Saterani bukvalno u ćorsokak

Poslednjih dana aprila, za vreme održavanja Skupštine u Bijeljini, i posle, bilo je govora o tome da se u Atini održe tajni razgovori sa Tuđmanom. U stvari, to je Karadžiću predložio Milošević. Rečeno je da će osim Miloševića prisustvovati i Micotakis. Tako smo pozvani da budemo 30. aprila u Beogradu. Uveče smo se sastali sa Ćosićem i njegovim saradnicima. Tada nam je rečeno da se u Atini sprema potpisivanje, ali na osnovu bitnih koncesija koje će Srbi dobiti.
Ćosić je govorio i konkretno o koncesijama: u kozarsko-grmečkom području, jer to je mitski kraj o kojem se pisalo, o kome se priča i peva, ta teritorija se ne može napustiti, kao i da se mora insistirati na povezanosti srpskih teritorija, zatim da ćemo dobiti povoljnije mape u Podrinju i Hercegovini, u prvom redu Popovo polje.
Dakle, uvereni da će doći do korekcije Vens-Ovenovih mapa i do razgovora s Tuđmanom, mi smo 1. maja otišli u Atinu. A tamo nas je dočekalo ono što smo najmanje slutili - svetski spektakl. Bili smo uhvaćeni u tu zamku. Uopšte nisu bili predviđeni bilateralni razgovori već samo plenarna zasedanja. Karadžić je direktno prozvan da potpiše dva preostala papira plana.
Veliki ulog
Tog istog dana, prvog posle podne, imali smo dugi razgovor sa Čurkinom. Čurkin je govorio o mogućim popustima na teritorijalnom planu, koje je pominjao Ćosić, uzimajući u obzir čak i enklavu Šekovići, koja bi bila spojena sa romanijskim područjem, iako bi, istina, teško bilo ostvariti njeno direktno povezivanje sa Podrinjem. Tako smo posle tog razgovora sa Čurkinom još više bili uvereni da će doći do povoljnih izmena plana za nas.
A onda dolazi Džeremi Brejd i kaže da bi se „eventualno mogao dobiti spomenik na Kozari“, s obzirom na istoriju i genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Odgovorili smo mu da nije u pitanju spomenik već planina i čitava oblast od Cazinske Krajine do Prijedora. Otišao je i više kontakta sa kopredsednicima te večeri nije bilo. Izgleda da su kopredsednici još te večeri pokušavali da postignu nešto sa Muslimanima i Hrvatima, ali nisu uspeli.
A mi smo bili pozvani na večeru kod Micotakisa. (Još jedna večera koja nam je presela) Tu nam je na izuzetno pristojan i prijateljski način rečeno da je ovo jedina šansa za izbavljanje Jugoslavije od sankcija, a što se tiče Bosne i Hercegovine, „ona nikada neće ojačati kao država“. Jedini izlaz je da mi potpišemo i da sporazum odumre pomoću našeg potpisa. Ali nešto nam je bilo jako sumnjivo: zašto taj potpis toliko znači i kako to da ćemo se mi izvući ako jednom taj potpis damo. Posle večere pritisak na nas se nastavio. Išlo se sve dalje. Više se nisu pominjale sankcije. Sada se govorilo - ili potpis ili bombardovanje. Bombardovanje je navodno gotova stvar ako do potpisivanja ne dođe.
Drugo jutro u Atini počelo je dramatično. Svi učesnici konferencije su u svečanoj sali čekali nas, a mi smo u jednoj sobi pored bili bukvalno pritisnuti u ćošak. Naša braća Srbi, ali još više Grci, Micotakis i njegovi saradnici, ubeđivali su Karadžića da potpiše plan. To je dobilo toliko neprijatne razmere da nam je nekoliko puta u sobu dolazio glasnik sa porukom da „gospodin Tuđman više ne može da čeka“, „neka se gospoda Srbi izvole odlučiti“.
Bila je to krajnja presija. Vreme ističe. Odbrojavanje. Pokušali smo da razgovaramo o uslovima pod kojima bi se potpis dao. Prvo smo pokušali varijantu da se da formalna Karadžićeva izjava da će on preneti našoj skupštini zahtev i potpisati kada to Skupština odobri. Uz to, on bi dao izjavu da se on sa svoje strane slaže i da će pokušati da ubedi poslanike u neophodnost potpisivanja. Takvu varijantu su Vens i Oven odmah odbili i ponudili drugu u kojoj se traži Karadžićevo eksplicitno „da“, a njegov potpis biće ništavan u slučaju da ga Skupština odbije. Naglašeno je da bi taj dokument potpisali i Vens i Oven pa bi on imao pune garancije dokumenta Konferencije.
Mi smo u tom trenutku zahtevali da ostanemo sami. Krajišnik je insistirao da se nipošto ne da potpis, da je to ono što nećemo uspeti nikada da ispravimo. Buha i ja smo, posle mnogo dilema, glasali za to da Karadžić potpiše jer smo smatrali da je mnogo bolje da Skupština odbije plan, a ne sam Karadžić koji bi onda lako bio okarakterisan kao ekstremni lider koji neće da potpiše nešto što bi možda njegov narod prihvatio. Eto zato smo Buha i ja glasali za ovo uslovno potpisivanje smatrajući da će ono moći na Skupštini da bude poništeno, ako narod tako želi.
Uostalom, u tom trenutku mi zaista nismo mogli ni biti sasvim sigurni šta će odlučiti naša skupština jer ulog je bio suviše veliki. Naravno, Karadžić je na kraju sam doneo odluku. Posle tog iznuđenog potpisa Micotakis mu je patetično i teatralno poklonio svoje pero. A taj potpis će dramatično ubrzati i možda promeniti našu sudbinu ovih dana.
