Baklja iz Krajine

KADA se pogleda unazad, osnivanje SDS-a zavisilo je od mnogih okolnosti koje bi se sve zajedno mogle nazvati sticajem slučajnosti. Da Karadžić nije bio jedan od nas nekoliko Srba intelektualaca koji smo slavili krsnu slavu, ne bi bilo prilike da se sretnem sa Momčilom Krajišnikom. Osamdesetih godina mi smo se, u stvari, viđali jednom godišnje - na slavi. Da nije bilo Karadžićevog pokušaja da napravi vikendicu na Palama, ne bi došlo ni do njegovog poznanstva sa ljudima sa Pala koji su bili toliko urasli u svoju tradiciju da su među prvima otkrili pokušaje muslimanske dominacije.
Da na Filozofskom fakultetu u Sarajevu nisu predavali i Slavko Leovac i Milorad Ekmečić i Aleksa Buha i Radovan Vučković, ne bi bilo mesta okupljanja za razgovore. Da nije bilo kruga pesnika, na čelu sa Rajkom Nogom, u kojem su još bili Todor Dutina, Radovan Karadžić, Vladimir Nastić, Branko Čučak i mnogi drugi mlađi pesnici i kritičari - isto tako ne bi bilo šetnji u kojima su se mnoge duhovne stvari bistrile. Ali bilo je i spoljnih uticaja. Možda su baš te spoljne okolnosti bile presudne za osnivanje SDS-a. A svi naši razgovori bili su samo katalizator ili put kojim su se ostvarili ciljevi, postavljeni izvan bivše BiH i izvan kruga ljudi koji će postati opredeljeni za srpstvo. Tu, pre svega, mislim na Hrvatsku, gde je sve što se dešavalo devedesete godine bio jasan znak sve izrazitijih antisrpskih osećanja.
Početkom maja, te devedesete, boraveći s porodicom u mojoj brvnari, Karadžić i ja razgovarali smo o tome da bi trebalo obnoviti kulturno-prosvetno društvo “Prosvjeta”. Bilo je to, eto, nekih mesec i po dana pre osnivanja SDS-a, a nama se još činilo da nije potrebna nikakva nacionalna stranka. U isto vreme, međutim, moj kolega sa katedre Vojo Maksimović, sa svojim prijateljima i saradnicima, već je organizovao obnavljanje”Prosvjete” (eto kako su Srbi bili “povezani”), što se i dogodilo 28. juna, na Vidovdan, u sarajevskoj Vijećnici. Bilo je veoma svečano, podsetili smo se na velike dane srpske kulture na ovim prostorima. Istina, bilo je to još vreme kada je bilo pomalo zazorno i prisustvovati ovakvom događaju, i pravo čudo je da je direktor biblioteke dozvolio takav skup u Vijećnici.
Ali stvari su se brzo menjale. Pojavile su se nacionalne stranke, druge dve nacije u BiH već su se stranački organizovale, Hrvatska demokratska stranka, HDZ, kao ogranak iste stranke u Hrvatskoj, i muslimanska stranka s eufemističkim nazivom Stranka demokratske akcije, SDA. Tako je postajalo sve jasnije da će se i Srbi morati organizovati i osnovati svoju nacionalnu stranku.
Za mene lično još se postavljalo to pitanje, da li treba i da li je to dobro, osnivati nacionalnu stranku. Smatrao sam da je došlo vreme demokratizacije i da je obaveza intelektualca da politički deluje. Razmišljao sam da se pridružim reformistima Ante Markovića. Tako sam prisustvovao jednom od pripremnih sastanaka reformističke stranke u BiH. Na tom skupu bio je potpredsednik Savezne vlade Živko Pregl. On je govorio razložno, sve je bilo lepo i krasno i prihvatljivo na ekonomskom planu: internacionalne kompanije, privatizacija, konvertibilnost... No kada sam Preglu postavio pitanje šta misli na koji način bi se mogli rešiti nagomilani nacionalni problemi, odnosno već očigledne nacionalne surevnjivosti u Jugoslaviji, odgovorio je: “Nisam znao, profesore, da ste i vi tim opterećeni.”
