Avioni ostali na pisti

 NIKOLA Koljević je svoj ratni dnevnik počeo da piše na Palama 27. januara 1993. godine:
Jutros sam sa Vladom Lukićem odlučio da hitno otputujemo u Beograd i da pokušamo ostvariti saradnju sa Vojskom Jugoslavije u Podrinju. Hrvatska je napala Republiku Srpsku Krajinu. Ovo je trenutak u kojem i mi možemo nešto vojno da uradimo. A i morali bismo jer je muslimanska ofanziva u Podrinju, u Rudom i Čajniču, toliko iznenadila Srbe da su čak naprasno počeli da se sele.
Sastanak smo održali u Palati Federacije sa Dobricom Ćosićem, koji nije bio previše naklonjen našoj ideji. Smatrao je da politički nije dobar trenutak za srpski narod da pokazuje svoju želju za ujedinjenjem. Posebno da nije dobro da u ovom trenutku to pokazuje tako što bi vojno pomagao Srbima preko Drine. Ćosić se upravo vratio iz Grčke. Kaže, i Micotakis i Karamanlis smatraju da treba pričekati. Takvi saveti dolaze i od ruskog ambasadora Šikina, kaže: vreme radi za nas, treba mirotvorno delovati, ostaviti krivicu na Hrvatima i Muslimanima.
Lukić je dokazivao da je upravo potrebna akcija, potrebna je saradnja, jer opasnost preti i Srbiji, Muslimani se spremaju da prodru u Sandžak. Ćosić je rekao da će se Sandžak braniti. Znači, tek tada možemo računati na stvarnu pomoć Vojske Jugoslavije.
Druga tema o kojoj smo razgovarali bilo je održavanje svesrpske skupštine koja bi donela deklaraciju o srpskom nacionalnom pitanju. Ćosić je obećao da će razgovarati sa Miloševićem i Bulatovićem, ali i Lukić i ja imamo utisak da naša braća preko Drine još uvek veruju da su bolji mali potezi i taktički manevri nego jedno javno, složno i odlučno istupanje.
Pitanje je da li ćemo uspeti da ih ubedimo i nagovorimo da Srbi treba konačno da se izjasne o svojim nacionalnim ciljevima. A naš argument je zasnovan na iskustvu: da smo srpsku granicu postavili u Kninu, danas bismo imali i srpsku državu i sankcije, a ovako imamo sankcije, ali nemamo državu.
Negde se mora stati. Ili, kako to Karadžić kaže, mora se iskočiti iz bob-staze. Neko nas je na nju gurnuo, mi ni ne znamo kuda ona vodi, izgleda ka cilju koji je neko u Evropi označio, ali koji sigurno nije po srpskoj meri. Videćemo do povratka naših iz Ženeve da li ćemo uspeti da podstaknemo raspoloženje za jednu svesrpsku skupštinu.
Kažu da se u Beogradu dobrovoljci kupe, roje. Kažu da je gužva na Terazijama i na Trgu. Srbi se javljaju da brane Krajinu. Možda će to stvoriti političku atmosferu u kojoj se više neće niko moći zanositi, u ovoj novoj Jugoslaviji, da može ostati izvan rata.
Neobavljen posao
NA Tari, u Užičkom korpusu, sreli smo stare prijatelje koje znamo još iz dana boravka Užičkog korpusa u Hercegovini. Svi su oni spremni da pomognu. Svi govore isto, i pukovnik Lončar i general Ojdanić - potrebna je izričita naredba, potrebna je jedinstvena odluka, a raspoloženje je tu. Svi osećaju da je problem neodlučnost rukovodstva Srbije, svi imaju jedan, nama zajednički, strah - da nas Evropa, na čelu sa Nemačkom, lomi komad po komad, razbija naše jedinstvo, a jedino bi jedinstvo moglo da nas spase. Ovako, naša snaga je razdrobljena.
