Srebrenica je demonizovana

PALE, ponedeljak, 12. april 1993: Već dva dana većamo kako bi se moglo izaći iz političkog (a i vojnog) ćorsokaka u kojem smo se našli. Srebrenica je opkoljena, ali nije zauzeta, a nije ni napuštena. Najgora moguća situacija - opet jedan opkoljeni grad u koji smo pustili Unprofor, u kojem je ranjen reporter ABC-a, ali je stigao „sve“ da uslika. Opet Morijonove „samoakcije“ i opet patetične Mladićeve izjave da će kanadski bataljon ući u Srebrenicu „samo preko njega mrtvog“. A Skaj prenosi izjavu ranjenog američkog reportera (slikan u bolničkom krevetu) da je u pitanju „srpski osvajački mentalitet“ koji „grabi muslimanske teritorije“. Naravno, ne pominje 70 spaljenih srpskih sela u Podrinju.
Opet uzaludna nastojanja da izvučemo Srbe iz Tuzle, Zenice i Sarajeva. To nam je obećao general Morijon, ali opet ništa od toga. Pravo Srba da napuste mesta u kojima su maltretirani ne postoji. Uostalom, ne priznaje se ni da su maltretirani, ni da su u zatvorima.
Opet jedno primirje koje kao da ne vodi nikuda. A kuda i da vodi kad je Izetbegović juče u Rijadu primio nagradu kralja Fejsala za zasluge kao veliki borac za islam i pozvao sve muslimane na džihad, sveti rat protiv Srba?
Na putu za Banjaluku, ponedeljak, 18. april 1993: Srebrenica je apsolutno demonizovana. Stravične slike ranjene i masakrirane dece. General Milovanović mi kaže da je u pitanju ponovo model Ulice Vase Miskina. Muslimanski topovi su tik uz bolnicu. (Isto je i u Sarajevu na Koševu. Koševska bolnica je omiljeno mesto TV ekipa. Lekari su već svedočili da je bolnica iseljena. Ali kamere će ući i snimiti „porođaj bez vode, u podrumu“ provlačeći se između muslimanske artiljerije oko bolnice, što, razume se, neće snimati) Opet je ista režija: nagla demonizacija, pa Savet bezbednosti izglasava rezoluciju. Ovog puta „Prisilna zabrana leta“ (Inforcement of no-fly zone).
Već nekoliko dana čujemo avione na visini. Brujanje koje me podseća na 1943. u Beogradu. I onda su nas bombardovali Amerikanci. I onda je bombardovanje bilo na Uskrs. I sada je Uskrs i dat nam je rok za potpisivanje - 26. april. To je dan Jeljcinovog referenduma u Rusiji.
Na brzinu, svesni da sve visi o koncu, Karadžić, Krajišnik, Vlado Lukić i ja donosimo odluke: 1. apsolutni prestanak borbi na svim linijama, 2. zahtev Unproforu da posmatrači za nadgledanje primirja dođu u sve jedinice, 3. za nekoliko dana proširiti koridor, ali samo ako može za nekoliko dana, 4. ponuditi i Muslimanima i Hrvatima separatni mir.
NOVE SANKCIJE
JUČE je konačno, posle tri neuspela pokušaja, na aerodromu potpisan Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice. Potpisali su ga Mladić i Halilović u prisustvu generala Valgrena. Taj dokument glasi:
1. Totalni prekid vatre u zoni Srebrenice stupa na snagu u 4.59, 18. aprila 1993. Zamrzavanje svih borbenih akcija na dostignutim linijama sukobljavanja uključujući artiljeriju za podršku i rakete.
2. Raspoređivanje jedne čete Unprofora u Srebrenicu do 11.00, 18. aprila 1993.
3. Otvaranje vazdušnog koridora između Tuzle i Srebrenice preko Zvornika za evakuaciju teško ranjenih i bolesnih sa sletanjem u Zvorniku zbog kontrole koju će vršiti Unprofor u prisustvu po dva lekara sa svake strane i predstavnika Međunarodnog crvenog krsta.
