Krvavi mart na Baščaršiji

Beograd, 29. mart 1993: Tri dana posle povratka iz Njujorka protekla su u grčevitim reakcijama, konsultacijama, brzim i mnogobrojnim hitnim odlukama.
Nama je ostavljeno sedam dana „za razmišljanje“. SAD, Engleska i Francuska pripremaju rezoluciju o najvećem stezanju obruča oko Srbije i Crne Gore. Bartalomiju kaže: „Biće to sankcije kakve svet do sada nije video.“
Srebrenica nam je zadala mnogo muke, ali mislim i dala pouke. Prvo, muslimanski napadi iz Srebrenice pokazali su novu taktiku - provocirati Srbe i izazvati ih da povedu kontraofanzivu i da okruže grad. A već se na primeru Sarajeva pokazalo koliko je ta situacija medijski zahvalna za Muslimane. Muslimani su svesni da im je to najmoćnije oružje. Uostalom, Sefer Halilović je nedavno javno rekao da njegova vojska „ne može bez pomoći spolja da povrati nikakve značajne delove izgubljenih teritorija“. A pomoć spolja će najefikasnije stići uz pomoć medija. Tako su ponovo pokušali da aktiviraju svetsku javnost optužujući Srbe za napad na helikopter Unprofora na stadionu u Srebrenici kada su ranjena dva Kanađanina.
Srbe na Srbe
NaŠa komanda je to demantovala. Interesantne su izjave pukovnika Svensona (iz misije evropskih posmatrača) da je Morijon obmanuo i njih i srpsku stranu koja „čini sve da se problemi reše, za razliku od Muslimana koji na razne načine otežavaju izbavljanje Srba iz Tuzle“.
Mladić je već potpisao primirje sa Morijonom, iako su naši stigli na dva kilometra od Srebrenice. Ništa nam drugo ne preostaje nego da podržimo taj potpis. Možda bi bilo dobro da se sada insistira da posle toga usledi potpisivanje sporazuma o opštem prekidu rata. Jedino tako bi se moglo obezbediti da i ovo primirje ne bude kontraproduktivno.
U Beogradu smo se prvo sreli sa Miloševićem, koji je insistirao na „Mladićevom primirju“, a onda smo se sastali sa Ćosićem i njegovim savetnicima. Iskristalisale su se dve krupne, odavno neophodne ideje. Prvo, da bi konačno celu srpsku politiku trebalo povesti „iz jednog centra“. Drugo, da naša skupština, koja je zakazana za petak (2. april) bude inicijator sastanka predstavnika svih srpskih vlada i parlamenata. Ako u tome uspemo, onda bi to bio prvi veliki i konkretan korak ka svesrpskoj skupštini.
U tom slučaju, a posebno s obzirom na trenutne događaje u Rusiji, uticaj „međunarodne zajednice“ bio bi mnogo manje diktatorski. Jednostavno rečeno, izaći ćemo iz njihove varijante obračuna sa Srbima „na parče“ - prvo sa Srbima iz Krajine, onda sa Srbima iz Bosne i konačno sa Srbima u Jugoslaviji. U Njujorku sam nedavno čuo da Hrvati ponavljaju svoju staru parolu - ne treba Srbe na vrbe, već Srbe na Srbe. Ako im to onemogućimo sledećih dana, naš položaj će biti bitno promenjen.
Pale, četvrtak, 1. april 1993: Godina 1992. počela je grozničavo. Činilo se da je rat pred vratima a već je bio u kući. A mi smo se još nadali da ćemo ga izbeći. Ja sam, prvo, 6. januara, na Badnji dan, išao u Zagreb. Mislili smo da treba pokušati da se dogovorimo sa Hrvatima. Razgovor sa Tuđmanom bio je neverovatno nestvaran. U prvi mah sam pomislio da se pravi kako je neobavešten, ali sam u toku večeri shvatio da njega neke konkretne i „sitne“ stvari jednostavno ne zanimaju.
Tuđman vidi sebe kao vladaoca koji je ostvario san hrvatskog naroda i stvorio hrvatsku državu, ispunio veliki zadatak. Zanesen je velikim delima, planovima, samouveren i siguran. Kao i Milošević, on vidi da u Bosni „ima problema“, ali siguran je da „neće biti problem“ da se oni reše. On treba samo da donese odluku i prenese zadatke. Njegovi saradnici su se upravo tako i ponašali, obožavali ga i slušali.
