Rafali medijske vatre

POSTOJE, dakle, mili i dragi, ali i prljavi, ružni i zli teroristi – podela koja se zasniva na mogućnosti i nemogućnosti da se teroristi upotrebe kao sredstvo za ostvarivanje nekog demonskog plana, katkad čak i na štetu američkih interesa. Američki eksperti, instituti, vladine agencije, obaveštajni činioci, intelektualci u sferi biznisa, politike i vojske – uprkos velikim finansijskim fondovima – zbog disperzivnog angažovanja i rasute energije, usled svojevrsnog prekookeanskog autizma, daljine i samodovoljnosti koja ih čini oholim neznalicama, nesposobnim da proniknu u suštinu zbivanja i odnosa na udaljenim krajevima sveta, pribegavaju improvizacijama i čine ogromne greške.
Kao što su pogrešili u Somaliji i Iraku, recimo, tako su pogrešili i u slučaju građanskog rata na tlu negdašnje Jugoslavije, odlučivši da pristajanjem uz muslimanski faktor obezbede buduće geostrateške pozicije na Balkanu. Kosovo je tako “nezavisna država”, a Bondstil osvojena tačka od vojno-strateškog značaja, po cenu žrtvovane časti.
Da su Amerikanci malo bolje poznavali istoriju i mentalitet Srba, da su se potrudili da razaznaju ko je ko i šta je šta na Balkanu, da su umeli da procene na koga mogu zaista da se oslone, i koji narod, po svojoj naklonosti učvršćenoj savezništvom u dva svetska rata, po svom duhovnom pripadanju zapadnoj kulturi i tradiciji, može da bude stub mira u jugoistočnoj Evropi i saradnik u izgrađivanju drukčijeg sveta, sigurno se ne bi uvalili u kaljugu beščašća. U pristrasno i nepravedno mešetarenje, u nemoralne medijske smicalice, u zločin i sramotu koji bacaju tamnu senku na sve ono uzvišeno, slobodarsko i čovekoljubivo što su gradili sledbenici Bendžamina Frenklina, Abrahama Linkolna, Teodora i Franklina Delano Ruzvelta, Martina Lutera Kinga, Džona Kenedija i mnogih drugih velikih umova i graditelja Novog sveta.
KRITIČARI ovakve, nedosledne, neartikulisane i egoistične politike, koja ne preza od nasilja i porobljivačkih namera, sve su glasniji i u samom Vašingtonu.
- Uveren sam da ima mnogo Amerikanaca kojima se ne dopadaju naše intervencije u svetu u poslednje vreme – rekao mi je poznati diplomata i političar, bivši državni sekretar za spoljne poslove SAD Lorens Iglberger. – Mislim da će se na sledećim izborima postavljati pitanja u vezi s ovom temom. Svakako se i mnogim članovima Kongresa ovo ne dopada... Ja, kao Amerikanac, moram da istaknem da ćemo se – ako ne budemo pažljivi – naći u ulozi omrznutog svetskog policajca, hteli mi to ili ne. Ne mislim da to treba da bude uloga Sjedinjenih Država. Ukoliko moja zemlja želi i dalje da bude na vrhu, moraće da pronađe zajednička rešenja sa drugim zemljama. Moramo biti – znatno manje nego danas – imperijalistički nastrojeni. Suviše vremena trošimo govoreći drugima kako da žive. Ne protivim se onima koji smatraju da su ljudska prava važan problem, ali ističem da je to samo jedan od mnogih problema. Sa našeg stanovišta moramo da ukažemo da su ljudska prava zagarantovana svim ljudima, ali moramo biti pažljivi i ne mešati se u tuđa posla kako to danas činimo, jer je to veoma opasno... Ukoliko ne budemo mudri u našem stavu prema budućnosti, i ukoliko se budemo ponašali kao da samo mi znamo odgovor za sva otvorena pitanja, vremenom ćemo postati manje značajni, verovatno ne u ekonomskom, već u političkom smislu.
Kao da upravo to – mudrost – nedostaje vođstvu najveće sile sveta, što je uzrok najveće zabrinutosti dobromislećih ljudi.
