Hrvati džoker Muslimana

TOKOM 1991. održavale su se mnogobrojne konferencije, pregovori između republičkih rukovodstava bivših jugoslovenskih republika. Povodom tih sastanaka i jalovih konferencija neću zaboraviti izjavu prijatelja Dejvida Evensa, Amerikanca, koji će mi mnogo kasnije reći: “Čim ste pristali na konferencije republičkih rukovodstava, vi ste u stvari pristali na to da su republike samostalne i da Jugoslavije više nema.”
I zaista, kako delovi jedne države mogu da vode pregovore ukoliko imaju svoje zajedničke organe?
Ti razgovori vodili su se sa velikom pompom i praćeni su prevelikim očekivanjima naroda. Narod je očekivao političke dogovore, a sve se uglavnom svodilo na to ko će kome doći u goste. Slovenci su pristali da dođu u Sarajevo, iako je u početku Srbija insistirala da bosansko predsedništvo dođe u Beograd. Tuđman je jedva pristao da ode u Crnu Goru, a onda da dođe u Sarajevo. Tako su zategnutosti na protokolarnom nivou već pokazivale da od pregovora neće biti ništa.
Sve u svemu, ti razgovori bili su samo pokušaj da se na prividno civilizovan i racionalan način prikrije regionalni, odnosno nacionalni interes, pa se (gotovo) svako trudio da izađe sa nekim fiktivnim kompromisnim predlogom. Slovenci se čak nisu ni trudili da taj privid odviše neguju. Prilikom susreta u Sarajevu, Kučan je kratko i jetko rekao da Slovence interesuje jedino ekonomska zajednica, eventualno ekonomska integracija sa svim jugoslovenskim republikama, i ništa više.
Tuđmanovi argumenti, prilikom našeg susreta sa Hrvatima, bili su gvozdeno radikalni, ali i potpuno iskren izraz njegovih ubeđenja. Tuđman je tvrdio da Srbi i Hrvati pripadaju različitim civilizacijama, pre svega različitim religijama, i često se obraćao meni kao čoveku koji bi, valjda kao intelektualac, kako je on razumeo intelektualce, morao imati razumevanja za te argumente. Čak je govorio da su ljudi iz kulture, i među Hrvatima i među Srbima, istorijski dužni da to objasne drugima.
“Istorijski”, govorio je Tuđman, “ti narodi su bili udaljeni”. Jedan je bio “okrenut” ka Evropi - Hrvati, dok su drugi, Srbi, bili “okrenuti” na Istok, i “nasilna simbioza” Hrvata i Srba je, po Tuđmanovom ubeđenju, i u slučaju prve i u slučaju druge Jugoslavije, bila “fatalna”.
“Ako je srpski kralj bio kriv za prvu simbiozu”, odgovorio sam, “onda se nikako ne bi moglo reći da i u drugom slučaju Srbi snose krivicu. Štaviše”, pomenuo sam, “Broz, koji je tvorac druge Jugoslavije, pobrinuo se za avnojevske granice, koje, uzgred rečeno, nisu ušle ni u jedan ustavni dokument niti u dokument saveznih organa, i baš te granice će, u slučaju razlaza, predstavljati veliki problem”.
Tada su se, zapravo, prvi put i pomenule granice, koje će kasnije postati kobni kamen smutnje u čitavoj jugoslovenskoj krizi. Napomenuo sam da će svako morati ponešto da popusti i ponešto da žrtvuje, ukoliko zaista želimo da se mirno raziđemo. Podsetio sam tom prilikom Tuđmana na nedavno objavljen tekst Encensbergera u jednom engleskom časopisu, znajući za Tuđmanovu slabost prema “kulturi”, posebno nemačkoj.
Niko ne popušta
Naime, u tom tekstu Encensberger se poziva na Klauzevica, koji tvrdi da je od svih vojnih operacija povlačenje najteža i najdelikatnija. A politički junak u Istočnoj Evropi, smatra Encensberger, biće onaj koji shvati da se mora povući sa istorijski neodrživih pozicija. Time sam aludirao da ustupaka mora biti ukoliko želimo političko rešenje, i da se politička mudrost sastoji upravo u povlačenju sa istorijski propalih pozicija.
