Cena iračke avanture

POZNATI francuski geostrateg i istoričar Pol Mari de la Gors rekao mi je u Parizu pre nekoliko godina: “Volim američki film, teatar, književnost, sport, uopšte američku kulturu, ali ne volim hegemoniju.” Čini se zapravo da je snaga američkog društva postala neukrotiva, da Amerika više ne može samu sebe da kontroliše i obuzdava. Budući da su se generacije i generacije Amerikanaca i Evropljana vaspitavale na etici, pionirskoj časti, čovekoljublju i veri u budućnost pisaca kao što su Fenimor Kuper, Edgar Alan Po, Herman Melvil, Džon Vulman, pesnika kao što su Longfelou, Vitmen, Emili Dikinson, velikih humorista Marka Tvena, O’Henrija, Birija, čitave plejade majstora proze devetnaestog i dvadesetog veka, od Teodora Drajzera, Džeka Londona, Džona dos Pasosa, Erskina Klodvela, Sinklera Luisa, Perl Bak, Ernesta Hemingveja, Vilijema Foknera, Tomasa Vulfa, Normana Majlera i mnogih drugih do naših dana, pitamo se: šta se dogodilo sa velikom zemljom koja je bila uzor i podsticaj, nada i objekat divljenja?
Zbunjen je svako ko je odrastao na američkim filmovima, naročito u žanru vesterna (Vajat Erp!), u kojima je utemeljeno snažno osećanje pravde, fer-pleja i hrabrosti, u kojima dobro uvek pobeđuje zlo; svako ko je zavoleo američku dramu kroz dela kritičkog i visokomoralnog usmerenja O’Nila, Lilijan Helman, Andersona, Milera, Vilijemsa, ko je obogaćen posebnom unutarnjom dimenzijom lepote i ljubavi kroz dodir sa čarobnim svetom Diznijevih junaka...
Nema sumnje da je Amerika koju smo poštovali i voleli bila zemlja zgusnute, bogate kulturne tradicije, zemlja koja je u relativno kratkom istorijskom bitisanju dala veliki prilog zapadnoj civilizaciji i svetskoj kulturi. Upravo zbog toga treba razlučiti Ameriku humanističkih vrednosti od Amerike obnevidele osvajanjem moći, koju, srećom, čini tanak gornji sloj profitera i vlastodržaca. Nadajmo se da je reč o bolesniku čija je glava zahvaćena prolaznom vrtoglavicom, dok je telo zdravo, o opijenom i bahatom sinu koji je za trenutak zaboravio zavet predaka, koji se ne osvrće na upozorenja razumnih i koji će udariti u narastajući zid bunta svuda oko sebe. Amerika će se sigurno vratiti sebi, svojim uzvišenim idealima. U velikoj i bogatoj zemlji, ne zaboravimo, postoji ogroman intelektualni, humanistički potencijal, koji će se odupreti izazivanju katastrofe.
OBJAŠNjENjE tekuće američke osvajačke avanture krije se u samoj biti tržišne neoliberalne ekonomije, prinuđene da na određenom stupnju razvijenosti prekorači granice dopuštenog i konvencionalnog, da zbog obezbeđivanja novih resursa i otvaranja novih puteva za svoje proizvode rizikuje pozitivne osobine i tekovine inače progresivnog društvenog modela. Kuda to može da odvede, i kakvim sve posledicama može da unesreći milijarde ljudi, niko ne može sa sigurnošću da prognozira.
Suma od 24 milijarde dolara, koliko se godišnje ostavlja u kockarnicama Las Vegasa, Atlantik Sitija i drugde na američkom tlu, nije začuđujuće velika za one koji znaju da je među deset najvećih svetskih korporacija pet američkih, a da među 100 najuspešnijih i najmoćnijih na planeti istaknuto mesto zauzimaju 32 u Sjedinjenim Državama. Prema podacima koji su promenljivi i koji možda u malom procentu odstupaju od ovih koje prezentiramo, "Boing" i "Mek-Donel Daglas", recimo, kontrolišu 80 odsto svetske vazdušne flote; "Koka-kola" i "Pepsi-kola" zapremaju 70 procenata svetskog tržišta gaziranih pića; "Vindouz-Majkrsoft" snabdeva informatičkom opremom 90 procenata korisnika u svetu. Američki filmovi ubiru 72 odsto prihoda od prikazivanja u Evropi i 99 odsto u Americi. Svaki treći automobil na svetu bio je donedavno proizveden u "Dženeral motorsu", "Fordu" ili "Krajsleru". Među pretplatnicima Interneta 63 odsto su Amerikanci. Ovakva produkciona moć, očuvanje dostignutog i dalje uvećavanje profita, nezamislivi su bez globalnog tržišta, na kome neće biti prepreka.
