Neka nova klasa

KAD se uzme u obzir svrha ovog suda, njegova nepoželjnost za SAD postaje sasvim razumljiva. Osnovan 1998. pod okriljem Ujedinjenih nacija kao trajna juristička instanca, Međunarodni krivični sud je po Rimskom statutu nadležan da rešava sporove između država i da daje mišljenje o principijelnim pravnim pitanjima na zahtev Saveta bezbednosti, Generalne skupštine i drugih tela i organizacija koje imaju ovlašćenje da mu se obrate. Sud se zasniva na ideji suverene jednakosti država, i na poštovanju suvereniteta i nezavisnosti članica UN. Amerika na svom putu ka vaspostavljanju globalnog poretka nije voljna da poštuje ove kriterijume, a kao sila koja vojno interveniše na mnogim kriznim područjima izlaže se neprestanoj opasnosti da isporučuje svoje državljane Međunarodnom sudu. Arogantan, osioni stav velike sile ogleda se i u odnosu prema zaštiti prirode i ekološkim problemima savremenog sveta.
Poznato je da je Amerika u raznim prilikama zvanično odbila da prihvati protokol o smanjivanju emisije štetnih gasova, koji su u japanskom gradu Kjotu 1997. potpisali predstavnici najrazvijenijih zemalja. Shvativši ozbiljno upozorenje naučnika da će ispuštanje u vazduh ugljendioksida, hloro i fluorougljenika izazvati katastrofalne posledice po opstanak života na Zemlji, više od 140 država pridružilo se naporima da se spreči takozvani efekat staklene bašte, odnosno opasno globalno zagrevanje atmosfere. Protokolom je predviđeno smanjenje emisije gasova za oko pet procenata u odnosu na nivo u 1990. Iako zvuči samoubilački, najveći zagađivač atmosfere, SAD, ne pristaje da se odrekne profita!
Govoreći u Buenos Ajresu, na konferenciji UN posvećenoj klimatskim promenama 2006. američki pregovarač, gospođa Harlan Votson, zamenom teza, zaključila je da je protokol iz Kjota politički dokument! Naime, Sjedinjene Države su potpisale ovaj dokument u vreme predsedničkog mandata Bila Klintona, ali njegov naslednik u Beloj kući, Džordž Buš, odbio je da se založi za njegovu ratifikaciju u Kongresu. Buš je zauzeo stav da je oblast energetike u domenu prava svake zemlje i da će Amerika postupati po svojim planovima (naravno štiteći interese krupnog kapitala). - Ne znam zašto nas smatraju lošim momcima - rekla je Bušova emisarka u Buenos Ajresu. - Dozvolite mi da kažem da ovde vlada shvatanje da je važnije dati pristanak na nešto, nego preduzimati akcije.
Američke “akcije” su, međutim, izostale, a ponašanje Vašingtona prema kapitalnom ekološkom problemu izazvalo je ogorčenje evropskih država i proteste mnogobrojnih organizacija za zaštitu prirodnih uslova života. Amerika je član i predvodnik tzv. međunarodne zajednice onda kada želi da nametne svetu svoje strateške ciljeve, ali distancira se od te iste zajednice kada nasluti da preti makar i najmanji udarac njegovom veličanstvu dolaru.
Najteže je u ovakvim razmatranjima dokučiti duh koji vlada nekom zemljom, opšte shvatanje morala, senzibilitet nacije. Amerikanci su, nema sumnje, vredni, pošteni, skromni ljudi, sviknuti na borbu i konkurenciju u svim domenima, podučeni odmalena da veruju svojim liderima, da se ponose svojom velikom zemljom. I u tome nema ničeg lošeg. Naprotiv.
Protestantski duh radinosti, praktičnosti, jednostavnosti, uvažavanja suseda, bogobojažljivosti, podigao je Ameriku i učinio je industrijskom i vojnom silom. Problem je, međutim, u slepom prihvatanju ustaljenih dogmi i vrednosti, u naivnom ponašanju običnih ljudi prema autoritetima, do čije svesti teško dopiru kritičke misli o društvu i sistemu u kome žive, o ulozi SAD na svetskoj sceni, o lažima i hipokriziji njene politike. Jer, od svih intervencija i ratova, egoističnih poteza prema drugim zemljama, od nasilja nad manjim i slabijim narodima, nikakve koristi nema mali čovek u Nevadi, Ajdahu, Milvokiju... On je uglavnom neinformisan, ili jednostrano informisan o zbivanjima.