Ako Jugoslavija mora da se odrekne istorijski neodržive pozicije čvrste federacije, neophodno je da se i Hrvatska povuče sa takve krute pozicije u odnosu na Krajinu. To sam pokušavao da kažem. Ali Tuđman se toliko oduševio samim pomenom Encensbergera, da su mu asocijacije otišle na desetu stranu.
U tom trenutku se desilo nešto što osvetljava atmosferu u kojoj su se vodili ti međurepublički, uveliko tek formalni, razgovori. Mesić je iznenada pozvan na telefon. Posle nekoliko minuta ušao je užurban i uzbuđen donoseći vest da je JNA “krenula od Jasenovca na Zagreb”. Tuđman je smesta pokupio svoje papire i dramatično izjavio da je Hrvatska ugrožena. Izetbegović je insistirao da se sastanak završi i predložio da se ta vest proveri. No Tuđman je odgovorio da mi slobodno sami napišemo saopštenje, da se on unapred slaže sa svim što ćemo mi napisati u saopštenju, i bukvalno je izjurio iz Predsedništva i odjurio pravo na aerodrom.
Taj događaj samo pokazuje koliko su ti razgovori bili tek neka bleda zavesa za ozbiljne sukobe koji su ukazivali da do dogovora ne može doći. Istina, još smo se nadali, bar neki, da se rat neće rasplamsati.
Sastanak našeg predsedništva u Beogradu isto je tako karakterističan, posebno za ono što će se kasnije dešavati na bosanskom tlu. U tim razgovorima bosansku delegaciju predstavljali smo Izetbegović, Kljujić, Krajišnik, tadašnji predsednik vlade Jure Pelivan i ja. Sa druge strane, uz Miloševića je sedeo samo tadašnji predsednik Narodne skupštine Srbije, Unković.
Milošević je tada ponudio ono što će kasnije biti poznato kao “beogradska inicijativa”. Ponudio je, dakle, federaciju u kojoj bi svaka republika imala znatnu samostalnost, imala bi, pre svega, pravo da sama piše svoj ustav. Govorilo se, naravno, i o pravilnoj raspodeli mesta u saveznoj administraciji. No već tada je stav bosanskog predsedništva, izuzev, naravno, Biljane Plavšić i mene, bio zasnovan na konfederalnoj kombinatorici.
Već tada je najveći problem bilo to što su Muslimani svaki predlog uslovljavali stavom Hrvatske - oni će ostati u Jugoslaviji ako ostane Hrvatska. Tako je Hrvatska dobila karakter muslimanskog džokera kojim su mogli da ucene Srbe, na šta Srbi jednostavno nisu imali odgovora. Nismo mi mogli, a ni hteli, na silu zadržavati Hrvate. Izetbegović, što je i inače bilo karakteristično za njegove političke stavove, uvek je vodio, uslovno rečeno, rat preko drugih, uvek je isturao druge na prvu liniju - posebno ako je on imao negativan stav - da zastupaju njegove interese.
Tom prilikom desilo se nešto zanimljivo, što je možda imalo presudan značaj za dalji tok događaja u Bosni i Hercegovini. Izetbegović mi je, naime, u jednom trenutku doturio cedulju na kojoj je pisalo: “Insistiraj na suverenosti, izuzetno je značajno.” Želeo je da ja pokrenem to pitanje koje će biti glavna muslimanska pozicija i glavni uzrok rata u Bosni i Hercegovini.
Potpuno svestan da je ovo pitanje za nas pitanje rata i mira, opstanka naroda, uradio sam to. Pokušao sam Miloševića da ubedim, a ni sam potpuno ubeđen, da bi za bosansku stranu bilo najvažnije da se naše dve delegacije slože i u saopštenju kažu da je moguća suverenost jugoslovenskih republika, s tim da bi se ta suverenost delimično prenela na saveznu državu. Bio bi to neki džentlmenski sporazum.
