Teroristi nisu isti

LOGIKA hiperprodukcije i obezbeđivanja tržišta za proizvedenu robu, na kojoj počiva ekonomska snaga Amerike, ne dopušta uzmicanje od principa „produktivnih ratova“. Industrijska struktura mnogih razvijenih zemalja usmerena je na proizvodnju sredstava za ubijanje, svojim dobrim delom. Za Ameriku, najvećeg proizvođača oružja, to je izrazito karakteristično. Uložen kapital i sigurni profiti ne dopuštaju nikakva odstupanja i kompromise, u ime mira i „idealističkih predstava“.
Vojno-industrijski kompleks, kolos američke ekonomije koji povlači za sobom ceo svet u pravcu neizvesne, katastrofične budućnosti, začet je u Drugom svetskom ratu, kad je u kratkom periodu trebalo proizvesti velike količine oružja i vojne opreme. Razvio se potom preko svake mere u godinama hladnog rata, da bi od 1997. godine dobio patološki oblik. Tada su Donald Ramsfeld i Ričard Čejni, dvojica političara koji rade za interese vojne industrije, lansirali „Projekat za novo američko stoleće“. Reč je o odluci uskog neokonzervativnog kruga veoma uticajnih ljudi o tome da Amerika preuzme kormilo svetske politike i zato poveća vojne izdatke. Vojno-industrijski kompleks je u samoj biti filozofije velikih koncerna, srž američke ekonomije i uslov njenog opstanka na dosegnutom nivou. Ukleti uslov daljeg materijalnog uspona najbogatijih.
Korporacije koje preko Pentagona preuzimaju iz budžeta milijarde i milijarde dolara glavni su finansijeri predizborne kampanje izabranog kandidata za predsednika. Tako se u fond Džordža Buša svojevremeno slilo 100 miliona dolara. Lavovski deo državnog novca, preko 50 procenata sume namenjene potrebama vojske, odlazi u kase pet džinovskih korporacija. To su Lokhid-Martin, Boing, Nortrop-Gruman, Rejteon i Dženeral Dajnemiks.Njihovih 540.000 zaposlenih, proizvodnjom naoružanja, ostvarilo je samo u 2002. godini promet od oko 80 milijardi dolara. Već u prvoj polovini naredne godine promet ovog oligopola je porastao za 22,6 odsto. Ovih pet korporacija, međutim, sa podugovaračima, čini ogromnu poslovnu mrežu, koju treba stalno hraniti novim narudžbinama, odnosno novim sukobima i ratovima. Ako ne izbijaju spontano iz potencijalnih antagonizama na raznim geografskim tačkama, treba ih podsticati i izazivati političkim, subverzivnim mešetarenjem.
U NAJBOGATIJOJ zemlji 90 procenata industrijskih kapaciteta prilagođeno je u većoj ili manjoj meri vojnim potrebama. Oko 20.000 kompanija, još pre četrdeset godina, alimentirano je iz budžeta Pentagona! U jednom izveštaju, pripremljenom za Senat, pominje se brojka od oko 100.000 preduzeća koja sarađuju u realizaciji proizvodnih planova za američku armiju, čija se dobit kreće između 50 i 100 odsto! Dve trećine naučnog potencijala uključene su u programe konstruisanja „nevidljivih“ letelica, specijalnih sistema za precizno navođenje projektila i bezbroj drugih sve ubitačnijih oružja. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, iz ruku poreskih obveznika u kase proizvođača mašinerija za pomor ljudi, prelilo se dve hiljade milijardi dolara! Ova suma bila bi dovoljna da se zemaljska kugla pretvori u biblijski raj, da se reše svi problemi čovečanstva i da sreća - apsolutni cilj svih pregnuća - bude večno stanje.