Vraćamo se helikopterom sa Tare neobavljena posla. Postoji mogućnost da će Užički korpus predstaviti Vrhovnoj komandi Vojske Jugoslavije potrebu sadejstva u Podrinju (bilo je muslimanskih dejstava na jugoslovensku teritoriju) i postoji mogućnost da mi izvršimo pritisak na Miloševića i Ćosića, ali znamo da te mogućnsoti nisu baš realne. Jednostavno, možda su samo malo veće nego što su bile jutros.
Naveče razgovaramo s Mladićem. Odlučujemo da treba hitno održati sastanak i dogovoriti se o tri stvari: šta raditi u Podrinju, kako pomoći Srpskoj Krajini, da li pokušati u Jugoslaiviji sa propagandom za održavanje svesrpske skupštine.
Pale, 29. januar 1993: Brza, odlučna i unekoliko nervozna konsultacija u Glavnom štabu. Predstavnici vojske, svi redom. Lukić i ja. Od naših iz Ženeve nikakve naročite vesti. I dalje se radi na detaljima mapa i na ideji o prelaznoj vladi. To pokazuje u stvari neozbiljnost ove faze Konferencije. Od Viktora Andrejeva sam prekjuče u razgovoru dobio informaciju da “neko” priprema Konferenciji kraj. Rekao je: “Nikako ne može biti slučajno što su Hrvati napali Srpsku Krajinu dan uoči početka Konferencije.” Pretpostavlja da se radi o podršci Nemačke, ali čini mi se i Francuske. Mislim da je hrvatski napad izvršen u dogovoru s Vensom i Evropljanima. Računali su da će jedan značajan srpski vojni poraz biti najbolji psihološki i politički pritisak na Srbe u Ženevi.
Sada je najvažnije da li će Krajina izdržati. Prijatelj iz Amerike javlja: “Krajina će počiniti političko samoubistvo ako dozvoli da je pritisci iz Beograda navedu da napusti pristupe magistrali i Perući.” Nama sada ne preostaje ništa drugo nego da dogovorimo maksimalnu mobilizaciju naših ljudi u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini.
Saradnja sa Jugoslavijom, po Mladićevom mišljenju, trenutno ne dolazi u obzir. Mladić čak izgleda sumnja da je iseljavanje iz Rudog “nečija ideja”, nekog iz naše vlasti, da bi se Srbija uvukla u rat. Da li je on nekom u Beogradu obećao da se to neće desiti? Naravno, niko iz naše vlasti nije planirao iseljavanje. Došlo je to samo od sebe. Muslimani su napali i ljudi su jednostavno pokušavali da spasu glave. Sećanje na Drugi svetski rat živo je kod naroda.
Mladić dolazi sa pitanjem na koje već ima odgovor. Martić je tražio podizanje naše avijacije. Borbe u Krajini treći dan već žestoko traju. Brana Peruća je pala u hrvatske ruke... Ali naš Glavni štab je protiv delovanja naše avijacije. Mladić smatra da ne treba gubiti političke poene u Ženevi. Vlado Lukić je za akciju, kaže: nemamo boljeg argumenta od toga da se moramo braniti. Osim toga, ako je ovo sada taj kritični trenutak koji treba da odluči da li će se dići svi Srbi, onda bi naš potpuni angažman, što znači i dizanje aviona, bio onaj znak koji bi pokazao i Srbima u Srbiji da se mora povesti konačan rat. Ili se mora bar pokazati da smo mi na taj rat spremni. Kao i na dogovor, ukoliko je moguće da lansiramo ideju da se ide na opšti dogovor, nešto slično Kemp Dejvidu.
Naša vojno-državna delegacija otišla je da provede četiri dana u Podrinju i videćemo kakvi će rezultati biti. Mladić odlazi na zapad, u Krajinu. Na povratku iz Han Pijeska nalazim se s Karadžićem. I on sumnja u to da bi moglo doći do nekog značajnog ishoda Konferencije, ali misli da je sada najvažnije da krivica ne bude na nama. Kaže da je i on, zbog toga, protiv dizanja naše avijacije. Ne znam da li je samo zbog toga protiv, pitam se da li bi bilo bolje poslušati savet prijatelja iz Amerike i u ovom trenutku odlučno reagovati.
