Sva merila - dolarom

OSTATAK Jugoslavije, ranjen secesijom, iznuren dugogodišnjim ekonomskim sankcijama, demonizovan medijskom hajkom, podriven politički iznutra, bio je idealan poligon za demonstraciju vojne sile i isprobavanje oružja koje je odnelo mnogo nevinih žrtava i ugrozilo prirodne uslove života.
Istraživanje nemačke televizije NjDR, koja je snimila dokumentarni film o posledicama upotrebe municije sa nezasićenim uranom, pokazalo je posle 2000. godine da su mnogi krajevi Kosova kontaminirani, da je neupućeni albanski narod, isto kao i vojnici KFOR-a, izložen opasnom zračenju. Prodirući duboko u tle, uranijumski hici zagađuju podzemne vode, useve, stoku koja pase, ljude koji se hrane ozračenim proizvodima.
Dok ugledni analitičar, profesor Pol Kenedi upozorava svet na disproporciju između umnožavanja ljudi i ispošćenih prirodnih resursa i na opasnost za fizički opstanak čovečanstva usled neodgovarajuće raspodele ovozemaljskih dobara - hrane, vode i energije, mi bismo radije ukazali na pretnju u sferi etičkih poimanja, na moralnu dezorijentaciju po diktatu političko-finansijske elite Amerike kao vodeće sile. Jer, ono što se prelama na geopolitičkom prostoru uticaja Sjedinjenih Američkih Država presudno je za dalji proces uspostavljanja ravnoteže, mira i saradnje među narodima.
Čini se da američki stratezi makijavelistički hrle ka ostvarenju ciljeva gornjeg sloja društva, ne uzimajući u obzir čovečanstvo u celini. Taj makijavelizam, utilitarna interakcija politike i medija, doveli su, nažalost, do izopačenja moralnih principa na kojima je počivala vera u Novi svet.
Uopšte, pitanje američke demokratije - uprkos apologetskom stavu Frensisa Fukujame da je liberalno demokratsko društvo najsavršenije - zaslužuje posebnu pažnju. Samozadovoljstvo Amerikanaca načinom života, i tendencija da se taj model primeni svugde u svetu, imaju svakako političku i ekonomsku osnovu. Amerika kao smeša liberalno-demokratskih shvatanja, slobodne tržišne utakmice, prirodnog odabiranja jakih naspram slabih članova zajednice (“njinners” i “losers”!), i sistema vrednosti u čijem središtu je božanstvo Dolar, ne oduševljava podjednako sve ljude u svetu, a naročito ne u Evropi. Razmotrimo šta osim visokog životnog standarda, u proseku, nudi prva sila sveta, kakav to model pokušava da nametne, i koji su njeni motivi, tj. po koju cenu treba živeti na američki način.
Da li je “američki način života” spektakularni izborni sistem, sa elementima pozorišta i karnevala, uz mogućnost da se za predstavnička tela biraju kandidati dveju partija, čija međusobna sličnost - pobedom bilo jedne bilo druge - ne donosi gotovo nikakve promene?
Ne sumnjamo, međutim, da su u nekim aspektima, naročito u pogledu unutrašnjih odnosa u društvu i prioriteta razvoja, sačuvane izvesne karakteristike građansko-demokratskog sistema. Nadmetanje među kandidatima na izborima, na različitim nivoima političkog ustrojstva, njihovi programi, lično sagledavanje rešenja akutnih problema (legalizacija abortusa, beskućništvo, smrtna kazna, posedovanje oružja, imigracija, pravo na obrazovanje, poreski sistem...) kazuju da postoje razlike i borba mišljenja, nadmetanje u osvajanju vlasti, i pravo naroda da se opredeljuje. U svemu tome, opet, postoji jedan odlučujući činilac - novac. Visina poreza i pravci usmeravanja poreskog dolara. Privilegovan položaj izabranih predstavnika koji mogu da utiču na efikasnost biznisa, da i sami u biznisu vide svoj interes na razne načine. Prosečna kampanja za izbor senatora košta bezmalo pet miliona dolara, a izračunato je da je poslednji ulazak predsednika u Belu kuću koštao oko 600 miliona dolara! Uopšte, čini se, bez pozamašne finansijske osnove nema učestvovanja u političkom životu. Sve je, naime, očiglednije da o političkom kursu moćne zemlje ne odlučuju ni političari ni njihove partije, već njihovi finansijeri, budući da se izborna kampanja finansira iz privatnih izvora. Lobiranje je, zapravo, normalno stanje stvari.