A onda je 9. januara proglašena Skupština srpskog naroda u BiH. Potez je bio iznuđen odlukom SDA i HDZ da na poziv Evropske zajednice „konkurišu“ za nezavisnost. Iz te iste Evropske zajednice pre toga je dolazila poruka: „Mi nemamo za cilj nezavisnu Bosnu“. Morali su biti svesni da je traženje nezavisnosti potez i nelegitiman i nelegalan. Naime, prema važećem Ustavu BiH, takva odluka se mogla doneti samo konsenzusom. Mi smo smatrali da bi jedini način da se BiH sačuva od rata bila demokratska transformacija države. Zato je proglašenje Skupštine srpskog naroda bio pokušaj uspostavljanja ravnoteže i pokušaj da se ukaže na opasnost odluka koalicije SDA i HDZ. Međutim, oni su i dalje se služeći jednostavno preglasavanjem, doneli Prednacrt zakona o teritorijalnoj odbrani kao republičkoj vojsci. Da li su bili svesni kuda to vodi?
Srpska Skupština je pokušala da upozori na opasnost trenutka. Deklaracija o proglašenju upućena je generalnom sekretaru UN Karingtonu, Evropskoj zajednici, a uz to i obaveštenje da je Aliji Izetbegoviću i Harisu Silajdžiću (kao ministru inostranih poslova) oduzeto pravo da zastupaju srpski narod u BiH.
Sledili su dani vrućih konferencija za novinare i međusobnih optuživanja. Argumenti su se topili u mnoštvu fraza, etiketiranja, podmetanja i laži.
Pokušavao sam da uradim šta sam mogao. Dokazivao sam, kao uostalom i mnogi drugi: ako Izetbegović zaista želi građansku državu, neka raspiše nove izbore (na prethodnim su pobedile nacionalne stranke), drugo: ako se održi predviđeni referendum, neće se ništa rešiti, nacionalne suprotnosti će se samo zaoštriti, treće: najvažnije je da se utvrdi suverenitet naroda da se niko ne bi osećao ugroženim, i četvrto: neophodno je hitno zaustaviti medijski rat u Bosni kojim se svakog dana razbuktava mržnja.
Šta se u to vreme dešavalo u našem predsedništvu? Jednom sam to nazvao „politički keč-ez-keč-ken“, s tim što smo Biljana Plavšić i ja bili uvek sigurni gubitnici jer smo jednostavno uvek mogli biti preglasani.
Veliki obrt
Onda je usledila „istorijska“ sedamnaestočasovna sednica BiH parlamenta koji je „jednoglasno“ - bez srpskih poslanika - doneo odluku o raspisivanju referenduma za nezavisnu i suverenu BiH. Svima je izgledalo da je to bila „noć odluke“ i da se na televiziji prenosi prava drama, ali glavni obrti dešavali su se bez prisustva publike, za vreme pauza. Bila je to stvarna drama, teatar akcije, stalno se činilo da je rešenje na pomolu, posebno negde oko ponoći kada je Čengić predložio „da se prvo izradi elaborat o regionalizaciji, pa tek onda raspiše referendum“, što je Karadžić pozdravio rečima: „Nikad nismo bili bliže dogovoru.“
Ali sledeća pauza donela je novi obrt. Izetbegović je promenio muslimanski stav i odbio, kako je rekao, „uslovljavanje referenduma“. Najgore je što sam u tom trenutku shvatio da on tačno zna šta radi. U 3.30 ujutro srpski poslanici su izašli iz sale. U 5.30 završena je sednica koalicije SDA i HDZ, i Bosna se tako tog jutra našla „na ratnoj stazi“.
Istog dana održano je vanredno zasedanje Skupštine srpskog naroda u BiH. Pokušao sam da poslanike upozorim da sada nije dobro iskazivati svoj gnev, ma koliko opravdan bio. Znali smo da Izetbegović već uveliko vodi tajne pregovore sa mnogim političarima u drugim jugoslovenskim republikama, kao i u inostranstvu. Znali smo i da ima podršku i moćne zaštitnike. Ali isto tako smo videli i da je rat neminovan ako BiH postane nezavisna država u kojoj bi Srbi i Hrvati bili nacionalne manjine.
