Romanovi nisu zatrti

NEDAVNI tekst moskovskog dopisnika “Novosti” o definitivnoj identifikaciji posmrtnih ostataka carske familije Romanov, likvidirane pre 90 godina u noći između 16. i 17. jula, bio je povod za podsećanje na Mariju Romanovu, ženu koja je 1943. rođena u Madridu, gde i danas živi, i koja smatra da tron Rusije pripada njoj, naravno, pod uslovom da Rusija jednog dana ponovo bude carevina.
Marija je ćerka velikog vojvode Vladimira i princeze od Saksonije iz familije Gota, Viktorije Fjodorovne. Njen deda bio je veliki vojvoda Kirilo, jedan od retkih Romanova koji su preživeli pokolj carke porodice u Jekaterinburgu pre devet decenija, i to zato što se u februaru 1917. stavio na stranu boljševika i na svom dvorcu istakao crvenu zastavu pogazivši zakletvu na vernost caru Nikolaju Drugom. Ubrzo je morao da pobegne iz Rusije, u Francuskoj se 1924. proglasio “carem cele Rusije” ali ga niko nije previše ozbiljno shvatao.
Njegove pretenzije na “ruski tron” nasledio je sin princ Vladimir Kirilovič od Rusije, Marijin otac koji je umro 1991.
Ona je rođena je u izbeglištvu, u Madridu, školovala se u engleskim i francuskim školama, studirala politiku u Oksfordu, radila je u jednoj modnoj kući u Parizu, bila vaspitačica u jednom dečjem vrtiću i šef za štampu jedne firme za proizvode od kože, ali poslednjih 20 godina njeno jedino “zanimanje” je “pretendent na tron Rusije”.
Vaspitana sam da uvek budem spremna, kao skaut. Problem je što u današnjem svetu vlada mačizam. Ja sam žena, ali to ne znači da sam manje sposobna od muškaraca. U Evropi ima dosta kraljica koje ne obavljaju svoj posao ništa lošije od muškaraca - rekla je u jednom intervju 1997.
Nikada nije bila previše glasna u reklamiranju “svog prava na tron”, dovoljno je realistična da bude svesna činjenice da carske Rusije nema već više od 90 godina, ali joj očito prija da se pominje u tom kontekstu. O ulozi kralja/cara ima vrlo jasan stav:
- Kralj je neka vrsta sudije, iznad svega i i iznad svih. U Rusiji je car smatran “ocem naroda”.
O onome što se dešavalo u domovini njenih predaka takođe ima jasnu viziju:
- Kada je u Rusiji došlo do revolucije, situacija nije bila ništa gora nego u drugim zemljama. Naši radnici nisu bili lošiji od francuskih ili nemačkih. Kada je počela revolucija bili smo u ratu, a Nemačka je davala ogroman novac komunistima kako bi ovi što više ocrnili cara i carsku porodicu. Bila je to klasična zavera. Ruski narod je mnogo voleo svog cara - tvrdi Marija Romanova.
Ona takođe tvrdi da ima naroda kojima “treba neka vrste čvrste ruke” jer u “pojedinim trenucima tranzicije valja imati moć”. Kaže da veruje u demokratiju ali ponavlja da je svaka zemlja slučaj za sebe. Kada je Rusija u pitanju, smatra da je religija veoma bitan faktor.
- Carevi ne odgovaraju svom naredu samo kao ljudska bića već i kao od Boga odabrani, zbog čega je odgovornost još veća, i pred narodom i pred sudom božjim.
Godine 1992, posle pada Berlinskoh zida, prvi put je posetila domovinu svojih predaka, došla je u Sankt Petersburg. Bila je razvedena, sa 10-togodišnjim sinom iz braka sa nemačkim princom Francom Vilijamom od Prusije. Kasnije se vraćala još nekoliko puta.
U skladu sa monarhističkim tradicijama želela je da njen sin Horhe dobije vojničko obrazovanje i uspela je da ga upiše na mornaričku akademiju u Sankt Petersburgu. Sličan put prešao je današnji španski kralj Huan Karlos, kome je Franko dozvolio upis na vojnu akademiju u Saragosi, iako je kraljevska familija Borbon napustila Španiju 1931. Hun Karlos je uspeo da ime Borbona vrati na tron, ali zasluge su Frankove koji je svojim političkim testamentom restaurisao monarhiju. U Rusiji tako nešto nema ko da uradi, ali Marija Romanova je, za svaki slučaj, spremna.
(Nastaviće se)