Lome komad po komad

KADA sam Ćosiću pomenuo ideju o održavanju svesrpske skupštine, rekao je da mora prvo razgovarati sa Miloševićem. Salapura predlaže da se na Miloševića utiče preko Šešelja, a Šešelj ne bi smeo da bude protiv te ideje, jer je ona u osnovi programa radikala. Videćemo, očigledno, prepreke su ogromne. Možda bi trebalo razmotriti i alternativu: ukoliko Srbija i Crna Gora ne pristaju na skupštinu, onda da takvu skupštinu održimo mi sa Republikom Srpskom Krajinom i tako se jasno opredelimo i dovedemo sadašnje neodlučno rukovodstvo Srbije i Crne Gore u politički nepovoljan položaj. Očigledno je da bi većina Srba prihvatila ovu ideju.
Iznenađen sam bio pre neki dan sastankom u Srpskoj akademiji koji smo mi i inicirali i organizovali. (MAPA 1). Ne samo da je opredeljenje bilo potpuno svesrpsko već se kod svih prisutnih akademika osećala i krivica što nisu više prisutni u ovoj našoj muci i pokušaju obnove srpskog duha i srpske države.
Antonije Isaković je rekao dve zanimljive stvari. Jedno je, da ga citiram, njegov "strah da nećemo ponovo doživeti Kosovsku bitku", drugim rečima, njegov strah je identičan našem - neće biti neke odsudne bitke, nego će nas grickati malo-pomalo, tako ćemo doći u inferioran položaj i kapitulirati.
Drugo što je rekao još je zanimljivije i paradoksalnije. On kaže da se ne slaže s oportunističkim stavom Srbije, koja prepušta Srbima izvan Srbije da sami odlučuju o svojoj politici.Političari Srbije zastupaju tezu da su oni "zadovoljni svim onim čime su zadovoljni Srbi u BiH i Srbi u krajinama". "To je oportunistički", kaže Isaković, "jer to nije samo pitanje sudbine Srba u BiH i Hrvatskoj već je to svesrpsko pitanje, pitanje koje moramo rešavati zajedno, jer se tiče i veličine buduće srpske države i njene snage."
Vuk mešetari
Najviše me je iznenadio Mihajlo Marković, koji je isto tako govorio o potrebi održavanja svesrpske skupštine i obrazlagao čitav koncept. Ekmečić je naglasio da to ne bi smela biti deklaracija srpskih intelektualaca, nego skupština legitimnih predstavnika naroda, koji svi izražavaju zajedničku volju tog naroda. (Pred kraj sastanka pojavio se Vuk Drašković i pokušao da unese nered i pometnju, što mu je izgleda glavna zanimacija.)
Nama je ipak sada glavno pitanje da li ćemo dobiti saglasnost od političkog vrha u Beogradu. Ukoliko ne bude te saglasnosti, mislim da bi hitno morao da se osnuje odbor SANU za nacionalno pitanje, koji bi doneo predlog o objedinjavanju informacionog sistema, školstva, kulturnih institucija i drugih profesionalnih udruženja. (Naravno, i monetarnog sistema, ukoliko je to moguće, i što tešnje ekonomske saradnje.)
O tome sam i ja govorio. Nama nije potrebna akademija Republike Srpske, nama je potrebno odeljenje Srpske akademije, recimo, u Banjaluci. Nama je potrebna zajednička televizija i zajednička televizijska šema ne samo Pala i Banjaluke nego i Knina i Beograda i Novog Sada. Ukoliko to postignemo, a za to imamo već stvorene političke preduslove (čak i u Ženevi predloženi ustavni principi to omogućavaju), srpska država će biti stvorena jednog dana. Srbi onda neće moći da budu vraćeni u neku muslimansku Bosnu u kojoj bi izgubili svoj identitet.
