Medlin zavodi red

JOŠ jedan Francuz bio je izričit. General u penziji Pjer-Mari Galoa: - Taj “novi svetski poredak” nikada nije preciziran. Shvaćen je kao razvoj ekonomskog liberalizma, kao razvoj demokratije u državama, i na izvestan način kao umetnost življenja po američkom receptu. Uz prodiranje, da se poslužim malom karikaturom, džinsa, “Mekdonaldsa”, repa, ali i nekih vrsta droge... Posle neuspeha u zalivskim ratovima, Amerikanci su konstatovali da moraju da obuzdaju neke svoje ambicije...
Da li će Barak Obama, verovatno budući šef Bele kuće, ostvariti svoja predizborna obećanja i preusmeriti energiju velike države u pravcu mira i progresa, odnosno većeg razumevanja za čovečanstvo u celini?
- Mi smo sigurni da svet počiva na konkurenciji - rekao mi je Aleksej Mitrofanov, predsednik Komiteta za geopolitiku ruske Dume devedesetih godina. - I vrlo je čudno što Amerikanci, koji inače propagiraju slobodno tržište i konkurenciju u ekonomici, u politici nastupaju kao komunisti, to jest podržavaju jedinstveni centralni komitet koji će vladati svetom iz centra. Naši komunisti su rukovodili iz Starog trga na poznatom ostrvu, a Amerikanci žele da diriguju iz Vašingtona!...
Postoje dve mogućnosti za novi svetski poredak - misli Ginter Ferhojgen, visoki funkcioner stranke SPD, nemačke vlade i Evropske unije. - Jedna je Imperium Americanum, koji bi obuhvatio ceo svet; druga mogućnost je svetska kooperacija i integracija ravnopravnih.... Ja ne držim do prve mogućnosti, iz čega automatski proizlazi da želim drugu mogućnost, dakle, svet u kome svi mogu da se razvijaju onako kako to odgovara njihovoj tradiciji i zamislima...
Ideja unifikacije, makar to bila i neobavezna formulacija nekih političara, izazvala je negativna reagovanja i u samoj Americi.
- Strahujem da naša zemlja, naši ljudi, više neće biti domovina, odnosno nacija kao što su ostale nacije na svetu, sa sopstvenom tradicijom, životima, vrednostima, već da će služiti sredstvima koja opravdavaju cilj, a mi samo poreski obveznici, vojnici i ugnjetači u ostvarivanju globalnog poretka, što ne donosi dobro ni našoj zemlji, ni ljudima kojima se nameće - izgovorio je rezignirano Džems Džatras, bivši politički analitičar Senata SAD.
Govoreći tobože u ime “međunarodne zajednice”, ideolozi globalizacije zanemaruju činjenicu da 4,5 milijardi ljudi, ili gotovo 80 odsto stanovništva planete, ne pripada krugu američkih satelita i ne odobrava agresiju, teror, prinudu i ucenu kao metod “zavođenja demokratije” i neoliberalnog sistema ekonomije po američkom uzoru. Drsko i nadmeno odjekivale su reči Medlin Olbrajt, objavljene u časopisu “Spoljna politika”, koja je najavila američko pokoravanje sveta, i to tako što SAD moraju da: 1. školuju sudije u drugim zemljama; 2. propisuju zakone i pravila u oblasti trgovine i ekonomije, u drugim zemljama; 3. podučavaju druge zemlje principima parlamentarne procedure i demokratije; 4. podučavaju ljude kako se štite deca i daju prava ženama; 5. pomažu pri razvoju nezavisnih medija u drugim zemljama...
Mislilac, koji američki sistem liberalno-demokratskog društva uzdiže na sam vrh sveukupnog razvoja, čime se označava “kraj istorije” u tradicionalnom smislu reči, profesor Frensis Fukujama, ublažava unekoliko ove kritičke stavove. - Mislim da ne postoji tako nešto kao “novi svetski poredak” - rekao mi je Ferfaks u svom kabinetu u jednoj od zgrada Univerziteta u Virdžiniji.
- Rekao bih da je to samo fraza, koju je izmislila Bušova administracija kako bi opravdala učestvovanje Amerike u sukobima, recimo u Zalivskom ratu.
DOGAĐAJI pokazuju, međutim, da preovladava rizično uverenje o dužnosti i pravu Amerike da disciplinuje sve zemlje i narode sveta, i da ih satera u kalup svog viđenja budućnosti.
- Amerika mora da predvodi - rekao je bivši ministar spoljnih poslova Voren Kristofer. - Mi smo blagoslovena i moćna nacija. Mi snosimo odgovornost svetskog lidera. Mi smo spremni da dejstvujemo odlučno kako bismo zaštitili naše interese. Sami ili u partnerstvu.
Slične misli tekle su i iz usta ministarke Medlin Olbrajt, koje su se pretvorile u sramno delo - besomučno bombardovanje Beograda i Srbije 1999. godine.
“Partnerstvom za mir”, proširivanjem NATO prema istoku, instrumentalizacijom Ujedinjenih nacija, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske trgovinske organizacije, zavodljivom igrom sa Rusijom koja miriše na podvalu, doduše, pročitanu na vreme, taktiziranjem sa Kinom u stilu vruće-hladno, zavođenjem raznih oblika sankcija za 35 država u kojima živi dve milijarde i 300 miliona ljudi (više od trećine čovečanstva!), podržavanjem terorizma i separatizma svugde gde joj to odgovara, uplitanjem u desetine lokalnih i građanskih ratova, Amerika podseća na akrobatu koji prikazuje vratolomne veštine naočigled uplašenog sveta. Šta prvo pomislite kad čujete reč “Amerika”? Dok su prethodne generacije asocirale na Holivud, crtane filmove Volta Diznija, roman “Prohujalo s vihorom” i Građanski rat 1861-1865, pionirsko osvajanje Divljeg zapada, kauboje i krda stoke, snažan razvoj industrije, “Fordove” kockaste automobile, Njujork i njegove oblakodere, Al Kaponea, italijansku mafiju i gangsterske obračune u vreme prohibicije, i, eventualno, šanse za brzi uspeh u životu, pred našim očima danas iskrsavaju slike vojne sile, prvog atomskog bombardovanja, Vijetnamskog rata, zapaljenih gradova i ljudskih žrtava u Iraku, mnogobrojnih intervencija, od kojih je za nas najbolnija agresija na Srbiju 1999.
“Orgija sile”, kako je Bžežinski nazvao vojnu operaciju “Pustinjska oluja”, može se smatrati najavom takozvanog novog svetskog poretka. Demonstrirajući apsolutna tehnološka preimućstva, Pentagon je poslao na Irak 1.500 aviona i 500.000 vojnika, opremljenih da vode “inteligentne” ratove i da isprobaju nove vazdušne, kopnene i pomorske ratne sisteme. Bilans ovog prvog brutalnog pohoda je oko 150.000 mrtvih. Njime je započela serija više od 50 američkih vojnih intervencija u tridesetak zemalja između 1991. i 1999. godine.

ARGUMENTI SILE
Bombardovanje srpskih ciljeva u Bosni, uz blagonaklonost prema kršenju zabrane uvoza oružja za muslimansku i hrvatsku stranu u građanskom ratu, jedno je od ne mnogo slavnih poglavlja u nasilnom sprovođenju vašingtonske politike. Vrhunac nasilja, odsustva osećanja časti i morala, svakako su žestoka bombardovanja civilnih ciljeva u Srbiji, ubijanje 2.300 nedužnih (oko 700 dece mlađe od 15 godina) i sakaćenje oko 5.000 ljudi, od marta do juna 1999.
(Nastaviće se)