Pale, 31. januar 1993: Preksinoć kasno iz Bratunca dolazi Dragan Đokanović i referiše o situaciji na frontu. On smatra da se u Podrinju ništa neće moći rešiti bez uvođenja ratnog stanja. Nema čvrste organizacije, “nema čvrste subordinacije, nema kazni za one koji napuštaju front”.
U istom krugu
Opet se postavlja staro pitanje da li se išta može rešiti parcijalno: da li se može uvesti ratno stanje u Podrinju a ne i u drugim delovima Republike Srpske, mogu li se bombardovati Hrvati u Republici Srpskoj Krajini, a ne proglasiti ratno stanje. Dugi razgovor na tu temu sa Slavišom Rakovićem. I on smatra da je najgore što se sva ova naša muka ne posmatra u celini. Očigledno je, da bi se uvelo ratno stanje, to pretpostavlja saglasnost Srbije i Crne Gore, a da bi se dobila saglasnost Srbije i Crne Gore, trebalo bi organizovati svesrpsku skupštinu i doneti deklaraciju o nacionalnim ciljevima. Dakle, opet se vrtimo u istom krugu.
Srbi ratuju tajno, a to je javna tajna. Poslali smo pomoć Srbima u Srpskoj Krajini, ali to nije javno objavljivanje zajedničkih akcija prema Hrvatskoj. Jugoslavija, iako prema Vensovom planu ima pravo da pošalje pomoć, traži za to saglasnost Ujedinjenih nacija. Ćosić piše apele Butrosu Galiju, ali prave akcije nema. Dakle, sve se opet svodi na onu krupnu odluku: hoće li doći do srpskog javnog izjašnjavanja o ovom ratu. Znamo da se Srbiji, i Jugoslaviji, neprestano obećava: ukoliko ostanete izvan rata, sve će biti u redu. A šta se dešava? Šta je Srbija dobila time što do sada nije ušla u rat? Sankcije, izolaciju, optužbe i sve drugo što je uz to došlo.
Juče ujutro razgovaram o istoj temi sa Salapurom, da vidim šta Glavni štab misli. Uverava me da su svi jedinstveni - potrebno je prihvatanje deklaracije o nacionalnom pitanju na svesrpskoj skupštini. Pre dva dana i šef naših radikala Nikola Poplašen, na konferenciji za štampu govori o tome i predlaže formiranje zajedničkog Srpskog nacionalnog veća. Ideja je sasvim ostvarljiva jer, iako nije reč o zajedničkoj državi, takvo jedno veće moglo bi biti zajedničko političko telo. Salapura ističe da je problem kako dobiti pristanak Jugoslavije za održavanje zajedničke skupštine, u prvom redu zato što se Milošević tome protivi.

REFERAT ISTORIJI
OD početka mog političkog angažovanja nisam dokumentarno zapisao ni red. Uvek sam smatrao da je nemoralno koristiti istorijske događaje za književnu upotrebu, da je nemoralno oduzimati vreme od akcije da bi se nešto zapisalo i na taj način naplatilo. Tu odluku sam danas promenio posle mnogo razmišljanja jer, jednostavno, događaji postaju toliko istorijski krupni i toliko mnogobrojni da se ne mogu pouzdati u neka naknadna sećanja. Drugi razlog za početak ovog dnevnika je što mi se čini da će mi on dati nešto više snage za akciju. Imaću osećanje obaveze da istoriji referišem, da tako kažem, ono što se desilo, ono što sam uradio. Imaću utisak da mi nije još jedan dan otišao u priviđenje.

PROMENA MINISTRA

DANAS u razgovoru sa Ćosićem još jedna zanimljiva stvar. Prenosi nam Ćosić Miloševićevo nezadovoljstvo promenom ministra policije u našoj vladi. Sigurno da Milošević o novom ministru Ratku Adžiću, predsedniku opštine Ilijaš, uglednom čoveku i hrabrom borcu, ne zna ništa. I zašto bi on bio nezadovoljan odlaskom jednog ministra ukoliko taj ministar ne bi, na neki način, i njemu omogućavao kontrolu i uvid u ono šta se dešava kod nas? Taj zaključak se prosto nameće.
(Nastaviće se)