Uprkos mnogobrojnim podacima koji potvrđuju predstave o snazi i visokoj produktivnosti američke privrede, uprkos statistici, koja nas uverava da su Sjedinjene Države na osmom mestu u svetu po nacionalnom dohotku, dok su na prvom mestu po kupovnoj moći građana, javljaju se glasovi upozorenja zbog nekih zabrinjavajućih procesa.
Tako Pol Kenedi u poznatoj knjizi "Priprema za dvadeset prvi vek" ističe da su troškovi odbrane, odnosno tehnološkog opremanja i usavršavanja armije, znatno oštetili ekonomsku osnovu zemlje, čija je konkurentna sposobnost u opadanju u odnosu na Evropu i Japan. Nema nikakve sumnje da je predvodnik NATO, podnoseći 36 procenata ukupnih izdataka za funkcionisanje alijanse, ostvario vojnu supremaciju, premda se sve glasnije postavlja pitanje opravdanosti vojnog angažovanja SAD i zemalja Zapada na gotovo svim užarenim tačkama globusa. Breme od 350 do 500 milijardi dolara godišnje namenjenih izdržavanju oružanih snaga pada u nizu godina na pleća američkog naroda, izazivajući ozbiljne socijalne probleme.
HARVARDSKI profesori, nobelovac Džozef Štiglic i Linda Bilmes, u nedavno objavljenoj knjizi “Rat za tri triliona dolara”, raskrinkavaju neistine Bušove administracije, odnosno prikrivanje stvarnih troškova rata u Iraku. Oni tvrde da je planirana suma za 2007. u visini od 547 milijardi dolara netačna, i da iračka avantura do sada košta Sjedinjene Države 3.000 milijardi dolara, i isto toliko ostatak sveta! Samo sa jednom šestinom pomenutog američkog udela bili bi rešeni svi socijalni problemi SAD u narednih 50 godina, bez povećavanja poreza. U dugom nizu godina Amerika plaća visoku cenu shvatanje sopstvene uloge u svetu, zadužujući se u inostranstvu, pa je tako Buš starom dugu od 800 pridodao još 2.000 milijardi dolara, kao nasleđe koje ostavlja budućim generacijama. Najveći svetski dužnik, zbog naraslih kamata i neispunjenih obaveza, Amerika prepušta nekretnine i industrijske kapacitete stranim poveriocima.
Podstaknuti ekonomskim teškoćama i strahovanjima za bezbednost visokoprofitnih investicija, a potom ohrabreni nekim plodovima imperijalne doktrine, kreatori američke politike lansirali su u vreme predsednikovanja Džordža Buša starijeg svoj konačni cilj: uspostavljanje “novog svetskog poretka”. Taj megaprojekat, iako nikad nije javno definisan i obrazložen, treba da vodi ka preuređenju sveta po meri i potrebama najveće sile. Reč je o obezbeđivanju vojnog i političkog prisustva Amerike na svim značajnim punktovima i meridijanima, uz permanentan izvoz “američkog načina života” i propovedanje mondijalizacije, a to znači uz potiranje nacionalnih karakteristika, istorijske svesti i različitih kultura, u ime vrednosti i “ljudskih prava” univerzalnog potrošačkog društva.... Svi ovi metodi praćeni su političkim pritiscima, ucenama, sankcijama i vojnim akcijama, ne bi li se poništile barijere, a svet bio pomiren sa realnošću ograničenog suvereniteta država i – što je za krupan biznis najvažnije – sa prepuštanjem tržišta multinacionalnim korporacijama.
Dokle će Amerika stići na ovom putu, koliko je spremna da stavi na kocku svoj i svetski mir zarad dalje ekspanzije uspešnog biznisa? Da li je, najzad, i kreatorima politike u Vašingtonu baš sasvim jasno kamo nameravaju da odvedu ovaj svet?
- Poredak postoji samo u ravnoteži međunarodnih odnosa – kaže francuski politikolog profesor Pol-Mari Koto. – Ako se svetu nameće jedna supersila, onda ravnoteže nema, pa neće biti ni reda, ni poretka, ni starog ni novog.
(Nastaviće se)