Neko je nazvao NATO multinacionalnom korporacijom za naručena ubistva i razaranja. Istoričar Vilijam Blam objavio je spisak država koje su SAD bombardovale posle Drugog svetskog rata - njih 23, od Koreje 1950-53., preko Kine, Gvatemale, Indonezije, Kube, Konga, Perua, Laosa, Vijetnama, Salvadora, Nikaragve, Granade, Libije, Paname, Iraka, BiH, Sudana, Avganistana, do Jugoslavije 1999...
Trgovina oružjem, razgranat, veoma unosan posao, razotkriva dvostruki moral tobožnjih mirotvoraca. Dok se s jedne strane Amerika zalaže za smanjenje naoružanja i ceo ratni biznis sprovodi ne preko vojnog, već preko drugih, naizgled bezazlenih resora u svojoj vladi (kao što je Ministarstvo za tehnologiju), dotle - preko obaveštajne službe i Stejt departmenta - dotura oružje i vojnu opremu eksponentima svojih interesa, često i „dobrim“ teroristima.
Neprincipijelna podela na „korisni“ i „štetni“ terorizam osvetiće se u perspektivi upravo Americi. Na to ukazuje i izveštaj Federalne savetodavne komisije iz septembra 1999.(dakle dve godine pre samoubilačkih napada otetim putničkim avionima na kule-bliznakinje u Njujorku) na čijem čelu su bili bivši senatori Geri Hart i Voren B. Radmen. Komisija je upozorila vladu i oružane snage da će američki građani biti izloženi narastajućoj pretnji, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
TOKOM poslednjih decenija aktivnog intervencionizma definisana je američka doktrina ratovanja, koja se sastoji u uništavanju protivnika ili čak osuđenih nacija, ali bez rizika po sopstveno ljudstvo. Drugim rečima, slava američkih marinaca kao neustrašivih i borbenih vojnika, biva zamenjena sofisticiranim tehnološkim sredstvima za ubijanje na daljinu. Ta doktrina je unekoliko poreknuta događajima u Iraku, gde su vojnici na neprijateljskom tlu platili visoku cenu neopravdane agresije.
Kako uvaženi komentator Čarls Krojthemer piše u Tajmu, „Klintonova doktrina (a slobodno se može reći i Bušova, prim. M.I.) je odraz jednog uma, zasnovana je na kombinaciji diplomatije i bombardovanja, i usmerena na krajnje hladnoratovski prilaz rešavanju problema“. Da bi opravdao bombardovanje Srbije radi Kosova, Klinton je na bezbroj načina varirao ideju imperativa za SAD, po kome - ako žele da budu „ozbiljna zemlja“ - moraju se suprotstaviti „etničkom čišćenju i masakru civila“.
Kad se, međutim, njihovi štićenici, albanski separatisti, upuste u stravične zločine nad Srbima, i otvoreno sprovedu jedno od najmasovnijih etničkih čišćenja u dvadesetom veku, iz Vašingtona ni reči osude! „Problem ove doktrine - veli dalje komentator Tajma - čak i ako priznamo njenu uopštenu moralnu pouku, jeste u tome što je toliko univerzalna da je neprimenjiva, nemogućna!... Avgusta 1995. godine Hrvatska je divljački napala Krajinu, područje u Hrvatskoj na kome su Srbi bili nastanjeni pet vekova. Za manje od četiri dana Hrvati su proterali odatle 150.000 Srba, što je najobimnije etničko čišćenje na Balkanu.
Istražitelji Haškog tribunala zaključili su da je ova kampanja sprovedena na krajnje brutalan, surov, ubilački način i bez poštovanja civila... A iz Amerike ni opomene! Ni sankcija! Ni bombardovanja! Čak ni javne reči o etničkom čišćenju i masakru nevinih civila. Naprotiv, Klinton u svom govoru priznaje da je ohrabrivao svoje ljude u Bosni i Hrvatskoj da uzvrate Srbima i tako ubrzaju kraj rata... Eto zašto su moralni principi nepodesni kao uzor u praktičnoj politici! Vode ili ka naivnoj delatnosti ili ka hipokriziji divlje, slepe sile.“
(Nastaviće se)