4. Demilitarizacija Srebrenice će se završiti u roku od 72 sata od dolaska čete Unprofora u Srebrenicu. Sve oružje, municija, mine, eksplozivi i borbene zalihe (osim lekova) unutar Srebrenice će biti prikupljeno i predato Unproforu. Nakon završetka procesa demilitarizacije, u gradu neće ostati nijedna naoružana osoba ni jedinica, osim snaga Unprofora. Odgovornost za proces demilitarizacije snosi Unprofor.
5. Osnovaće se radna grupa koja će odlučivati o detaljima oko demilitarizacije Srebrenice. Grupa će izveštavati generala Valgrena, generala Mladića i generala Halilovića.
6. Svaka strana treba da očisti svoja minska polja uz nadgledanje Unprofora.
7. Nijedna strana ne treba da sprečava slobodu kretanja. Visoki komesarijat UN za izbeglice i Međunarodni crveni krst treba posebno da istraže tvrdnje o sprečavanju slobode kretanja u Srebrenici i Tuzli.
8. Dozvoliće se dopremanje humanitarne pomoći u grad po planu.
9. Oficiri i lekari će nadgledati proces demilitarizacije pod zastavom Unprofora.
10. Radna grupa treba da preporuči način razmene zarobljenika, poginulih i ranjenih na području Srebrenice po principu „svi za sve“ u roku od 10 dana.
11. Sva sporna pitanja treba da reši mešovita vojna grupa ili da se reše na sastancima na najvišem nivou u kojima posreduje general Valgren.
Bez obzira na to, posle Rezolucije 819, od 16. aprila, u kojoj se opet „srpske paravojne snage“ optužuju za „namerne napade i granatiranje nedužnih civila“ u Srebrenici, odmah je 17. aprila, istog dana kad je potpisan sporazum, donesena Rezolucija 820 kojom se Jugoslavija ponovo kažnjava uvođenjem novih dodatnih i težih sankcija.
PALE, utorak, 4. maja 1993: Dvadeset trećeg i dvadeset četvrtog aprila zajednička skupština sa Srpskom Krajinom u Novom Gradu. Velika gužva i velika radost zbog novog koraka ka ujedinjenju. Ali i velike srpske, u grudi busačke, priče o potrebi „totalnog ujedinjenja“ pa da „mi pokažemo njima“ itd.
TIHA OKUPACIJA
Drugog dana Karadžić i Krajišnik odlaze hitno u Beograd, a ja ostajem sam sa Hadžićem i jedva se nosim sa našim uspaljenim radikalima koji bi hteli sve odjednom, a naročito ono što je nemoguće - razgraničenje sa Hrvatskom i ukidanje granice sa Bosnom. Groteska te naše populističke politike slikovito se ogleda u napadu Babićeve grupe na mene. Predložio sam, naime, da formiramo zajedničku delegaciju za razgovore sa Hrvatima, jer tako smo jači, veći nam je manevarski prostor i približavamo se našem glavnom političkom cilju - ukupnom razgovoru svih legitimnih predstavnika srpskog i hrvatskog naroda, ono što zovemo našim „Kemp Dejvidom“.
Nacvrcani čičica iz Vojnića kaže da on nikada neće „razgovarati sa ustašama“ a „profesor Koljević može ako mu se da“. Babić traži da ja povučem svoj predlog jer misli da je to neka Miloševićeva ujdurma da bi se „razblažila“ krajiška „tvrda“ pozicija. Neki mi daju podršku, ali se posle mnogo priče sve razvodnjava i o predlogu se ne glasa.
Na putu za Beograd, u noći saznajem za dramu bijeljinske skupštine. Karadžić i Krajišnik su u Beogradu nagovarani da se pod uslovima prihvati Vens
-Ovenov plan. Kako su poslanici sve zapaljenije i sve drastičnije bili protiv prihvatanja, Ćosić, Milošević i Bulatović su kasno u noći poslali Vlatka Jovanovića sa pismom koje je pročitano na Skupštini. Metod je mnoge neprijatno podsetio na Brozov stil pisanja „poslanica“. „U trenutku kada vam se garantuje jednakost i pravo da donosite odluke konsenzusom, nemate pravo da izlažete sankcijama i dovodite u opasnost 10 miliona Srba“, ali i druge i oštrije reči, ljudima su teško pale.