"... Američki politički lideri svih vrsta danas su najviše zainteresovani za izgradnju imperije. Zbog toga se vodio rat u Vijetnamu, to je razlog što je Koreja danas najmilitarizovanija zona na planeti, i zbog toga su američke snage danas u Bosni i na Kosovu”, piše Džon Daherti u listu "Vorld dejli". – “Tu su, zatim, još nerešeni rat u Zalivu, Granada, Panama, Somalija, Haiti i tako do besvesti. Dan kad je počela izgradnja imperije dan je kad mudrost više nije bila preduslov za bavljenje politikom u Americi. Zbog takvog nedostatka mudrosti možda smo oslobodili duha za koga ćemo poželeti da je zauvek ostao u boci. Mi sami nismo spremni da sledimo pravila koja smo utvrdili za ostatak sveta. Na primer, američki političari licemerno zataškavaju bilo kakav pomen o tome da bi svaka druga zemlja imala isto pravo da se meša u unutrašnje stvari SAD, koje mi sebi dajemo kad je reč o drugima...”
POLITIKA “zavođenja reda”, tobožnja zaštita ljudskih prava kao opravdanje agresije i nasilnog uspostavljanja stanja koje pogoduje američkim ekonomskim interesima, sprovođena je u malim i nerazvijenim zemljama, svuda gde bi ojačale vlade nacionalističke orijentacije, vođene idejama nezavisnosti. Amerika, sa svojim satelitima na plutokratskom Zapadu, obrušava se isključivo na mnogo slabije od sebe, i to na način kojim demantuje sopstvene tvrdnje da se bori za vrednosti radi kojih vredi umreti. “Celo Kosovo nije vredno jednog američkog života” – ponovljeno je više puta, uz paradoksalne izjave da je to rat za “uzvišene ljudske vrednosti”.
Za Si-En-En, Ej-Bi-Si, "Njujork tajms" i druga glasila Osama bin Laden je ucenjeni vođ i inspirator opakih zločinaca-terorista, kad ugrožava američke živote i američke interese, ali je prećutno dobrodošao saradnik kad podržava i potpomaže Hašima Tačija i albanske teroriste na Kosovu.
Tako "Njujork tajms magazin", dodatak najuglednijeg američkog lista, u broju od 22. novembra 1998. donosi opširnu reportažu o susretu sa izvesnim Florinom Krasnićijem u Bruklinu, koji se hvali da je – kao vodeći pomagač albanskih “gerilaca” u južnoj srpskoj pokrajini – uložio između 12 i 15 miliona dolara tokom tri godine (1995–1998) u opremanje i naoružavanje separatista i njihov san o “velikoj Albaniji”. Autor tendenciozno ilustrovane reportaže, koja slavi “oslobodilački duh” Albanaca, Stejsi Saliven, ustupa 20 širokih stubaca Florinu Krasnićiju (!) da iznese beskrajan niz neproverenih optužbi protiv Srbije, koja je “okupirala albanski živalj” i “zabranila školovanje na albanskom jeziku”! U tekstu koji vrvi od neistina, pristrasno, prihvatajući patetični zanos sagovornika, novinarka Stejsi bezrezervno staje na stranu zvanične politike, koja je izabrala albansku stranu u već planiranoj intervenciji na Balkanu.
Ova reportaža zapravo je uvod u snažnu medijsku kampanju, u niz otužnih inscenacija sa šiptarskim “izbeglicama”, čiji je svesno postavljen cilj izazvati odijum američke javnosti prema Srbima i opravdati kasnija razaranja i ubijanje nedužnog naroda. Ni u ovom članku, ni u hiljadama potonjih izveštaja u štampi i na televiziji, nije bilo ni pomena o tome da su šiptarski teroristi, samo za dve godine (1997-1999) izvršili preko 600 napada na policiju i vojsku Jugoslavije, i da su počinili veliki broj zločina protiv svojih sugrađana drugih nacionalnosti. Šta bi Amerika preduzela da se tako nešto dogodilo na njenoj teritoriji?


ĆUTANjE O ISTINI
POSEBNO je obespokojavajuće ono što bismo nazvali grandioznim cinizmom ili duhovnim terorom prve sile sveta, a to je zloupotreba medijske nadmoći, recimo globalne TV mreže Si-En-En, za zaslepljivanje miliona neemancipovanih televizijskih zavisnika, svugde u svetu, a naročito na američkom tlu, kojima se svesno – pomoću iskonstruisanih priča i lažnih podataka, ili pak prećutkivanjem istine – usađuje verovanje u ispravnost oružane intervencije.
Sadržina ponuđenog teksta tzv. sporazuma u Rambujeu i Parizu, ta blasfemična ucena u stilu podzemlja “uzmi ili umri”, ostala je nepoznata američkom narodu, koji je ubeđen da su ratoborni Srbi izabrali vojni sukob umesto mira.
(Nastaviće se)