Hag ucenjuje srpske glave

Beograd, 25. februar 1993: Saznajemo da je Savet bezbednosti jednoglasno usvojio dokument na osnovu kojeg će biti formiran sud za ratne zločine i to u roku od 60 dana. Procedura je bila uobičajena, svi su pozdravili osnivanje suda kao znak „odlučnosti svetske organizacije da stane na put kršenju međunarodnog humanitaranog prava“. Naglašavano je da su zločine počinile „sve tri strane“, samo je Medlin Olbrajt rekla da se radi o „teškim zločinima Srba nad Muslimanima u Bosni.“
Sud će biti ad hoc (Kina je pristala samo pod tim uslovom, jer ko bi odgovarao za masakr na Trgu nebeskog mira), pa će tretirati samo zločine u jugoslovenskoj krizi. Niko se ne pita o zločinima u Vijetnamu ili Iraku koje su počinili Amerikanci, koji uostalom nisu nedužni ni kada se radi o drugim masovnim zločinima počinjenim u Avganistanu, Angoli, Bangladešu, Etiopiji, Indoneziji, Severnoj Koreji, Ugandi, a da i ne pominjemo njihovu umešanost u međugrađanske obračune u Latinskoj Americi.

Mašinerija laži
Naravno, niko se ne misli baviti ni genocidom nad Srbima 1941-1945. (iako genocid pravno ne zastareva). Naprotiv, ovaj sud se u medijima čak povezuje sa Nirnbergom. Tako Medlin Olbrajt kaže da taj sud „znači potvrdu nirnberških principa“. Znači li to da nacističke zločine treba da zamene (ponište?) „srpski zločini“?
U zvaničnom dokumentu se kaže da Savet bezbednosti „odlučuje da međunarodni sud treba biti uspostavljen zbog optužbi protiv osoba odgovornih za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava...“ uključujući izveštaje o masovnim ubistvima i... nastavljanje procesa „etničkog čišćenja“ i poziva se na rezolucije 764, 771 i 780, koje isto tako optužuju sve tri strane u sukobu.
Jedino mesto gde se izdvajaju Muslimani jeste kad se pominje „izveštaj Komisije Evropske zajednice koja je ispitivala tretman muslimanskih žena u bivšoj Jugoslaviji“. Sve je, razume se, u medijima drugačije predstavljeno, Srbi su već glavni okrivljeni, od 1. januara 1991. su navodno „počinjeni najveći zločini za koje čovečanstvo zna od II svetskog rata i krivci moraju biti kažnjeni“.
Za sada već tri stvari ukazuju na to da je reč o davno smišljenoj i prevashodno političkoj ujdurmi protiv Srba. Početkom aprila prošle godine, na poslednjoj regularnoj sednici Predsedništva BiH, pre nego što je rat u Sarajevu počeo, Stjepan Kljujić je zahtevao osnivanje državne komisije za ratne zločine. Ja sam, naravno, glasao „za“. Kljujić je izabran za predsednika te komisije, pa je ubrzo mogao i zvanično da lansira priču o tome kako su „srpski snajperisti pucali iz „Holidej ina“, zatim je opljačkano sedište SDS-a pa su, prema spiskovima članova, proglašeni prvi „ratni zločinci“. Obrazac je jednostavno preuzet iz Hrvatske. „Helsinki voč“ i mnogi drugi, nevladine organizacije i mediji, nastavili su sa reklamom tog „nezavisnog suda“ i sada se, eto, ta zamisao finalizira. Sve je, tako izgleda, odavno smišljeno da se Srbi optuže i zato su inscenirani masakri i najnovije optužbe za „masovna silovanja“ treba da pruže „dokazni materijal“.
Optužbe za silovanja prvi je izneo Silajdžić tokom pregovora u Ženevi. U januaru je Miša Gavrilović objavio rezultat svog istraživanja tih priča o silovanjima. Obavio je taj posao toliko savesno da ne mogu navesti sve podatke do kojih je došao. Kontaktirao je s velikim brojem organizacija i pojedinaca (Forin ofis, nemačka ambasadu u Londonu, britansko ministarstvo zdravlja, „Indipendent“, NjCC, ICRC, UNHCR, nemačko ministarstvo spoljnih poslova i mnogi drugi). Na to se odlučio posle samita EZ u Edinburgu koji je doneo „Deklaraciju o stradanju muslimanskih žena“ i formirao delegaciju sa ciljem da ispita „silovanja Muslimanki od strane srpskih vojnika“.