KAD je o lobiranju reč, Bendžamin Vorks, direktor u Institutu za geopolitička istraživanja, posle višegodišnjeg praćenja događaja, saopštava u posebnoj studiji da postoji povezanost tzv. OVK i određenih ličnosti u američkom političkom životu, i da je novcem od prodaje heroina plaćena agresija NATO-a na Jugoslaviju. “Ustaše su aktivne u južnim delovima Nemačke od šezdesetih godina, ali je Džozef Diogardi osvojio njihova srca i novac tek početkom sedamdesetih”, napisao je Vorks. “Diogardi, čiji su roditelji Albanci prebegli tokom Drugog svetskog rata u Italiju, sedeo je tih godina u Kongresu kao predstavnik republikanaca i ispunjavao svoju ’agendu’: stvaranje ’velike Albanije’...
Sredinom osamdesetih, Hrvati i Albanci su šetali zdanjima Kongresa nudeći otvoreno novac političarima, senatorima, kongresmenima, pa čak i administrativnim službenicima... Samo na jednoj večeri Dol je od Albanaca primio 1,2 miliona dolara, i to u gotovom, što je u Americi skandalozan čin. A i kažnjiv.
Diogardi je dobio nešto manje: 650.000 dolara. Ova praksa, što se njih dvojice tiče, nije ni danas prestala.”
Da li se “američki način života” možda sastoji u takozvanoj tržišnoj demokratiji? Dve stotine najmoćnijih kompanija, u desetogodišnjem periodu, od 1982. do 1992, udvostručilo je svoje profite, koji su se popeli na šest hiljada milijardi dolara! Ali, istovremeno, 500 najvećih firmi godišnje otpušta oko 400.000 radnika. Tako je nastao paradoks: slaba ekonomija - ogromni profiti! Poznati istraživač američkih društvenih fenomena Noam Čomski kaže da su u takvoj demokratiji, koju naziva izopačenom, ljudi sporedni.
Funkcija politike koja nastupa u ime “američkog načina života” nipošto nije da širi demokratiju i služi dobrobiti drugih naroda, već da osigura profit i privilegije globalnog finansijskog kapitala.
Od američkih sankcija, ucena i intervencija nikakve koristi nisu videli siromašni i poniženi, već su putem sile - kako kaže Čomski - gušene nacionalne ekonomije i uzurpirani tuđi resursi.
Ruku na srce, mora se priznati neosporna činjenica da je američko društvo pretrpelo najoštrije kritike upravo od svojih intelektualaca - novinara, istraživača-dokumentarista (kao što je oskarovac Majkl Mur sa svojom poražavajućom analizom američkog zdravstvenog sistema), književnika, analitičara, politikologa, filmskih umetnika.

ALBANCI VELIKI DARODAVCI
PREMA proceni Ministarstva odbrane (Odeljenja za strateške studije), samo u dve godine više od 50 miliona dolara ubacili su u Kapitol hil Albanci i Hrvati.
Kongres, suočen sa mnogim finansijskim skandalima u prošlosti, kao da nema snage da se pozabavi i problemom “darodavalaca”, u stvari predstavnika albanske i hrvatske manjine u SAD, koji često peru prljav novac ubacujući ga u politiku kroz fondove odabranih političkih lobista...
(Nastaviće se)