Beograd, 2. februar 1993. Juče u devet sati sastanak sa ruskim ambasadorom Šikinom kod Dobrice Ćosića u Palati federacije. Ćosić nas obaveštava da u četvrtak, 4. februara, šalje Mićunovića kao emisara kod Jeljcina. "Poručiću Jeljcinu", kaže Ćosić, "da nam preostaju dve mogućnosti: ili veliki rat ili bar mali mir". Rusija, nada se Ćosić, neće u onom prvom slučaju valjda ostati po strani. Šikin zbunjeno žmirka i kaže da je "drugi slučaj" mnogo verovatniji. Ipak napominje da je Rusija protiv vojne intervencije. Danas i Kozirjev izjavljuje da je "apsolutno protiv". Znači li to i veto u Savetu bezbednosti? Da li je uopšte išta kod Kozirjeva apsolutno?
Šikin u nekoliko navrata insistira da bismo pred Njujork morali pridobiti svet za sebe nekim gestom. Zar ne možete bar na jednom mestu povući artiljeriju jedan kilometar pa da se to razglasi? Da li to Šikin ne zna koliko smo mi zaista dobronamernih gestova do sada učinili i kako se to "razglasilo" i koliko nas je to koštalo? Pa kako bi to sada odjeknulo među našim narodom? Umesto toga, Karadžić mu iznosi naš predlog za stavljanje Sarajeva pod protektorat Ujedinjenih nacija.
Odbili mapu
Njujork, 5. februar 1993. Kratak i mučan sastanak u Nacijama u 11 sati. Vens, Oven, Ahtisari, njihovi saradnici, i naša delegacija u punom sastavu. Vens odmah počinje razgovor o mapama. Desiće se ono što sam slutio. Neće se postići mir. Neće se potpisati mirovni papir, pa da se mape ostave za kasnije. Mape se moraju razrešiti odmah. Karadžić pokušava da govori o metodologiji, da ideju o spornim i nespornim teritorijama uvede kao metod u razgovor. Govori o mogućoj razmeni spornih teritorija.
Vidi se da su sve reči odavno rečene. Sve je već odavno poznato. Oven govori o jednoj jedinoj mogućnosti, a to je da se razmene delovi koji su pripojeni Cazinskoj krajini, Sanski Most i Prijedor, za Ozren. Otkrivamo da nam Oven, zapravo, nudi razmenu srpskih delova za srpske delove, ali on insistira da je na njegovoj mapi taj deo koji je pripojen Cazinskoj krajini obojen zeleno, pa se može menjati za plavo obojeni Ozren. Ističu da ništa drugo ne dolazi u obzir, čak je pitanje, kažu, da li će Muslimani i na to pristati. Oni mogu da pristaju i da ne pristaju.
Očigledno je da je priča o dugoročnom radu na mapama priča za malu decu. Usput, Vens napominje da će se od nas u nedelju, to znači sutra, tražiti potpisivanje celog papira, u paketu. To znači prihvatanje mapa, što je za nas, naravno, nemoguće. Ahtisari naglašava da su imali velikih problema da Amerikanci uopšte prihvate plan.
Sastanak traje relativno kratko. Oni čekaju našu odluku i nude mali manevarski prostor. Prvi se dižem, bar sam naučio taj diplomatski trik, ne treba se pokazati suviše zainteresovan.
Mi posle podne opet dugo razgovaramo. Šta bi se sad moglo uraditi? Dilema je opet krajnja: da li potpisati ono što ne možemo odbraniti pred našom Skupštinom i u šta ne verujemo, a što bi nam moglo doneti diplomatsku prednost, ili jednostavno odbiti i tako povući krupan negativan potez. To bi, opet, podrazumevalo druge krupne poteze kada se vratimo kući, a što je najgore, to znači i dalje rat. A za dalji rat mi nemamo sredstava.
„Ali to nije bitno“, kaže Krajišnik, „pa Srbi su uvek u ratu uzimali oružje i municiju drugima – dok oni budu imali, imaćemo i mi“. Zvuči herojski, ali, bojim se, nerealno. Ja, opet, mislim o onoj svojoj ideji – sazivanje svesrpske skupštine sa deklaracijom o srpskom nacionalnom programu. Kada bi Srbija, i Jugoslavija, otvoreno stala uz nas, uveren sam, bilo bi drugačije.
