Srbi nisu hteli rat

NA osnivačkoj skupštini SDS bili su prisutni, kao gosti, predstavnici drugih stranaka - ispred HDZ-a tadašnji predsednik za BiH Perinović, ispred DS iz Srbije Mićunović, ispred MBO Tunjo Filipović, a ispred SDA Alija Izetbegović. Svi su pozdravili osnivanje nove srpske stranke. Izetbegović je govorio o srpskoj orijentaciji svog oca, i svoje porodice, i o tome kako je već bio zabrinut što Srbi kasne sa osnivanjem svoje stranke. Tako je tad priznao činjenicu da su Srbi bili poslednji koji su se nacionalno organizovali, u stvari bili su prisiljeni da prihvate ovakvu nacionalnu opciju. Uskoro se pokazalo da zaista ni na koji drugi način, nikakvim drugim opredeljenjem, ne bi mogli da zaštite svoj narod. Pokazalo se to najbolje baš na primeru reformista koji, uprkos privlačnom ekonomskom programu, velikom uloženom novcu i stručnoj propagandi, na izborima nisu uspeli da se suprotstave nacionalnim strankama.
Sumnjajući još uvek u opravdanost organizovanja na nacionalnoj osnovi, na toj skupštini ja sam bio samo jedan od prisutnih u prepunoj sali Skenderije. Tako, ni u julu ni u avgustu nisam bio uključen u rad stranke. Međutim, suprotno mom predviđanju, Karadžić je svakodnevno prelazio kilometre i uspešno osnivao opštinske odbore.
Narod je, dakle, spremno prihvatio SDS kao svoju stranku, zapravo postao je to opštenarodni pokret. Ali, veliki broj intelektualaca, uključujući i mene, ostao je izvan stranke. U septembru, u jednom razgovoru sa Radovanom Karadžićem, predložio sam da SDS osnuje jedan politički savet na nestranačkoj osnovi koji bi okupio ugledne ljude spremne da pomognu u pronalaženju puta, u prvom redu puta koji će nas zaštititi kao naciju ali neće ugroziti postojanje druga dva naroda. Milorad Ekmečić, Slavko Leovac, Tomislav Krajačić, Aleksa Buha, kao i niz ljudi sa drugih fakulteta, složili su se sa tom idejom i tako smo osnovali Politički savjet za međustranačku saradnju, čiji sam postao prvi predsednik.
Šta nam je bila namera? Jednostavno da okupimo što više intelektualaca kako bismo mogli što razumnije da oblikujemo civilizovane političke stavove i da se “hladne glave” što racionalnije sačuvamo od narastajućih političkih strasti i sve prisutnijih nacionalnih podela. Osnovni smisao osnivanja tog saveta bio je da se stvore novi politički instrumenti, posle globalnog poraza komunističkih, kako ne bismo zapali u haos iracionalnih sukoba.

POČETAK KATAKLIZME
SEĆAM se našeg prvog sastanka u “Holidej inu”. Posle mog kratkog uvodnog slova o pomenutim namerama govorio je Ekmečić zalažući se za očuvanje Jugoslavije. Govorili smo još o potrebi zaštite građanskih sloboda i nacionalnih prava. Verovali smo da će sredstva političke borbe ostati i jedina moguća i jedina ljudski prihvatljiva sredstva.
Iz istorije smo znali da nove višenacionalne države nikada nisu nastajale, niti nestajale, bez krupnih socijalnih potresa i da su se najčešće završavale ratom. Zato smo bili protiv secesije i tzv. konfederalizacije koja je bila njen prvi vesnik. Smatrali smo da se očuvanjem Jugoslavije na jedini način takva katastrofa može sprečiti. Nažalost, posle se pokazalo da će secesionističke ideje postati seme raspada Jugoslavije i osnovni uzrok kratkotrajnog rata u Sloveniji, nešto dužeg i tragičnijeg u Hrvatskoj i apokaliptičkog u Bosni.