Bilo je to ili toliko naivno ili toliko lukavo da sam mu odgovorio: “Vi ili nešto krijete u rukavu ili vaš čitav pristup nije dovoljno pametan. Ne uzimajući u obzir političku dimenziju vi mislite da će se ekonomijom sve razrešiti.” Sastanak je vodio Nenad Kecmanović, a bili su prisutni Emir Kusturica, Ademir Kenović, Dragan Kalinić i niz ljudi sa Fakulteta političkih nauka, uglavnom sve intelektualci. Ja jedini nisam potpisao pristupnicu te večeri. Želeo sam da razmislim.
Na putu ka kući sreo sam Slavka Leovca i rekao mu svoje dileme. Odgovorio mi je da se njemu čini da reformisti nisu pravi put, da bi bilo bolje pomoći grupi ljudi koja se, bar inicijativno, okuplja oko Radovana Karadžića. Sutradan sam razgovarao sa Kecmanovićem i rekao mu šta ja mislim o reformistima - mislim da ta stranka nema budućnosti, nema istorijskog “pogonskog goriva”, jer stvari se kod nas, kao i u celoj Istočnoj Evropi, kreću drugim putem. Rekao sam Kecmanoviću da bi za narod bilo bolje da se on stavi na čelo jedne srpske, ili pretežno srpske stranke, nego da se ja pridružim reformistima.
U Hrvatskoj je već delovao SDS Jovana Raškovića i najprirodnije je bilo što su se Srbi iz Bosne i Hercegovine okrenuli prema toj stranci. Međutim, koliko su Srbi bili neorganizovani i kako ništa nije bilo ni “planirano” ni “dogovoreno” (za šta smo posle često optuživani), razni ljudi, iz raznih sredina, pokušavali su da stupe u vezu sa Raškovićem. Tako se desilo da je Rašković, isto tako ne poznajući ni ljude ni situaciju u Bosni i Hercegovini, podržao Vladimira Srebrova, koji mu se prvi obratio iz Sarajeva tražeći podršku za osnivanje SDS-a u BiH.
I to je jedan očigledan dokaz da nikakve organizacije, pa čak ni saradnje među Srbima nije bilo. Srebrov je bio mladi intelektualac, pesnik, koji je tih dana često istupao iracionalno. S obzirom na to da je bio moj student, imao sam rezervi prema ličnosti i karakteru Srebrova i bio svestan da on ni u kom slučaju, već i po godinama, ne bi mogao da bude vođa stranke.
Dakle, moralo se delovati brzo. U razgovoru sa Miloradom Ekmečićem, Slavkom Leovcem, Radovanom Vučkovićem, Aleksom Buhom i drugim ljudima, odlučili smo da pokušamo ubediti Nenada Kecmanovića da se on prihvati vođstva stranke. Otud smo Vučković i ja vodili duge razgovore sa Kecmanovićem pokušavajući da ga nagovorimo. Odbio je. Postavljaju se dva pitanja: otkud to da smo smatrali da je Kecmanović najbolji izbor i, drugo, šta je pravi razlog njegovog odbijanja. Na prvo pitanje je relativno lako odgovoriti: on je bio čovek koji se već javno eksponirao protiv komitetskih struktura, posebno u Sarajevu, čovek koji je demokratski i artikulisano kritikovao te strukture i pojedince, ljude na vrhu bosanske vlasti (čak i Mikulića i Pozderca), što je u sarajevskoj sredini bilo do tada nepoznato. Otud je on mnogim ljudima izgledao kao čovek koji će se najbolje boriti i za ostvarivanje prava srpskog naroda.