OŠTAR ODGOVOR
Uz to su možda svi prisutni bili opterećeni osećanjem istorijske odgovornosti i uverenjem da ne smeju izdati Republiku Srpsku. Nije čudo da se sve završilo tako što su poslanici jednoglasno odlučili da se 15. i 16. maja održi referendum o Vens
-Ovenovom planu. Opasnija odluka sa više neizvesnosti po posledicama nije se mogla doneti. Ali, možda se iz ćorsokaka i može jedino izaći iskorakom u neizvesnost.
Pale, utorak, 18. maj 1993: Jutros je održan sastanak sa Morionom i njegovim saradnicima. Morijon je insistirao na novoj rezoluciji 7 Saveta bezbednosti o tzv. zaštićenim zonama, a to su zone Srebrenice, Žepe, Goražda, Bihaća i Sarajeva (ali zasada dolaze u obzir samo prve četiri) i mogućnostima za njeno provođenje, kao i, opet, o demilitarizaciji Sarajeva. Ono što je bilo očigledno jeste Morijonov pokušaj da se koncept „zaštićenih zona“ proširi, po njemu, u zone bi ušao Unprofor, a od tih gradova bi se udaljile srpske snage. Tako bi to jednostavno bila tiha okupacija, odnosno tiho preuzimanje određenih srpskih teritorija od strane Unprofora. A ukoliko bi se zona Srebrenice i zona Žepe povezale, to bi onda obuhvatalo i Cersku i Konjević Polje, dakle, ono što je sada naša teritorija.
Karadžić je Morijonu oštro odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir niti je bilo potpisano, da ni o kakvim ambicioznim teritorijalnim planovima nećemo razgovarati dok se ne ostvari ono što smo se dogovorili, dakle demilitarizacija Žepe i Srebrenice, jer dogovor je postignut da Muslimani treba da predaju oružje, a onda bi se srpske snage povukle. Naime, posle prvog sporazuma o demilitarizaciji Srebrenice koji je potpisan 18. prošlog meseca, pošto nije ispoštovan, novi sporazum, ovaj put o demilitarizaciji Srebrenice i Žepe, potpisan je 8. maja.
A što se Sarajeva tiče, jasno je da su ucrtane linije demilitarizacije na našu štetu. Mi ne odbacujemo koncept demilitarizacije, ali ostavljamo mogućnost da se te linije preprave, s tim što bi između muslimanskih i naših pešadijskih linija bila jedna zaštićena zona, otprilike oko kilometar i po, koju bi kontrolisao Unprofor.

UMOR OD VIŠKA REČI
NA kraju zajedničke skupštine u Novom Gradu neviđen umor od viška reči nad argumentima. Umor od srpskog uživanja u govorancijama na javnoj sceni, za razliku od proze pravog, čestitog, svakodnevnog rada. Umor od modela skupštine gde glasno misle oni koji slabo misle a dobro viču. Umor od tog našeg populizma kojim se malo šta može konkretno postići osim oduševljenja za nova „borbena dejstva“. Umor, umor od naroda kao gomile. I želja da sa nekim dragim razgovaram nasamo, neobavezno i po mogućnosti pametno.

„DA SE GINE“
MOJ zadatak na Skupštini RSK u Okučanima bio je da zajedno sa našom delegacijom iznesem predlog odluke o osnivanju Zajednice skupština RS i RSK. To nije bilo teško, ali je iskrsnuo drugi problem. Poslanici nisu hteli ni da čuju za Hadžićev uslovni potpis na dokument o primirju sa Hrvatima, po kojem se hrvatska vojska povlači oko Masleničkog mosta, ali se ne vraća krajinska milicija već dolazi Unprofor. Minimalan ustupak na već izgubljenoj teritoriji, ali neophodan u ovom trenutku kada je najvažnije da se dogovorimo sa Hrvatima. Haos, zapaljivi govori, spremnost „da se gine“ i da se „puca na Zagreb“. U poslednjem trenutku uspevam da predložim odlaganje odluke i svi to prihvataju sa odobravanjem. Naravno, zbog toga što su se sami toliko zapetljali pa im i odlaganje izgleda kao rešenje. Ako ništa drugo, pomogao sam da se smiri gužva i da se hladnije glave donese odluka.
(Nastaviće se)