Svi mediji bili su uključeni u „izveštaje“ o logorima za silovanje (rape camps). Gavrilović je zaključio da je u pitanju isfabrikovana priča koja se onda širi poput virusa (virus story). Navešću samo neke od podataka do kojih je došao. Izveštaj iz Sarajeva (2. oktobra 1992) od dopisnika Bi-Bi-Sija Malkoma Brabata u kojem se tvrdi da su muslimanske devojke silovali srpski vojnici i to da bi one rodile srpske bebe kako bi bilo više Srba (edžtending their bloodline) ponavljan je tog dana kao glavna vest na Bi-Bi-Siju, televiziji i radiju, čak šest puta.
Priča se zatim horski rasprostire u svim medijima (iako isuviše podseća na kuvajtsku priču o bebama iz inkubatora). Međutim, koliki je uticaj medija vidi se jer je čak i u Savetu bezbednosti prošla Rezolucija (978) kojom se osuđuju „prijavljena“ silovanja Muslimanki (ne actual ili real nego reported). Priču su preuzele nevladine organizacije, neke možda i nesvesno, pa i NjCC koji je čak poslao i svoju misiju (rape mission) koja je posetila „nekoliko mesta u okolini Zagreba“.
Misija EZ nije izdala nikakvo zvanično saopštenje i ograničila se takođe na put u Zagreb. Na Gavrilovićevo insistiranje o dokazima odgovoreno mu je da o tome „Nemci imaju najbolje informacije“. Tada je započeo istraživanje u Nemačkoj. U Ministarstvu inostranih poslova odgovoreno mu je da oni imaju samo „procene“ koje dolaze prvenstveno iz Karitasa i od bosanske vlade.
Posebno je zanimljiva priča gđe Švarc, poslanika u parlamentu, koja je na Kanalu 4 britanske TV ispričala o Muslimanki kojoj je bio „presađen pseći fetus“. (Tako, navodno, srpski lekari izvode komplikovane operacije kao pravi naslednici dr Mengela.) Razume se, do ugledne parlamentarke se nije moglo doći da se provere njeni „izvori“. Međutim, priča raste do apsurda. Pošto se za informaciju Gavrilović obratio i odgovornima u UN, revnosna službenica mu je rekla da oni nemaju podatke o tom slučaju ali da će sada, pošto je od njega o tome obaveštena, otvoriti posebnu fasciklu - „pseći fetus“.
Tako se ono što se obično naziva „mašinerija laži“ pokazuje kao sasvim stvarna „mašina“ - hiljade malih ljudi piše, primaju izveštaje, otvaraju fascikle, slažu ih, i velika presa radi, radi... Što se tiče IRC i UNHCR u Ženevi, Gavrilović ističe da oni priznaju kako nemaju „nikakvih dokaza“ nego samo „tvrdnje“ i da nisu imali „prilike da dobiju svedočenja“. UNHCR je jedini koji se nije uključio u kampanju i odredio je svoje ljude da to ispitaju „kod svih etničkih grupa“, uključujući izbeglice u Srbiji.
Gavrilović zaključuje da priča koja se zasniva na „tvrdnjama“ i propagandi postaje providna „svakome ko malo zagrebe ispod površine“, pa je jasno da ima čisto političku pozadinu. „Očigledno je mnogo jeftinije i u propagandne svrhe mnogo produktivnije baviti se tvrdnjama o sistematskom silovanju, posebno zato što se pažnja može usmeriti sa glavne humanitarne tragedije koja se tiče života i smrti“, kaže Gavrilović. A šta tek reći za „deklarativne izjave EZ o multietničkom rešenju za Bosnu“ u svetlu priče o masovnim silovanjima?
Savet Čurkina
MoŽda je ipak najgore to što se potvrđuje da mediji ne samo da upravljaju javnim mnjenjem, nego utiču na odluke u Ujedinjenim nacijama. Prvi put smo to videli posle one nesreće u Ulici Vase Miskina - sankcije su uvedene Jugoslaviji bez istrage o krivici (izveštaj Unprofora nekako je „zakasnio“, nekako ostao u fioci, pa nije stigao na vreme do Galija), a znamo šta i Mekenzi svedoči o tom događaju.