Međutim, vreme je već krenulo brzinom istorijske nizbrdice i političke kataklizme. Počela je da deluje strategija otvaranja sukoba sa JNA koja će dovesti do paradoksalnog rata između republika i savezne vojske. Počele su igre u saveznim organima. Savezni parlament se sastajao i nije sastajao. Slovenački predstavnici blokirali su rad. Predsedništvo je delovalo farsično.
U takvoj atmosferi tadašnji nosioci vlasti u BiH, opredeljeni za separatizam, uspeli su da izvrše promenu jedne rečenice u Ustavu BiH koja će se kasnije pokazati ključnom u muslimanskoj borbi za potpuni suverenitet Bosne i Hercegovine.
Radi se o drugoj alineji prvog člana Ustava BiH u kojoj je stajalo da su narodi suvereni. Izmena glasi da je suverena Republika, a narodi ostaju konstitutivni. (Objašnjenje je bilo da je suverenost naroda apstraktna kategorija, da se ona ne može objektivirati, dok je suverenost teritorije nešto pravno daleko konkretnije. Tako proizlazi da su ljudi manje konkretni nego što je teritorija, da je teritorija kategorija koja je nadređena ljudima, a ne obrnuto).
Zanimljivo je da je ova promena prošla kroz tadašnju, još uvek komunističku, bosanskohercegovačku Skupštinu, ali nikad nije verifikovana u Saveznoj skupštini. Bio je to nagoveštaj separatizma i razlog zašto se u našem Političkom savjetu insistiralo, već na prvom sastanku, na federaciji.
Inače, u tom našem Savjetu bilo je ljudi koji su veoma dugo i veoma iscrpno zastupali veoma različite ideje. Bilo je ljudi koji su insistirali na mnogo ekstremnijoj opciji nego što je, u stvari, bila orijentacija SDS-a. Drugi su isticali da je SDS, iako izražava, zastupa i brani interese srpskog naroda kao kolektiviteta, u prvom redu demokratska stranka koja prihvata demokratski parlamentarizam i tržišnu ekonomiju. A, bilo je i slučajnosti dok su se ljudi okupljali oko Savjeta. Tako sam u razgovoru sa prijateljem, dr Gvozdenovićem, saznao za Biljanu Plavšić i pozvao je da nam se pridruži. Pojavila se na sledećem sastanku Savjeta i tako sam je upoznao.
Predizborna kampanja u slučaju SDS-a bila je doista predizborna trka. Počela je negde krajem septembra, a izbori su bili u decembru. Kao stranka koja se poslednja organizovala, SDS zaista nije imao mnogo vremena. Trebalo je pronaći kandidate za poslanike, ali i za članove predsedništva. Radovan Karadžić je doneo mudru odluku kada je odlučio da se sam ne kandiduje. Bio je jedini predsednik stranke, između mnogobrojnih u bivšoj Jugoslaviji, koji je tako uradio. I Izetbegović i Kljujić, tada predsednik HDZ-a, bili su kandidati svojih stranaka. Tako se pred SDS postavio problem da se predlože dva kandidata za predsedništvo.
Biljana Plavšić bila je očigledan izbor. Kao žena visokog obrazovanja, jasnog opredeljenja i moralnog integriteta bila je velika pomoć za stranku kao kandidat. O drugom kandidatu dugo smo razgovarali. Pominjali smo Momčila Krajišnika, Milana Trbojevića, Milorada Ekmečića, Slavka Leovca. Nije bilo lako ljude ubediti da se prihvate toga. Krajnji argument s kojim je Karadžić izašao pokušavajući mene da ubedi bio je da u rukovodstvu nema nikoga iz Krajine. Eto, tako sam ja po krajiškoj liniji bio predložen, ili tačnije, po krajiškoj liniji nisam mogao da odbijem predlog da se kandidujem za člana predsedništva. I, tako sam se uključio u predizbornu kampanju. I ušao u politiku.
