je okrivio „Brozove generale“. Kao da je to jedva dočekao, Mladić je iz džepa izvadio neki papir. Držeći ga u ruci, rekao je: „One, koji su kao deca, a većina ih je bila iz siromašnih porodica, krenuli u vojne škole i akademije, učili su da je Tito Bog. Pa i pored toga, mnogi od njih su progledali i to onda kada su se Brozu neki, koji nisu prošli kroz vojne škole, divili i pesme mu pevali.“
MladiĆ je zatim pročitao jednu pesmu obožavanja dotičnog. Nastala je graja. Svi pitaju ko je autor hvalospeva. Mladić ćuti i gleda pravo u Karadžića. Čeka da se pesnik sam javi. Ali stihotvorac ćuti. Na uporno insistiranje poslanika, Mladić na kraju kaže: „Autor ove pesme je vaš predsednik Radovan Karadžić. Otkud njemu pravo da kritikuje druge i da starešine Vojske Republike Srpske naziva „crvenim generalima’?“
Zahvaljujući pobedama na bojnom polju Mladić je naglo izrastao u legendu. Postao je predmet opšteg obožavanja. I odmah je pokušao da svojom harizmom baci u senku i šefa države. Ali ni Karadžić nije sedeo skrštenih ruku. Na razne načine nastojao je da robusnom generalu da do znanja ko je u RS prva violina.
Pred narodom su njih dvojica izigravali dobro uigran tandem, koji se idealno dopunjava. Ali, ispod tog kurtoaznog uvažavanja, tekla je nemilosrdna borba za primat. Dok su pred oduševljenim fanovima igrali šah, vodili su ovakav dijalog:
Mladić: „Ajde Radovane, predaj partiju pa da igramo novu. Zar ne vidiš da je tvoja pozicija bezizgledna!“
Karadžić: „Polako, generale, samo polako! Šah je igra nerava i neočekivanih poteza, kao život. Pazi na odbranu. Uredi fortifikacije ispred svoga kralja.“
Mladić izgleda nije postavio dobru odbranu. Karadžić ga je 4. avgusta 1996. smenio i sebe imenovao za glavnokomandujućeg Vojske RS. Mladića je sveo na svog savetnika. On to nije mogao da podnese. Rekao je Radovanu: „Ti nisi moj vrhovni komandant. Ti si junak tamo gde ima gusala, a gde ih nema niko ne govori o tvojim vojnim podvizima, jer ih i nema. Mani se, Radovane, vojske, uzmi gusle i vodi svoju politiku.“

NAPAD NA ŠVERC

Radovan se bio potpuno uživeo u ulogu velikog ratnika i vojskovođe. Kad mu je reporter Si-En-Ena rekao: „Šta hoćete vi, protiv vas je ceo svet“, Karadžić mu je odgovorio: „Pa šta ako smo sami. I Isus je ostao sam.“ Bio je ubeđen da o ishodu rata u BiH odlučuje on. „Ako neko započne rat protiv nas, poručio je, mi ćemo kazati kada će se taj rat završiti.“ Pretio je da će se RS braniti i nuklearnim oružjem. Upozoravao je, sa podignutim kažiprstom, da će, u slučaju NATO agresije na RS, izbiti treći svetski rat.
Od toga, međutim, nije bilo ništa. Rat u BiH okončan je u Dejtonu, gde Karadžiću nisu dozvolili ni da priviri. NATO avioni su bombardovali RS, a treći svetski rat nije izbio. Karadžićevo atomsko oružje pokazalo se kao ćorak, prevario ga Žirinovski.
Priča o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću podseća na skasku o dva vrapca. U jesen, kad se sve savija od roda i ploda, jedan dživdžan kaže drugom: „Ja gazda - ti gazda!“ U zimu, kad je sve prekrio sneg, onaj drugi vrabac kaže prvom: „Ja fukara - ti fukara!“

JOVO ĐOGO: SVE NA SIROTINJUPod optužbom da je bio jatak Ratka Mladića, pukovnik Jovo Đogo jedanaest mesci odležao je u zatvoru. Sećajući se zasedanja Skupštine RS u Sanskom Mostu, on kaže: „Ko god je imao nekoga svoga, izvlačio ga je sa fronta. Moj otac je lepo govorio: ‘Kad je rat, država daje topove, gazde daju volove, a sirotinja sinove.’ U ovom ratu srpska sirotinja je davala i topove i volove i sinove. Sve je palo na nju.“
Đogo kaže da je sanska skupština nastavljena na Jahorini. Momčilo Krajišnik je, pred njen početak, održao sastanak sa članovima poslaničkog kluba SDS. Kolebljivcima je zapretio: „Ako prođe Mladićeva vojna varijanta, pola vas će na vešala, a ono što pretekne - u prve borbene linije“.

„ LUDO KOPLJE“ ZA JOSIPA BROZA
Radovan Karadžić je imao 23 godine kad je objavio prvu zbirku pesama „Ludo koplje“. U želji da ga dobaci što dalje, jedan primerak knjige poslao je Josipu Brozu. U posveti kaže: „Cenjeni i voljeni Tito, bio bih beskrajno srećan kada bih znao da ste ovu moju prvu knjižicu imali u rukama. S poštovanjem, vaš Radovan Karadžić, Sarajevo, Sutjeska 2, 20. 11. 1968. godine.“
Radovanova knjiga stigla je do maršala i našla se u njegovoj ličnoj biblioteci, ali se ne zna da li ju je Tito ikad imao u rukama.

MLADIĆ: NISAM JA TVOJA ŽENA
MiloŠeviĆ, Karadžić i Mladić činili su Bermudski trougao u kome su sva trojica nestala. Milošević je, podgrevajući sujete druge dvojice, igrao čas na kartu jednog, čas na kartu drugog. Karadžić je samo prividno davao prednost Miloševiću, inače su radili jedan drugom o glavi. Mladić nije zarezivao ni Slobu ni Radovana. Ljubodrag Stojadinović, novinar koji je u vreme rata u BiH bio veza između Beograda i Pala, to ovako opisuje:
- Jednom prilikom, kad je uspostavljena veza, Milošević je besno počeo da urla na Mladića. Zapretio je da će ga streljati. U pitanju je bila priprema akcije u Srebrenici. Mladić je Miloševiću odgovorio vrlo grubo: „Nemoj da se dereš na mene, nisam ja tvoja žena, ako na nju uopšte smeš da povisiš ton!“ I spustio slušalicu. Ja sam tek kasnije, oko pola četiri ujutru, uspeo da uspostavim vezu sa Ratkom. Pitao sam ga šta da kažem Miloševiću. Mladić je rekao: „Nosite se u pizdu materinu svi, i vi i on!“
(Nastaviće se)