Pala je kobna reč

DA mi sukobe sa Hrvatima i Muslimanima nismo očekivali, vidi se po dve stvari. Naša dobra volja za stvaranjem povoljne političke klime (ili je to samo bila naša naivnost?) posebno se očitavala u podeli resora. Kada je Karadžić, zajedno sa Rajkom Dukićem, ispred SDS-a vodio razgovore sa muslimanskom i hrvatskom stranom o podeli ministarstava, Srbi nisu tražili ni vojsku ni policiju jer su očekivali da policija u jednom demokratskom sistemu neće igrati onako presudnu ulogu kao do sada, a da je JNA dovoljno čvrsta, a i da ne preti neki rat na vidiku.
Ministarstvo odbrane SDS je prepustio Hrvatima, a policiju Muslimanima. Muslimane je osim resora unutrašnjih poslova posebno interesovalo ministarstvo inostranih poslova, pošto su, kako se kasnije pokazalo, već imali nameru da utiču na svetsku javnost u cilju ostvarivanja svojih interesa.
Alijina ponuda
NaŠi pregovarači tražili su resor poljoprivrede - jer su smatrali da su Srbi u prvom redu poljoprivrednici, domaćinski narod, koji treba u modernom industrijskom kontekstu da razvija mala preduzeća na svojim imanjima, da kombinuje poljoprivredu sa malom privredom. Osim poljoprivrede zahtevali su resor finansija, s obzirom na iskustvo iz vremena komunističke vladavine kada su krajevi naseljeni Srbima dobijali najmanje sredstava i ekonomski nazadovali. Želeli smo i resor ministarstva pravde smatrajući da će sudstvo u pravnoj državi, koju smo pretpostavljali, biti daleko značajnije.
To pokazuje da u to vreme Srbi nisu ni pomišljali na mogućnost ratnih sukoba. Drugo, upravo smo mi predložili Izetbegovića za prvog predsednika Predsedništva. Smatrali smo da prvi predsednik treba da bude iz redova muslimanskog naroda i da je to upravo Izetbegović, kao njihov autentični predstavnik, iako je Fikret Abdić dobio više glasova na izborima. I upravo sam ja predložio Izetbegovića, i to javno, u televizijskoj emisiji, u razgovoru sa novoizabranim članovima Predsedništva. I potrudio sam se da to artikulišem probranim rečima i što je moguće ubedljivije.
Tako smo tih prvih dana zaista verovali ne samo u zajednički život, nego i u zajednički i uspešan rad. Sećam se našeg usputnog razgovora posle izbora, u prostorijama Stranke demokratske akcije, stajali smo sa Kljujićem, a Izetbegović je govorio (da li je i tada glumio?): “Evo, sad je prošla ta izborna gužva i sad nam preostaju ona prozaična pitanja, komunalija, vodovoda, kanalizacije, pa socijalna pitanja, penzioneri kojima su penzije uvek nedovoljne...” Drugim rečima, posle političke drame predstoji nam politička proza.
Desiće se nešto sasvim drugo. Međutim, meni to još nije bilo vidljivo. Posebno meni, jer sam već prve noći posle zakletve u Predsedništvu, propustivši svečanu večeru, otputovao u Beograd. Želeo sam da posetim patrijarha da me, ako ne i zvanično, blagoslovi, jer sam smatrao da sam na sebe preuzeo ulogu i teret onog koji treba da služi svom narodu. Drugi cilj mog puta bio je prozaičan i praktičan - otišao sam da posetim Američku ambasadu kako bih što pre otputovao u Ameriku. Smatrao sam da je to najbolji način da pomognem. Tamo, posebno u Mičigenu, Ohaju i Indijani imao sam mnogo poznanika i smatrao sam da ću uspeti da uspostavim ekonomsku saradnju BiH sa Amerikom. I zaista, taj put je ugovoren.
