Mozgaju godinama

TRAGAČI za zlatom spremni su na sva iskušenja koja im je u svojim nebrojenim mapama "zadao" pop Martin Himović. Što je nejasnija formulacija i opis nekog mesta, to oni smatraju da je veća šansa da je blago stvarno tu negde.
Mnogi godinama mozgaju nad jednom te istom zagonetkom, drugi su digli ruke od nje, smatrajući je besmislicom, koju je neko izmislio da bi se zabavio.
Primer za zagonetku je u opisu mesta koje se naziva "Kurt-kaja odakle se vidi Kuša-kaja. Na Kuša-kaja se nalazi orlovo gnezdo".
- Orlovi rano odlete a sigurno je da se dvesta godina zaredom ne vraćaju na isto mesto da sviju gnezdo. Tako je možda nekada bilo, ali više nije. Znači, prvi deo zagonetke je nerešiv, a kada je start nerešiv, ne vredi ni da ideš dalje i rešavaš te enigme. Mada, mi mislimo da autor ne misli na stvarno orlovo gnezdo, nego na nešto u prenesenom značenju - kaže tragač za zlatom koji radi u okolini Niša, Nikola Pejčić.
Dalje, zagonetka upućuje uporne tragače:
"Kada izađeš na kopanje, ima tri stopala, donja strana je kao zazidana a druga je od kamena iskovana. Sa prave strane stopala ima pukotina a sa leve čizma i na njoj... Na donjem stopalu je orezanlija ima 700 liri i kad izađeš na kamen on je malo ravan, tri peda širok i tri peda dug. Na sredini kopanja je pravljena čukom kao korito i na sve četiri strane ima rupa. Od kopanja uzmi jedno sindžirče i na kraj manaf čerkez bočaka".
Kako protumačiti ovaj zapis, koji nije original, već je dopisivan i ko zna kako pisan.
- Ja mislim da je jednostavan, nađeš to mesto koje su Turci tako zvali, a ne mi, nađeš vrh sa koga se dobro vidi drugo mesto koje su Turci nazivali Kuša-kaja i na njemu možda nema orlovog gnezda ali ima vrha i mesta gde možeš da zaključiš da bi orlovi svili gnezdo i tu kopaš. Odnosno, pre kopanja proveriš detektorom za metal. Ako ima novaca, zlatnika, srebrnjaka ili pištolja, aparat će ti to pokazati. A ako pokaže, ti zasučeš rukave i kopaš.
Drugi tragači, opet, smatraju da je u pitanju zagonetka.
Tragači za hajdučkim, ali i antičkim blagom, računajući tu i kulturno-istorijske predmete koje slučajno pronađu prekopavajući uzduž i popreko terene širom Srbije, bave se u proseku ovim poslom nekoliko godina.
U početku, vera u uspeh je stoprocentna. Svako veruje u sebe i svoje sposobnosti, svoju "privlačnu unutrašnju moć" ili jednostavno u svoj aparat. Da li je to detektor ili rašlje ili je to sistem sa dve žice koje, recimo, koristi jedan tragač "pa kada se žice spoje, tu je metal". Posle nekoliko godina, ako im se baš ništa ne posreći, većina klone duhom i odbaci mogućnost da će jednom naći riznicu, a samim tim i verovatnoću da su mape popa Martina istinite.
- Pa, kad se neko razočara, normalno je da prestane da veruje, sve im je onda nemoguće i lažno - kaže Zoran Mirković. - Ja ništa značajno nisam našao godinama, dobro, možda nešto sitno, malo, ali verujem sto posto da je blago negde gore. Ali gde?
Za one koji veruju u zakopano blago, najveći problem nisu naizgled nerešive zagonetke, nego dopisivanje različitih tumačenja tragača koji su želeli da pomognu (ili možda odmognu) ostalima. Na primer, neko je uspeo da pronađe određeno mesto, čak je naišao i na znak, ali je taj znak u prirodi izbrisao da ga drugi ne bi našao a u mapi opisao mesto i znak (koji je na terenu precrtao). Ukoliko bi se dogodilo da neki tragač i uspe da dođe do opisanog mesta, ne bi naišao na znak i njegova potraga bi se tu i završila.
- Osim toga, saglasan je tragač Nikola Pejčić, tekst je nerazumljiv ne zato što je u osnovi takav nego zato što su ga razni dobronamernici ili zlonamernici ispravljali. Mnogo se nabraja u opisima pa tekst postaje nelogičan, ali pošto nije original, mi ne možemo da rešimo zagonetku.
Za uspešnost otkrivanja blaga tu je još jedan problem. Pored vlastitog tumačenja teksta, tragači su prepisujući greškom zamenjivali slova. Ako je tekst kucan na mašini, kakav je slučaj sa mapama koje smo videli, zbog lošeg otiska niko ne može biti siguran da li je u nekoj reči trebalo da stoji slovo "a", "o" ili "e".
- Kad jednom neko napravi grešku u jednom jedinom slovu, onda dalje svi greše - kaže naš sagovornik. - I tu je najveća šteta za nas. Tražimo na jednom, a blago je na drugom mestu.

SKRIVALICE U ZAGONETKAMA
- Do sada smo obilazili i najjednostavnije opisana mesta u mapama popa Martina, pa nismo našli ništa. On je sto posto blago dobro sakrio zagonetkama - kaže Zoran Mirković, tragač iz Sokobanje i pita se: Zašto bi nam na tacni davao rešenja gde je sakrio ogromno blago, koje, normalno, nije mogao ni da troši, ni da potroši. Suviše je jednostavno, ne znam, a do blaga nije lako doći.

NIŠTA BEZ DETEKTORA
PORED toga što su mesta gde je, navodno, blago jeziva, tragači zaziru i od navoda da se po pećinama nalaze smrtonosne zamke. Što zbog zlata, što zbog metalnih zamki, tek, nijedan "iskusan" lovac na skriveno blago neće se upustiti u tu avanturu bez detektora za metal.
Ovu spravu u centralnoj i južnoj Srbiji, gde živi legenda o hajdučkom blagu, kažu, ima svaka treća kuća. Zato ne čudi podatak da su proteklih deset godina detektori za metal išli kao alva. Oni koji su ih prodavali, napravili su, vele, dobar biznis. Detektor je tako zakon za većinu tragača. Oni ga nose sa sobom u "istraživanje" i kada pokaže reakciju, uzima se pijuk i motika i - kopa se dok se ne nađe nešto vredno ili obična stara kašika.
(Nastaviće se)