Februar se završio referendumom za nezavisnu i suverenu BiH, koji su Srbi bojkotovali. A mart je počeo krvavo na Baščaršiji. Muslimani su pucali na srpske svatove. Tako je prva žrtva bio svat Nikola Gardović. Usledio je cinični komentar u „Oslobođenju“: „Pa šta Srbi traže na Baščaršiji?“ A bilo je venčanje u srpskoj crkvi iz 16. veka. Iste noći nikle su barikade, i u Sarajevu je počeo haos. Karadžića i mene ti događaji zatekli su u Beogradu, pa su taj prvi udar i sudar podneli Biljana Plavšić i Rajko Dukić.
Ulje na vatru
Marta se sećam kao groznice koja čoveka naglo obuzme na početku teške bolesti. Tog prošlog marta sam dva puta bio u Londonu sa jedinom porukom Karingtonu: ako dođe do priznanja - katastrofa je neizbežna. Objašnjavao sam da moramo prvo Konferenciju privesti kraju. U Briselu se prvo razmatrala reorganizacija BiH na principu tri etničke zajednice, a u Sarajevu, u petoj rundi pregovora, 18. marta, potpisali smo dokument o principima budućeg državnog uređenja, ali su Muslimani, već dvadeset petog, uoči nastavka Konferencije, odustali od potpisanog dogovora i zatražili nezavisnu i unitarnu BiH.
U to vreme hrvatska vojska već je počela napade. Dvadeset četvrtog osvanuo je naslov u „Oslobođenju“: „Pucnji od mora do Broda.“ Biljana Plavšić i ja, kao srpski članovi Predsedništva, zvanično obaveštavamo UN i EZ da je „BiH objekat usaglašene oružane agresije hrvatske vojske i muslimanskih paravojnih formacija“. Na nesreću, ovo se krvavo potvrdilo već sutradan, dvadeset sedmog, kada je hrvatska vojska izvršila masakr u Sijekovcu - pobijeno je petnaest srpskih porodica. Ali iz Sarajeva na to nema ni pravih ni zvaničnih reakcija. A onda Skupština srpskog naroda u BiH proglašava Ustav SR BiH.
Tridesetog marta ponovo smo u Briselu. Hotel „Hilton“, tri nacionalne stranke i strpljivi i umni Kutiljero. Posle runde u sarajevskom „Konaku“, Muslimani su jednostavno „promenili mišljenje“ i rat se razbuktao. Ulje se olako doliva na vatru. Izetbegović čak izjavljuje da bi na referendumu glasao protiv rešenja koje je sam na Konferenciji prihvatio. A Kutiljero izjavljuje da u ovoj šestoj rundi namerava da „konsoliduje Sarajevo i započne razgovore o granicama budućih konstitutivnih jedinica i novom ustavnom ustrojstvu“.
Tako Kutiljero predlaže da funkciju šefa države obavljaju predstavnici konstitutivnih jedinica (na šest meseci), zatim predviđa savet ministara od 9 članova (po principu 4-3-2), zajedničku armiju (samo u slučaju spoljne opasnosti), ali ta rešenja svako drukčije tumači. Dok Karadžić govori o „tri Bosne“, Izetbegović ističe „Bosna je ipak čitava“.

VEČE SA TUĐMANOM
VeČe sa Tuđmanom proteklo je u opštim razgovorima. Tuđman je čak bio iznenađen, kako je rekao, da se sa nekim Srbinom može tako „normalno“ razgovarati. Iako te večeri nisu pravljeni nikakvi „tajni dogovori“, vest je, razume se, odmah „procurila“ i reakcije su bile burne, posebno zbog Tuđmanove izjave da bi što se tiče podele Bosne „to moglo odgovarati dugoročnim interesima sva tri naroda i interesima stabilnosti u ovom delu Evrope“.

POKULJALA MRŽNJA NA TRI STRANE
Kako su mediji u Sarajevu bili uglavnom u rukama Muslimana, to su oni sejali, nažalost, mržnju protiv Srba, a Srbi i Hrvati su se onda okrenuli matičnim medijima, što je, opet, izazivalo mržnju na drugoj strani. Jedino rešenje video sam u demokratskoj transformaciji Bosne, jer se stari sistem nije promenio, kao da se samo promenio neprijatelj, pre su to bili komunisti koji su nam ograničavali slobodu, koji nam nisu dozvoljavali da budemo ono što jesmo, sada su to za Muslimane i Hrvate Srbi, a za Srbe Muslimani i Hrvati. Svi traže novu državu koja će zaštititi samo njihove interese.
(Nastaviće se)