Šiptarima Hag prašta

VOJNO-diplomatski vebsajt Strafor.com razjasnio je interese Amerike u iračkom ratu. Budući da ovaj vebsajt počiva na dobrim vezama sa Bušovom administracijom, i da izražava zvanična gledišta, nije na odmet da ga citiramo:
“Odluka da se napadne Irak je proistekla iz psiholoških i strateških potreba. Psihološki, Vašington želi da definiše kako Arapi gledaju na Ameriku, cilj je ulivanje straha i poštovanja. Strateški, Sjedinjene Države žele da okupiraju Irak kako bi kontrolisale osovinu Bliskog istoka: iz okupiranog Iraka mogu da primene silu u čitavom regionu. Pretpostavka je da bi pobeda u Iraku redefinisala dinamiku u arapskom svetu. Neke arapske vlade, kao ona u Kuvajtu, prihvatile su ovu evoluciju, dok druge, kao vlada Saudijske Arabije, strepe od nje. Svi shvataju da će američka okupacija Iraka iz korena promeniti region. Sjedinjene Države će postati naslednice britanske i otomanske vlasti u arapskom svetu, u pravom smislu te reči.
Nafta će predstavljati jednu polugu te vlasti. Ako Sjedinjene Države uspostave kontrolu nad naftnim zalihama Iraka - druge po veličini na svetu - cene nafte bi mogle naglo pasti, i arapske države bi bile lišene uticaja koji trenutno imaju unutar OPEK-a u domenu krojenja naftne politike... Onda je tu Izrael. Poraz Iraka, jednog od Izraelovih najbučnijih neprijatelja, otvorio bi put jevrejskoj državi i Vašingtonu ka dominaciji u regionu, prisiljavajući arapske vlade na život pod pretnjom ekonomskog i vojnog uništenja.”
Koliko su se ove ideje izjalovile, i dokle je stigla cena nafte na svetskom tržištu, dovoljno je poznato. Umesto željenih efekata, Bušova administracija je navukla gnev Arapa, kompromitovala se lažnim tvrdnjama o iračkom oružju za masovno uništavanje, izazvala enormne ljudske žrtve i razaranja, unela dugotrajnu krizu i neizvesnost, haos i otpor pobunjenih snaga.
Ostvarujući “Projekat za novo američko stoleće”, SAD ne mogu da izbegnu neokolonijalističku strategiju, odnosno težnju da na svaki način osiguraju pristup sirovinama i izvorima energije, odnosno tržištima na globalnom nivou.
Otuda se sve otvorenije otkrivaju namere da Rusija bude opkoljena raketnim sistemima i da ruski resursi budu pod kontrolom. U tom kontekstu se može razumeti i poseban interes SAD na Balkanu, a naročito koketovanje sa muslimanskim elementom u Bosni i na Kosovu.
Hegemonizam Vašingtona i nova misija NATO-a na Balkanu dokazuje tvrdnje nekih analitičara da će zarad postavljenih ciljeva i prodora prema Rusiji Ujka Sam prenebregnuti prava i interese drugih država, da će bezobzirno odbaciti prigovore i neslaganja svih međunarodnih organizacija i saveza, pa i svojih saveznika. Uostalom, to se neprestano dešava i na drugim tačkama globusa. Balkan je za američke geostratege deo “proširenog Srednjeg istoka”, zajedno sa rejonom Kavkaza i centralne Azije, kao neka vrsta mosta sa Evropom. Kako ističe već pomenuti analitičar Džejms Džatras, cilj je širenje svetskog poretka na Rusiju i Evroaziju, gde će se odigrati rasplet sukoba za dominaciju nad celim svetom.