Kada sam se vratio u Sarajevo, već posle nekoliko dana desila se prva stvar koja me je iznenadila. Izetbegović se pojavio u mojoj kancelariji i progovorio o mogućnosti koalicije između SDS-a i SDA. Kada sam naivno upitatao: A šta je sa Hrvatima?, samo je odmahnuo rukom i izašao jer je očigledno shvatio da ne razgovara sa pravim čovekom o pravim stvarima. Meni se nikada više nije obratio sa sličnim predlogom. Uskoro, međutim, zajedničko istupanje na sednicama Predsedništva, naročito Kljujićeva podrška Izetbegoviću, nagovestilo je buduću muslimansko-hrvatsku koaliciju.
Moja poseta Sjedinjenim Američkim Državama trajala je tri nedelje. U Vašingtonu sam bio primljen na nivou podsekretara za spoljne poslove, a moje oduševljenje bilo je podstaknuto velikim interesom poslovnih ljudi, posebno u Mičigenu, gde je veliki broj industrijalaca bio zainteresovan za “joint venture”, ulaganje kapitala u BiH. U Čikagu me je srdačno primio muslimanski privrednik i suvlasnik jedne od većih čikaških banaka i odveo me u Islamski centar, gde je održana politička tribina i gde se o muslimansko-srpskoj saradnji govorilo s oduševljenjem.
Po povratku, dočekala me je prava bomba. Direktno sam sa aerodroma pošao u Skupštinu, koja je upravo zasedala. Želeo sam što pre da saopštim dobre vesti, a dočekale su me crne slutnje. Zaprepašteno sam slušao svađe poslanika, a onda je za govornicu izašao Izetbegović i izgovorio rečenicu: “Ako treba birati između suverenosti i mira, ja ću izabrati suverenost.” Gotovo da nisam poverovao svojim ušima. Bio je to prvi ratni poklič koji je odzvonio u Skupštini, a zatim i u celoj Republici. Požurio sam za govornicu i pokušao da ponudim ispravku te kobne rečenice.
Znao sam šta znači kada neka teška reč padne. Izrazio sam nadu da Izetbegović nije mislio da bi rat bio cena suvereniteta, nego da je hteo reći da je suverenitet važan, pa mu se, eto, omakla i takva reč. Muslimanski poslanici su s odobravanjem prihvatili ovu moju ispravku kako bi se situacija smirila. Ali reč je pala. Kobna reč koja znači rat.
Crni oblak počeo se nadvijati nad sudbinom i Srba i Muslimana i Hrvata na ovom tlu. Čudno, odmah sam te večeri imao utisak da ta rečenica nije ni bila Izetbegovićeva, niti da je bila spontana, nego da je bio “zadužen” da baš takvu rečenicu izgovori, da zapreti Srbima. Književno i političko iskustvo me je već snabdelo “radarima” za registraciju takvih psiholoških fenomena. Ta najava suverenosti, i to u alternativi sa ratom, bila je i prva najava sve jačeg i većeg zaoštravanja sukoba između Muslimana i Hrvata s jedne, i Srba s druge strane.
Teško je proceniti koliko je tu bila aktivna inicijativna uloga, a koliko je bilo plodno tle na koje je ta ideja o suverenosti pala. Očigledno je bilo u pitanju i jedno i drugo. Za Hrvate je bilo sasvim jasno jedno: ukoliko bi Bosna bila suverena, to znači da bi bila odvojena od Srbije i da bi, bez obzira u kojem obliku (da li u obliku NDH ili nekom drugom, modernijem) otišla na “zapadnu stranu”.
Pretnje Mesića
TeŠko je preterati s isticanjem koliko je puta u hrvatskim medijima tih prvih meseci 1991. godine, dok se raspadalo jugoslovensko predsedništvo, sam Mesić rekao da “rat samo što nije prešao u Bosnu” i da “virus rata neminovno mora da pređe u Bosnu”, da ništa “ne preostaje drugo u Bosni nego rat”.