“Američki duh” - naslov je teksta Pitera Hera, u kome ovaj ugledni sociolog obrazlaže stanje američke nacije kroz poimanje klasa, rasa, religije i imperije.
- U središtu američke mitologije je shvatanje po kome smo mi besklasno društvo, ili bar društvo čije su klasne podele mnogo manje oštre nego u drugim zemljama - piše Her. - Kada se Amerikanci suoče s tvrdim činjenicama kao što su ogromne razlike u dohotku, oni tada pribegavaju tumačenju prema kojem su klase u Americi izuzetno porozne.
Naša zemlja je “zemlja mogućnosti” u kojoj svaki vredan i talentovan pojedinac može u toku dvadesetak godina da se popne sa dna društvene lestvice na njen vrh. Ankete nam govore da otprilike 20 odsto Amerikanaca veruje da se već nalazi u grupi sa najvišim dohotkom kojoj pripada jedan odsto, dok 40 procenata veruje da će se uskoro naći u toj grupi...”
Slučaj Bila Gejtsa i njegovog elektronskog carstva pokazuje, doduše, da su ovakva čuda mogućna, ali izuzetno, kada se javi kreativni um kadar da sprovede revolucionarne promene u sveukupnom načinu života i organizovanja društva, u planiranju i upravljanju resursima, bezmalo genijalni pronalazač i inicijator nove grane nacionalne ekonomije. Stoga Bil Gejts sa svojih 59 milijardi dolara u raznim oblicima svojine nije uverljiv primer za ugled onima koji veruju da su pred svakim čovekom u Americi neograničene mogućnosti.
Oko četiri stotine najbogatijih i najmoćnijih porodica odlučuje o sudbini ove zemlje. Njihova imovina pojedinačno nadmašuje ukupnu vrednost onoga što poseduju mnoge države. Prema Forbsovoj listi za 2007, ova šaka ljudi raspolaže sumom od 1,54 biliona dolara, što je za 290.000 miliona više nego prethodne godine. (Istovremeno, prema zvaničnoj statistici, u Americi živi 36,5 miliona ljudi ispod crte siromaštva. Među njima je i 12,8 miliona dece. Više od 40 miliona Amerikanaca nema nikakvo socijalno osiguranje.) “Siromašniji” za 7 milijardi od Gejtsa je legendarni berzanski manipulator Voren Bafit, koji je dao skandaloznu izjavu da on i njegova sabraća sa liste najbogatijih plaćaju srazmerno manji porez od prosečnih Amerikanaca. Među prvih deset najbogatijih su i kockarski tajkuni iz Las Vegasa, Šeldon Edison i Kirk Kerkorijan, sa 28, odnosno 18 milijardi dolara. Majkl Del, težak 17,2 milijardi, predsedavajući Saveta za nauku i tehnologiju predsednika SAD, stekao je basnoslovan kapital u godini u kojoj je otpustio 8.000 radnika ili 10 procenata zaposlenih u svojoj kompaniji.
Ništa u Americi nije nepoželjnije nego izraziti sumnju u “poroznost” klasa, to jest u pravičnost i zakonitost sistema koji omogućava najdrastičnije socijalne razlike.

MALI ČOVEK
MITOLOGIJA o neminovnosti bogaćenja “najsposobnijih”, uz umnožavanje beskućnika i “gubitnika”, dovodi u pitanje tobožnju savršenost američke demokratije. Sjedinjene Države nipošto nisu kvalifikovane da upućuju lekcije o ljudskim pravima i demokratskim principima drugim zemljama, recimo Rusiji i Kini. SAD se sve više mogu smatrati društvom oligarhijskog liberalizma.
Gde je u takvom društvu običan, mali čovek? Zaražen patološkim konzumerizmom, prosečni Amerikanac je, zahvaljujući kreditnoj kartici, dužan 9.800 dolara. Kupovati, kupovati, kupovati, ne zaostajati za drugima, makar radeći od jutra do mraka, u nesanici i strahu od mogućnog gubitka posla.
(Nastaviće se)