Nastala je prava trka. Počele su političke tribine. Trebalo je obići što više mesta, i onih najmanjih, jer je pristup medijima bio ograničen, ili, što je još gore, ljudi iz bivše (još uvek aktuelne) vlasti imali su mogućnost provokacije i manipulacije u medijima. Ta borba za medije i u medijima za nas je bila potpuno neravnopravna. Trebalo je, u prvom redu novca, kojeg mi nismo imali. Trebalo se dovijati na razne načine. Jedan od uspešnih bila je prva srpska priredba pod naslovom “Pravoslavni glasovi i zvuci”.
Ulazak u politiku
JoŠ u toku leta napisao sam scenario zamislivši jedan glumačko-horski spektakl. Želeo sam da ljude samo podsetim na ono najbolje u našoj kulturi i našoj prošlosti. Odabrao sam delove iz književnih dela, od srednjovekovnih zapisa do novih srpskih lirskih glasova i uz pomoć Ljudmile Bećković, obogatio ih muzičkim insertima koji odražavaju duh našeg naroda, od dana moćnog srpskog carstva do teških tužbalica doba stradalništva.
Zahvaljujući Radetu Simoviću, koji je radio u marketingu Radio Sarajeva, i Ljubiši Vladušiću, kao direktoru u Skenderiji, uspeli smo da dobijemo salu i da iz Beograda dovedemo Hor Saborne crkve, glumce Ljubu Tadića i Mišu Janketića, pojca Pavla Aksentijevića i Svetlanu Stević, izvorni slavujski glas. Razume se, zagudile su i gusle. Bilo je to prvi put posle pedeset godina da se u Sarajevu pevalo i zvonko govorilo o Srbima, njihovoj prošlosti i kulturi.
Ti predizborni dani nisu nagoveštavali sukob između nacionalnih stranaka kakav će izbiti odmah posle izbora. Mi smo se često pojavljivali zajedno, naročito sa strankom SDA. Ja nisam lično nastupao na tribinama sa HDZ-om, mada je bilo nekoliko takvih na kojima je Karadžić pozdravio HDZ ispred naše stranke. Bio sam na tribinama sa muslimanskom strankom, najviše u Krajini. Sećam se kada sam u Bosanskom Novom nastupao sa Fikretom Abdićem. Govorili smo o zajedničkom životu, o ekonomskim perspektivama posle nestanka komunističkog režima. Obojica smo, siguran sam, verovali u to.
Sukobi su počeli gotovo odmah. Pitanje političkog raspada Jugoslavije sve se ozbiljnije postavljalo. Svakim danom trebalo je sve žešće, sve smišljenije i sve više iscrpljujuće braniti interese srpskog naroda u novom režimu koji smo nazivali “demokratskim”.

KAPITALNO DELO
FELjTON je napravljen prema knjizi profesora Nikole Koljevića “Stvaranje Republike Srpske”, koju uskoro izdaje “Službeni glasnik”. Predgovor ovom kapitalnom delu, koje ima više od 1.200 stranica, napisao je Dobrica Ćosić.
- Koljevićevo “Stvaranje Republike Srpske” - kaže Ćosić - svojevrstan je zapisnik Bosanskog rata, koji je vodio savestan, kompetentan i odgovaran zapisničar. Kao potpredsednik RS, Koljević je sabirao i beležio šta se u svetu govori i piše o Bosni, Muslimanima, Hrvatima i Srbima. Kao da je jedan obaveštajni institut radio za Nikolu Koljevića.
Ćosić ističe da se Koljevićeva knjiga tiče sudbine celog Srpstva na kraju 20. veka i da je to najznačajniji istorijski tekst o slomu Jugoslavije.

POTRESNO U GRAHOVU
NIKADA neću zaboraviti kada sam prvi put shvatio da ćemo pobediti na izborima. Bilo je to u Grahovu, gde sam osetio da nisam u stanju da budem na visini opredeljenja i izraza najvećeg broja ljudi u prepunoj sali, osvetljenoj tek pokojom sijalicom na žici i opremljenoj drvenim klupama. Tada sam prvi put od guslara i nazdravičara čuo stihove “Nek vas prati sloga bratska i nek živi Srpska demokratska” i humoristički obrt “Što jes, jes, najbolji je SDS”. Nama su parole zaista dolazile iz naroda.
(Nastaviće se)