Kolika je manipulacija Savetom bezbednosti pokazuje i primer predsedničkog saopštenja od 9. decembra 1992, u kome se kaže da je Savet bezbednosti posebno uznemiren izveštajem da „srpska milicija prisiljava stanovnike Sarajeva da napuste grad“ u trenutku kada muslimanske „zelene beretke“ vladaju gradom u kojem su Srbi etnički taoci i iz kojeg pokušavaju da pobegnu po cenu života.
Međutim, da se vratim na drugi dokaz koji ukazuje na to da je novoformirani sud za ratne zločine u stvari politički. Ruski ambasador Šikin je čuo, navodno iz Ženeve, za srpski stav kako bi takav sud morao da se bavi svim ratnim zločinima počinjenim posle Drugog svetskog rata. Njegov komentar je bio da bi „u interesu bosanskih Srba bilo da ni u kom slučaju ni javno ni u privatnim razgovorima ne raspravljaju ovu tezu“.
To bi, prenosi nam ambasador Đukić, po ruskom mišljenju, izazvalo samo „dodatnu ozlojeđenost u odnosu na Srbe“. Druga je stvar naglašavati da sud mora da bude objektivan. To je i ruski stav. Ovo nije prvi, već bar deseti put da nam Rusi objašnjavaju „naš interes“ plašeći nas Zapadom. Sećam se, tako je bilo i u Helsinkiju, na sastanku KEBS-a, kada sam napao laž o navodnoj srpskoj agresiji u Bosni i izneo podetke o početku rata (dokumenta o događajima na Kupresu i u Posavini - pokolj u Sijekovcu - u martu 1992, o muslimanskom ubijanju i maltretiranju Srba u Sarajevu, o nelegalno proglašenoj mobilizaciji 4. aprila), američki ambasador je tada uvređeno napustio salu, a ruski me prijateljski zamolio da više ne govorim „jer to ne bi bilo u srpskom interesu“. Ukratko, i prihvatanje ovakvog ad hoc suda deo je političkog pritiska, uz „blagonaklone“ savete Rusa. Sutra bi trebalo još samo da prihvatimo lažne dokaze kao nešto „u našem interesu“. (Jer, neće se svaka laž moći dokazati kao prekjuče u Cirihu kada je Muslimanka koju su „silovali“ Srbi rodila malo crnče.)

PRETNJA RADOVANU KARADŽIĆU
PRAVNA problematičnost tog projekta vidi se i po ocenama koje su se „mogle čuti od istaknutih diplomata u sedištu svetske organizacije“ da „mnogo zavisi od toga kako će se dalje ponašati učesnici u mirovnim pregovorima“. Zar to ne govori dovoljno rečito da je i taj sud pre svega pretnja, i to u prvom redu Srbima (što je Britanac u Savetu bezbednosti i naglasio), sračunata na to da ćemo mi popuštati kako bismo spasli glave. Uostalom, i pretnje Karadžiću da će biti uhapšen u Americi zbog „tužbi humanitarnih organizacija“ ili likvidiran od „terorista“, imaju isti smisao. Zašto bi FBI obaveštavao Tanjug o tome ako ne žele da se to javno sazna?

VELIKA PRAVNA FARSA
VERUJEM kako bi pretnja Haškim sudom mogla da bude i pokušaj smene našeg rukovodstva i pronalaženja ljudi sa kojima bismo se „lakše dogovorili“. (Sa raznih strana već mi „prijateljski“ nagoveštavaju da bih ja mogao biti „poželjan“.) Tako će, mislim, sud za ratne zločine biti iskorišćen i za kontrolu kadrovskih rešenja u nekoj eventualnoj budućoj Bosni. Da je u pitanju još jedna velika pravna farsa svim farbama prefarbanog Zapada, vidi se najbolje po izjavi Butrosa Galija da „zahtevajući od generalnog sekretara da razmotri taj projekat, Savet bezbednosti dodelio je sebi jedan sasvim novi mandat“, odnosno moć da odlučuje šta će proglasiti ratnim zločinom, ali na osnovu tekućih političkih kalkulacija.
(Nastaviće se)