Bilo je očigledno da suverenost ima za muslimansku stranu izuzetan psihološki značaj, pa sam pokušao da se tako i posmatra, kao psihološka a ne politička kategorija. Mislio sam: ako bi se Izetbegović vratio u BiH sa saglasnošću delegacije Srbije, onda bi politički bilo mnogo lakše da se ta suverenost nekako relativizuje.
Ali Milošević na ovo pitanje nije hteo da odgovori. Imao sam utisak da smatra kako je na suviše klizavom terenu, kako bi mogle biti nesagledive posledice ukoliko bi Srbija jednostavno prihvatila taj termin. Verovatno je bio u pravu. Ja sam smatrao da treba sve pokušati. Milošević je u tom trenutku ponudio jednu drugu formulu - da se Bosni i Hercegovini prizna samostalnost zasnovana na konstitutivnosti naroda.
To će, od tog trenutka pa nadalje, ostati vrlo dugo Miloševićeva formula što se tiče Bosne. Ona bi se kratko mogla izraziti: “Sve što se vi kao tri naroda dogovorite, za nas je OK. Međutim, jedino insistiramo na tome da svaki narod bude ravnopravan i da se ne može stvarati koalicija dva naroda protiv trećeg.” Naravno, ovo poslednje je bilo u zagradi. Ono dokle je Milošević bio eksplicitan, to se sadržavalo u rečenici “konstitutivni narodi i sve što se dogovore tri konstitutivna naroda”.
Tako je i taj sastanak propao. Nije došlo ni do kakvog pomaka i Izetbegović se vratio u Sarajevo s uverenjem da Srbija nikada neće pristati na potpunu samostalnost Bosne i Hercegovine.
Razgovori sa Predsedništvom Crne Gore bili su još formalniji. Oni su imali pomalo filozofski karakter, jer su se članovi crnogorskog predsedništva upuštali u široke filozofske rasprave o prirodi države. Međutim, i oni su čvrsto stajali na poziciji federacije, koja za hrvatske i muslimanske članove našeg predsedništva nije bila prihvatljiva.
Razgovor gluvih
To bi bili razgovori vođeni između republičkih predsedništava, predstavljeni u jednom krokiju. Ono što je karakteristično u svim tim razgovorima jeste osnovni spor - federacija ili konfederacija i, drugo, zajedničko svima, potpuna odlučnost svake delegacije da ostane na svojim početnim pozicijama. Zato u tim razgovorima zapravo nikakvog pomaka nije bilo jer ga nije moglo ni biti.
Nije tu bilo onog dijaloga koji bi protivniku, ili drugoj strani, otkrivao neki novi argument, ili novu opasnost, zbog čega bi bar delimično trebalo odustati od svog stava. I treće, zajedničko svojstvo svih tih razgovora bilo je potpuno odsustvo svesti, inače bi sve to bilo neobjašnjivo - odsustvo svesti o tome da će neuspeh u ovim razgovorima neizbežno dovesti do rata. O ratu niko ne samo da nije govorio već kao da je svako smatrao da nijedna strana, druga strana, neće biti spremna da povuče taj fatalni potez.

MLADA NACIJA
RAZGOVORI sa Makedoncima bili su bogzna kako srdačni. Gligorov je delio komplimente. Meni je rekao da je čitao moje tekstove i da su vrlo zanimljivi. Uopšte se držao, rekao bih, prenaglašeno učtivo. Ali Makedonci, isto tako, nisu hteli da čuju za neku federaciju. Osim toga, tražili su poseban status, posebno razumevanje za Makedoniju, za Makedonce kao “mladu naciju” koja “mora prvo da prođe proces nacionalnog dokazivanja da bi prihvatila građanske oblike države”. I Gligorov je govorio o Makedoniji kao o nacionalnoj državi, i time je potkopavao ceo koncept Jugoslavije.
(Nastaviće se)