A juče opet novi pritisci. Dolazi opet Ilija Đukić i kaže da je ručao sa ruskim ambasadorom Voroncovom, kaže da je Jugoslaviji omča stavljena oko vrata, da je poslednja nafta prošla Dunavom, da preti potpuna izolacija. Posle podne dolazi Voroncov i traži da razgovara nasamo sa Karadžićem. Priča istu priču. Kaže, naši prijatelji, Rusija i Grčka, moći će da nam pomognu samo ako budemo maksimalno kooperativni, ako Muslimani ostanu jedini koji odbijaju papir. Mi, međutim, te noći odlučujemo da ćemo danas kopredsednicima reći da mape ne možemo prihvatiti. Krajišnik pravi novu mapu, na kojoj je isto tako deset mešovitih provincija, ali koja nama mnogo više odgovara. Ne znam, u stvari ne verujem, da će to uopšte doći u obzir. Kako ja vidim, predviđeno je finale.
Njujork, 8. februar 1993. Juče smo definitivno odbili mape. Čitav stil sastanka bio je u znaku definitivnosti. Sastanak je trajao kratko, otprilike oko 15 minuta. Mi smo pokušali da mape prihvatimo principijelno, čak 80 odsto, a da se ostalo rešava demokratskim putem, plebiscitom, dogovaranjem, pregovaranjem. Kopredsednici su bili izričiti: take it or leave it. Jedina olakšavajuća okolnost u toj situaciji, u kojoj se, naravno, pretilo i vojnom intervencijom i NATO-om i tragedijom za srpski narod, jeste to što su ponuđene mape sada opet korigovane od strane Muslimana i Hrvata. Tako je Karadžić mogao da izjavi novinarima da mape nismo mogli da prihvatimo zbog novih korekcija. Korekcije se odnose i na provinciju 1, gde su Muslimani tražili da se njihova provincija proširi i da zahvati Prijedor.
Najzanimljivije je da su Muslimani tražili koridor prema Posavini, koji direktno preseca našu vezu sa Kninskom Krajinom. Tako bi naše dve krajine, Bosanska i Kninska, ostale odsečene kao Nagorno-Karabah. Prosto je neverovatno da su kopredsednici taj uski koridor prihvatili kao pravedan i valjan muslimanski zahtev. U isti mah je zanimljivo da Muslimani, tražeći taj koridor, pokazuju da je ipak u pitanju podela Bosne. Shvataju da im je potrebna veza sa Hrvatskom, koja neće biti preko srpske teritorije. Ili samo hoće da nas dovedu u situaciju da mi, jednostavno, ne možemo da prihvatimo mape?

ZAJEDNIČKI BUKVAR
Da smo imali zajednički bukvar, mi ne bismo bili toliko rasrbljeni. Ako izvršimo nacionalnu homogenizaciju, naša nacionalna svest biće najjače oružje da se spreči asimilacija. Zato smatram da je ovo najvažniji zadatak danas, bez obzira na političke igre koje i dalje ostaju igre bez granice (i zbog granica).

AMERIČKI NALOG
Šikin bi bio srećniji kada bi se Sarajevo uz to moglo još i demilitarizovati. Objašnjavamo mu da se srpska artiljerija ne može povući zbog opasnosti od muslimanske pešadije u Sarajevu. Zar nije dovoljna kontrola UN, ako potpišemo da se neće pucati? Šikin ponovo insistira, kao i zapadnjaci, na medijskim efektima. Dali smo saglasnost za humanitarne koridore Muslimanima, ali su ih Hrvati blokirali. Zašto to ne reklamiramo? - pita on nas. Kao da su svetski mediji u našim rukama i kao da novi svetski poredak nije i novi medijski poredak. Ne govori li Šikin po američkom nalogu u okviru jedne nove američko-ruske koalicije naspram narastajućeg nemačkog uticaja u Evropskoj zajednici kao potencijalnoj svetskoj sili?
(Nastaviće se)