Dakle, u najrazličitijim kontekstima i najrazličitijim povodima, on je jednostavno provocirao taj rat u Bosni. A da ne govorim o hrvatskom naoružavanju, o tome da sam svojim očima, još tada, gledao “kalašnjikov” hrvatske proizvodnje sa zelenim kundakom, na kojem je nacrtan polumesec, i sa natpisom “Made in Croatia”, namenjen muslimanskim bojovnicima. Da ne govorimo o tome koliko je bilo muslimanskih dobrovoljaca, verovatno po zajedničkom dogovoru, u ratu u Hrvatskoj; zatim, kakva je bila veza između sarajevskog, odnosno muslimanskog MUP-a i zagrebačkog MUP-a, kada su Muslimani primani tamo na navodno školovanje.
Postavio je Izetbegović na tom kobnom zasedanju Skupštine još jedno retoričko pitanje koje će tek kasnije dobiti svoje puno značenje. Bilo je to pitanje: “Šta će biti sa desetinama hiljada mladića Muslimana ako izgube svoju državu BiH? Niko im neće moći zabraniti da vrše diverzije.” Jedan naš poslanik odgovorio je pitanjem: “Šta će biti sa milionima građana kada izgube svoju državu Jugoslaviju, a oni to ne žele?” Međutim, ono što je značajno jeste da nam je Izetbegović tada najavio na kakvu vrstu “ratovanja” su Muslimani spremni. I ne može sada čovek da ne pomisli i na Markale i na Ulicu Vase Miskina i na tolike druge očigledno inscenirane masakre.
Tako je jedan od osnovnih razloga, da kažem objektivnih razloga, rata u Bosni i Hercegovini nesumnjivo taj što su Muslimani stali na stranu Hrvata, stupili s njima u koaliciju, odvojili svoj narod od istočnog dela Jugoslavije, na koji su prirodno, i geografski i demografski, i u Sandžaku i u Crnoj Gori i na Kosovu, bili upućeni. Da ne kažem da su prišli strani koja je dalje od njihovih običaja i od načina života i od kulture. Muslimani su se tako odrekli svoje vekovne politike ekvidistance između Srba i Hrvata, pokušaja laviranja, zauzimanja onog jezička na vagi koji će između Srba i Hrvata da zadrži određenu ravnotežu i tako omogući politička, umesto ratnih rešenja.
Taj savez Hrvata i Muslimana bio je prvi rđav znak u Bosni i Hercegovini. Ali u Jugoslaviji bilo je još rđavih znakova.

DOČEK U ČIKAGU
MUSLIMANI u Čikagu primili su me domaćinski i prijateljski, ali čikaški ogranak HDZ-a već tada nije prihvatio moje gostovanje. Nije to bio dobar znak, ali još uvek sam se tešio da u svakom narodu ima fanatizovanih ekstremista. Smatrao sam da to nije toliko važno, bitno je da sam uspostavljao veze, ne za Srbe već za novu Vladu BiH, čiji je predsednik bio Hrvat a potpredsednik Musliman.

KNJIGA ISTINE I NEMRŽNJE
DOBRICA Ćosić napisao je opširan predgovor za knjigu “Stvaranje Republike Srpske”, koju uskoro izdaje “Službeni glasnik”, a iz koje “Novosti” prenose šire izvode. Ćosić kaže:
- U Koljevićevoj knjizi kapitalnog istoriografskog značaja, knjizi istine i nemržnje, knjizi koja prosvećuje političku pamet surovo i dugo poniženog srpskog naroda, knjizi koja ubedljivo, argumentovano opovrgava optužnicu Haškog suda o srpskoj agresiji i “zločinačkom udruživanju u cilju stvaranja Velike Srbije”, napobitnim istorijskim dokazima opovrgava se optužba da su Srbi prvi započeli rat, a Srbija izvršila agresiju na Bosnu. Svojim dokumentarnim zapisima Nikola Koljević pokazuje motive i ciljeve propagandističkog laganja muslimanskih, hrvatskih i svetskih medija, kao i srbofobiju američke, nemačke i evropske diplomatije i njihovih medija. To je knjiga koja razobličuje motive i ciljeve markalezacije i srebrenizacije bosanskog rata u muslimanskom ratovanju za “jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu”, prvu islamsku državu u Evropi, a na platformi Islamske deklaracije...
(Nastaviće se)