Tovar zlata u izvoru

TURSKO vladanje i njihovo postupanje sa rajom, najveći je uzrok što u Srbiji, kao i u Bosni i Hercegovini i u svoj Turskoj, ima mlogo hajduka - pisao je Vuk Karadžić (“Život i običaji naroda srpskog”).
Nema tačnog podatka koliko je u to vreme moglo biti hajduka, ali, sudeći po nepravdi i zulumu turske vojske prema srpskoj raji, koja se potom odmetala u hajduke jer praktično drugog izbora nije imala, reklo bi se - dosta. Vuk Karadžić je to ovako opisivao:
“Kad čovek zna da ga sud i zakon ne čuvaju od sile i nepravde, on mora sam da se čuva i sebi pravicu traži. Kazato je da svaki po koga kadija pošalje muraselu mora ići u varoš, ako li koji ne smjedne otići, onda mu nema drugog spasenija nego sa životom bježati u šumu; na đekoga uzmu Turci štogođ zub, pak mora da bježi u šumu da ga ne ubiju; mlogome Turci otmu štogođ, ili mu učine kakavu drugu nepravdu, pa otide u hajduke da se osveti, a mlogi otide u hajduke samo da se nanosi lijepih haljina i oružja po svojoj volji”.
U Vukove opise ljudi koji su postali hajduci spada i Martin Himović, pop koji se odmetnuo u hajduke posle nepravde koju su mu Turci naneli. Iako su hajduci otimali od Turaka, kako je zabeležio Vuk, najveća uvreda za njega, ipak, je bila kada bi mu “kogod rekao da je lopov i pržibaba”.
Hajduci su otimali od Turaka sve što su mogli, a najradije su napadali carske karavane. Pravi hajduk, veli Vuk, nikada neće ubiti čovjeka koji mu ništa ne čini.
Hajduku se čini sramota oteti od siromaha šta drugo osim lijepa oružja, ali trgovce na putu dočekivati i udarati na kuće bogatih ljudi, vele da nije sramota.
Stari su hajduci najradije dočekivali kad se kud šalju carski novci, ali to sad slabo čine, budući da narod za to opet mora da strada i da plaća, i poslije njih da goni.
Legenda o popu Martinu Himoviću i njegovih 40 ili 70 hajduka (u zavisnosti od kraja do kraja) koji su presretali turske karavane i blago sakrivali po pećinama jugozapadne Srbije i istočne Bugarske, navela je mnoge da krenu u potragu za mapama koje, navodno, sto posto daju tačan opis mesta gde je blago.
U mapi popa Martina tako se navodi selo Rebrovo, gde “pored manastira Sveti... Ima jedna pećina, kad uđeš ima dole, malo zazidano, u njoj je jevrejska ruka balzamovana i u mušemu uvijena, tu je prstenje i drago kamenje, a to mesto ima Radovanov kladenac, a pod ploču tri kilograma para više kladenca u pećinu devojačka kosa, a na steni se vidi manastir Svete trojice.
Više njega u pećini ralo i volovi i kuče unutra i devojka drži kitku, u pećini su dva pištolja arnautska, a ispod devojke su pare”.
Pokušali smo da od tragača za hajdučkim blagom saznamo kako oni tumače ovaj zapis.
- U našoj okolini, rekao nam tragač koji nije želeo da oda svoje ime iz okoline Jagodine, nema takvog mesta Rebrovo.
Mada, nikad se ne zna da li je možda postojalo, pa mu je nestalo traga, ili mu se ime vremenom promenilo u neko drugo. Ali, najgore je što se ne vidi jasno puno ime manastira. Piše samo Sveti...
Imena manastira i crkava nisu se menjala, pa bi možda ta odrednica bila odlučujuća. Jer se dalje navodi manastir Sveta trojica koji se vidi. Dotle razumem, ovo ostalo je zagonetka. Treba je rešavati.
Mapa dalje daje prikaz mesta Rgošte, “pojas Knjaževac, ispod sela ima kod reke kamen nalik na mačju glavu obrnut na zapad, a pod njim nadole ima trn.(?!) Ispod trna, pravo dole, pod zemlju, jedan metar ima ćup od oko 20 litara, a suprot ... kud glava gleda na zapad u steni bila je pećina ali zazidana, ali na zazidu ima krst sa strelom, razidaj zid, a ispod njega u rupi ima tovar zlata i to je na istoj streli ima mala sekira, a pod njom druge pare... Uzmi prut i guraj u rupu dok ne ispadnu sve druge pare. Ovo je tačno i stvarno kune ti se Martin Himović”.
Ovaj navod, već je razumljiviji. Jasno je gde su pare i kako do njih doći. Samo je problem gde je mesto Rgošte. Nema ga na karti Srbije i okoline Knjaževca.
- Osim toga, dodaje tragač sagovornik, može biti da je mapa stvarno tačna, ali ako je glavna odrednica bio trn, teško da je on ostao na istom mestu.

POĐI DO IZVORA
U okolini mesta koje se naziva Kesenija - Taša pop Martin upućuje tragače: Pođi do izvora. Kad se nagneš da piješ vodu, gde se oslanjaš kolenima, tu ima tri medenika, jedan preko drugog. Tu između rečnog kamenja i izvora ima pet tovara.

UPUTSTVA PO BUGARSKI
NEKI delovi mape popa Martina pisani su bugarskim jezikom, druge je, opet, neko dopisivao ili pisao po vlastitom tumačenju i shvatanju, treće je neko objašnjavao svojim rečima. Da bi tragačima bilo shvatljivije i lakše neko je sublimovao opise i dodao jedan stubac u kome piše:
“Pištolji se nalaze u mestu koje se naziva ‘kesenija taša‘ (napisano malim slovom i prevedeno sa ‘sečen kamen‘) ali i u sledećim mestima: Gabrovnica, Banja Kara, Obrešta, Sara-Gjola, Vatro-pole, Suha banja... Onaj ko je pisao ili dopisivao ovu mapu, navodi dalje, da ima pištolja arnautskih i osmanlijskih kod izvora “koliko da baciš rukom”, a kada kreneš vodom ideš 15 koraka razdvaja se voda i dole se opet skuplja i čini između ostrvo, a nasred potoka ima pobijen kamen i na njemu krst. Gde se sakuplja voda pod oštrim kamenom nalazi se jevrejski grob.
(Nastaviće se)