Sprega američke balkanske doktrine i starih velikoalbanskih težnji, zasnovana je na snazi iaslamskog faktora. Srbiju, kao “remetilački problem” koji se postavlja na putu zacrtanog plana, treba oslabiti amputacijom teritorije i držanjem na uzdi pomoću raznih ucena. Naime, razaranje Jugoslavije i zloupotreba kosovskog kompleksa počelo je još u ranim osamdesetim godinama, kada su predsednik Regan, CIA i Vatikan, skrojili buduću mapu Evrope, na kojoj je zapaljeno Kosovo prikazano kao prečica prema SSSR-u, tada objektu snažnog dezintegracionog dejstva. Zamerajući se muslimanskom svetu na mnogim mestima, SAD biraju Balkan kao područje “dobrih namera” i ravnoteže, oslanjajući se na Tursku kao svog favorita.
Ni tragiČni događaji 11. septembra, ni žrtve terorističkih napada na Kule bliznakinje u Njujorku, nisu pokolebale Vašington u nastojanju da ugađa muslimanima, i da nastavi sa pritiscima na Srbiju. Jer, više od principa međunarodnog prava, više od tradicionalnog savezništva Srbije i SAD, važan je svaki korak ka prirodnim bogatstvima Rusije i koridorima na tom putu. Tako treba shvatiti izazivanje političkih potresa i “obojenih revolucija”, prijem u NATO bivših sovjetskih republika, proizvodnju nestabilnosti... Ne mnogo prikriveno, podstiče se razvoj ofanzivnog islama, stvaranje integrisanog “velikog Bliskog istoka”, kao udarne pesnice protiv Rusije.
Koliko je američka politika nedosledna u odnosu prema islamskom svetu, pokazuje niz činjenica. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka islamski fundamentalisti uživali su veliku naklonost i podršku Vašingtona, koji je Bin Ladenovu mrežu u Avganistanu usmeravao na otpor sovjetskoj invaziji. Međutim, ova mreža se raspala na mnoštvo kvaziverskih terorističkih grupa i pokreta, koji su svoju krvoločnost iskazali zverstvima u Bosni i Hercegovini.
Agresijom NATO na SR Jugoslaviju 1999. i zaposedanjem južne srpske pokrajine, SAD su pretvorile ovaj deo Balkana u islamski bastion, koji će svoju prividnu nezavisnost platiti u predstojećem pohodu na ruske izvore nafte i gasa.
Cinizam američke politike ogleda se u tragikomičnom obrtu: sve do 1998. američki zvaničnici su OVK nazivali terorističkom organizacijom, da bi je uoči agresije NATO prekrstili u “borce za slobodu”! Rehabilitaciju šiptarskih separatista i terorista pratilo je jačanje veza sa islamskim organizacijama, pre svih sa Al kaidom i Iranskom nacionalnom gardom. Al kaida je već 1998. slala dobrovoljce na Kosovo i Metohiju. Islamski “sveti ratnici” obavljaju prljavi posao za gospodare na Volstritu, koji će ih se potom opet odreći! Ali, islamski faktor se utvrđuje na Balkanu, po mišljenju vašingtonskih stratega - trajno i sa nedvosmislenim ciljem zajedničkog agresivnog delovanja prema Rusiji. Podgrevaju se ideje o velikoj Albaniji, a osvedočeni ratni zločinci iz redova šiptarskih terorista bivaju nagrađeni oslobađajućim presudama u Hagu...

NA POMEN HAGA
NA pomen Haga moramo da postavimo još jedno pitanje. Zašto zemlja koja se predstavlja kao izvoznik demokratije, zakonitosti, i ljudskih prava i sloboda, ne prihvata Međunarodni krivični sud, ustrojen u ime odbrane čoveka i naroda od zločina i nasilja? Izuzimanje američkih građana od jurisdikcije ovog suda predstavlja primer hipokrizije, kako je rekao Ričard Diker, u ime organizacije Hjuman Rajts Voč. Odbijajući da prizna ovaj sud, Amerika istovremeno vodi upornu kampanju za imperijalnu neprikosnovenost njenih građana, koji moraju biti imuni od krivičnog gonjenja bez obzira na zlodela koja će počiniti. Istini za volju, identičan stav zauzele su još dve sile - Rusija i Kina, i jedan broj država koje su podlegle njihovom uticaju.
(Nastaviće se)