Veselje za narod

Svako vreme ima svoje junake. Šezdesetih su to bili Građanin Pokorni i Srećko Napast. Rano detinjstvo Televizije Beograd srećno se poklopilo sa pojavom humorističkih serija Radivoja - Lole Đukića, reditelja, scenariste i pisca, tvorca beogradske škole humora.
Njegove prve serije "Servisna stanica" i "Na tajnom zadatku" išle su uživo, u obliku direktnih prenosa, što su oduševljeni gledaoci pratili bez daha, prihvatajući ih kao neponovljive i uzbudljive TV priče. Jedan od pionira jugoslovenske kinematografije, iskustva stečena u pozorištu i na radiju, Lola Đukić je obilato prenosio na TV, kao novi elektronski medij. Oštro humorističko pero, dopunjeno gegovima, improvizacijama i karakternom komikom njegovih stalnih glumaca Miodraga Petrovića Čkalje i Mije Aleksića, učinili su od njega Lolu nacionale. Ljudi su ga pozdravljali na ulici, propuštali u redu, pisali mu i tražili savete.
A on je, kako je voleo da kaže, zabavljao narod kroz svoje junake u TV burleskama "Servisnoj stanici" i "Na tajnom zadatku", pa sa pojavom magnetoskopa serijama "Ogledalo građanina pokornog", "Muzej voštanih figura", "Spavajte mirno", "Crni sneg". Uz sebe je uvek imao vernog saradnika Novaka Novaka, koji će se kasnije i sam proslaviti kao autor serije "Pozorište u kući", ali mu zato nije uvek bila verna TV vrhuška. Ljudi na položaju plašili su se njegove satire. Njegovi junaci su govorili ono što je narodu ležalo na srcu, izvrgavali su ruglu našu birokratiju (omiljeni junaci su mu bili direktori s jedne i radnici samoupravljači s druge strane), zbog čega su ga oni sa vrha stalno kritikovali, pa čak 1970. godine posle serije "Deset zapovesti" stavili na "crnu listu".
Kao što je, u suštini, taj humor sa današnje distance bio bezazlen, i sam Lola Đukić na početku svoje karijere, kao svaki mlad čovek, ne bojeći se ničega bezazleno je primao kritike.
- U seriji "Spavajte mirno" - ispovedao se Lola - govorili smo o nezaposlenosti u Jugoslaviji. Na kraju jedne emisije pitali smo gledalište ko je kriv što Srećko Napast, tako se zvao glavni junak koga je igrao Čkalja, nema šta da jede pa mora da krade kavijar. A on je krao kavijar po samouslugama pričajući da to čini jer se time ne hrani narod, nego samo rukovodstvo, a njega niko ne zove da uzme svoj deo...
- I verujte - pričao je dalje Đukić - sutradan je bilo bezbroj telefonskih poziva, dobili smo dvadeset hiljada pisama i telegrama u kojima su gledaoci govorili: "Alal ti vera, zna se ko je kriv, ti jedini imaš muda (izvinite na izrazu) da smeš to da kažeš!" Onda me generalni direktor pozove i kaže da nisam normalan, da su ga zvali iz Centralnog komiteta i rekli da ja dižem revoluciju!
Nazivali su ga još i idiotom i drugim pogrdnim imenima, a on je stoički sve to trpeo, ne želeći ni za pedalj da popusti. Govorio je da to nije njegova zasluga, već zasluga birokratije koja je takva izmišljotina ljudskog roda, da se o njoj jednostavno moralo javno progovoriti.
Đavo mu nije davao mira pa je sa novom serijom "Nevidljivi čovek" o velikim krađama naših predstavnika u spoljnoj trgovini, digao ogromnu prašinu, presudnu za njegov dalji život.
Prilično povređen je govorio: "Podatke sam dobio od ministra za spoljnu trgovinu, ali nakon što se o tome čulo u seriji, nastala je gužva u CK, Vladi, Gradskom komitetu. Neki su rekli da napadam i klevećem državne predstavnike. Tada me je prvi put uhvatila panika, kad sam video da se moji istiniti podaci proglašavaju za laž i antidržavnu kritiku. Rekoh, Lolo, nećeš više da pišeš, bolje da mirno spavaš. I otišao sam u penziju."
Na televiziji se od tada pojavljivao sporadično, samo kao gost u nekoj emisiji, ili kao autor kratkih skečeva. Iako je njegovom zaslugom u igrani program 1962. došao magnetoskop, nijedna njegova serija nije sačuvana, sve su bile snimljene pa vremenom izbrisane!
(Nastaviće se)