Što se drugog pitanja tiče - zašto je on to odbio - na to je teže odgovoriti. Njegovi argumenti su bili da u bosanskoj situaciji nacionalne stranke neće imati veliku podršku, i drugo, njemu se činilo da su ekonomska pitanja presudna, da mi ne bismo smeli da upadnemo u istu komunističku grešku politizacije ekonomije. I treće, argument u koji je on više verovao nego što se pokazalo da operativno vredi, on je hteo da ima stranku visokog intelektualnog nivoa. Međutim, u situaciji kada se narod već ustalasao, kada se osećao ugroženim, intelektualci nisu mogli imati presudnu ulogu, što se i pokazalo. Uloga intelektualca bila je samo da artikuliše ono što je već postojalo u narodu.
I tako, kada su se druga dva naroda već organizovala, Srbi nisu imali nikoga ko bi bio dovoljno ugledan i ko bi pristao da stane na čelo stranke. Do odluke da se predloži Radovan Karadžić došlo je posle razgovora u različitim krugovima, kod nas na Filozofskom fakultetu, među ljudima sa Pala, u krugu lekara. Odlučeno je da se osnivačka skupština održi 12. jula, na Petrov dan. Nije se moglo čekati ni zbog toga što je Božidar Vučurević u Trebinju već osnovao Srpsku demokratsku stranku (koja će se kasnije priključiti jedinstvenom SDS-u). Uostalom, i to je dokaz srpske neorganizovanosti.
Da napomenem još nešto. Poslednji impuls učvršćenju i opre deljenju za nacionalni karakter stranke dao je govor Dalibora Brozovića, koji je kao gost iz Hrvatske, ispred HDZ-a, održao na osnivačkoj skupštini SDA. Rekao je da će Hrvati, ako bude trebalo, zajedno sa Muslimanima, “braniti Bosnu na Drini”. Bile su to koliko teške, toliko poznate reči koje su podsećale na krvave dane Drugog svetskog rata, na NDH. Bio je to poslednji okidač koji je okupio ljude koji nisu ni slutili da će prići pokretu i koji je doveo hiljade ljudi u Skenderiju na osnivačku skupštinu Srpske demokratske stranke.
Koliko se sve odvijalo na brzinu, pod pritiskom naraslih osećanja i prisilom potrebe, koliko je sve bilo nepripremljeno, vidi se i po tome što na toj osnivačkoj skupštini glavnu reč nisu imali Srbi iz Bosne i Hercegovine, nego Srbi iz Hrvatske. U prvom redu Rašković, koji je održao svoj čuveni govor ponavljajući reči da on ne želi da bude gospodar, nego sluga srpskog naroda. Bili su tu ljudi iz kninskog kruga, kao i iz zagrebačkog SDS-a. Ispostavilo se tako da je ta osnivačka skupština bila predavanje baklje iz Kninske Krajine, ili bolje re čeno, paljenje nove baklje sa jedne koja je već upaljena, koja treba da raspe svetlost na nove prostore. Karadžić je održao govor i bio zvanično izabran. Srebrov je izabran za predsednika Mlade Bosne, podmlatka SDS-a. (On će, međutim, ubrzo doći u sukob sa Izvršnim odborom i biće isključen iz stranke.)

STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE
KNjIGA profesora Nikole Koljevića “Stvaranje Republike Srpske”, koja uskoro izlazi iz štampe u izdanju “Službenog glasnika”, u stvari je njegov ratni dnevnik. Kao jedan od najistaknutijih vođa prekodrinskih Srba, Koljević je bio u matici političkih i ratnih zbivanja u BiH (1992-1995). Bio je član Predsedništva BiH i potpredsednik RS. Kao član pregovaračkog tima RS učestvovao je na svim međunarodnim mirovnim konferencijama i u mnogim pregovorima sa muslimanima i Hrvatima. Njegova sećanja i svedočenja, kazana na više od 1.200 stranica, iz kojih “Novosti” prenose šire izvode, upotpunjuju ukupnu istorijsku istinu o stvaranju Republike Srpske.Koljević je rođen 1936. u Banjaluci. Bio je univerzitetski profesor i jedan od najboljih šekspirologa na ovim prostorima. Posle rata u BiH napustio je politiku i vratio se pedagoškom radu. Posle pokušaja samoubistva (ispalio je sebi u glavu dva hica), umro je u Beogradu 25. januara 1997.
(Nastaviće se)