Posle dva dana zakazali smo Skupštinu na Palama i odlučili da pozovemo Ćosića, Miloševića i Bulatovića. Jer u ključnom trenutku u Atini, kada je Milošević insistirao da se potpis svakako da, rekao sam mu: „Ali ti ćeš biti onaj koji će to objašnjavati našem narodu“, a on je spremno pristao na to. Imao sam sasvim određen utisak da je Milošević ranije dao obećanja kako će Srbi „biti kooperativni“, a da su njemu, s druge strane bila data obećanja o dizanju sankcija. Uostalom, Micotakis je i meni rekao: „Ukoliko Karadžić potpiše, smesta idem kod Miterana u Pariz i počinje akcija dizanja sankcija.“
Teško je opisati dilemu u kojoj smo se našli. Ne samo da se narod iscrpljuje sankcijama, sada se preti i bombardovanjem. Daju se čak i detaljne informacije (ili dezinformacije?) o tome kada i koja tačno mesta će biti bombardovana. Očigledno je Zapadna obaveštajna služba dobro obavila svoje zadatke, pa je recimo u Londonu objavljeno da je Mejdžor razgovarao telefonom sa Klintonom o najnovijem razvoju situacije i o mogućnostima ograničenih napada.
Što se tiče našeg rukovodstva, mi nismo bili baš previše ubeđeni u mogućnost bombardovanja (za razliku od naše braće preko Drine), jer su se upravo tih dana dok smo mi bili u Atini borbe između Muslimana i Hrvata toliko rasplamsale da više ni Zapad nije mogao da krije žestinu tih borbi. (Svakog dana se na ekranima pojavljuju slike spaljenog Mostara, čiji centar je potpuno uništen). Te borbe sve više uvlače rat između Hrvata i Muslimana u prvi plan, tako da i pored svih nastojanja Zapada da nas i dalje proglašava glavnim krivcima, sve je manja mogućnost da se politički osmisli bombardovanje srpskih položaja.
Odluka naroda
Saznajemo od naših prijatelja iz Amerike da ni američka javnost nije za bombardovanje (prema anketama više od 60 odsto se izjasnilo protiv), a ni Kristofer na svojoj turneji po Evropi nije dobio saglasnost za vojnu intervenciju. Tako smo zapravo bili zbunjeni zašto nam naša braća s one strane Drine predstavljaju dilemu između potpisivanja i bombardovanja, a ne između potpisivanja i zaoštravanja sankcija.
A onda su se 4. maja na Jahorini pojavili Micotakis, Ćosić, Milošević i Bulatović. Doček je bio svečan i ozbiljan. Prošavši pored postrojene čete vojnika, predsednici su ušli u hotel „Rajski do“. (Kakva simbolika!) Skupština je bila izuzetno burna i, rekao bih, konfuzna. Osnovni stav poslanika bio je da treba prihvatiti potpis pod takvim uslovima koji će onemogućiti da mape budu definitivne, onemogućiti da Unprofor dođe na naše teritorije i onemogućiti efektno uspostavljanje centralne vlasti.
Krajišnik je, podržavajući mnogobrojne govornike zaključio, kao predsednik Skupštine, da mi potpis ne možemo prihvatiti, ali ga ne možemo ni odbiti, dakle, moramo pronaći neko treće rešenje. Međutim, poslanici iz onih oblasti koje bi po Vens-Ovenovom planu pripale Muslimanima dramatično su podigli ton (Miroslav Vještica iz Krupe, Srđo Srdić iz Prijedora, Radoslav Brđanin iz Čelinca i radikali iz Hercegovine), pa je prihvatanje plana postajalo sve manje moguće, čak i pod nekim uslovima.
Milošević je do dva u noći govorio čak dva puta i nikad neću zaboraviti njegovu najefektniju rečenicu: „Čovek ima pravo da žrtvuje sve za narod, ali nema pravo da žrtvuje narod“, rekao je Milošević, s punim pravom, ali ne u kontekstu u kojem bi žrtvovanje naroda trebalo da znači odbijanje plana. Naprotiv, po mišljenju naših poslanika, a sigurno i naroda, naš narod bi na ovim prostorima bio žrtvovan upravo da smo plan potpisali, što ne znači da je sudbina naroda izvesna sada kada nismo potpisali.
Stavovi naših gostiju i naših poslanika dramatično su se zaoštravali. Krajišnik je tada ponovo sazvao sastanak Kluba poslanika. Ja nisam prisustvovao. Odlučeno je da se plan ne potpiše, da se u celini odbaci, da se ide na referendum, da narod donese krajnju odluku. Navodno, na tom sastanku ideja sa uslovnim potpisom nije prihvaćena ne samo zbog poslaničke nefleksibilnosti, nego i zato što je Micotakis, ranije, u jednom trenutku rekao: „Ako ćete postavljati uslove, onda je bolje da ne potpisujete.“ Navodno, zbog toga je došlo do radikalnog obrta i odluka.
Posle zaključka Kluba prešlo se na javno glasanje. Krajišnik je glasao za ovu odluku. Čulo se iz reda u kojem su sedeli predstavnici Jugoslavije: „Sad vidimo o čemu se radi.“ Micotakis, Ćosić, Milošević i Bulatović otišli su pred zoru, nezadovoljni.
Tako je počela nova faza u našim odnosima sa braćom preko Drine. Teške su bile Miloševićeve reči sutradan na aerodromu da se „bosanska grupa“ ponaša kao grupa „pijanih pokeraša“ koja neće da prihvati ono što je zaradila, već hoće da ide dalje i reskira da izgubi sve. Bila je to netačna, ali i teška ocena.

KAKO IZ ZAMKE
IZ Atine smo otišli nesrećni. Nismo bili toliko zbunjeni koliko zamišljeni. Kako da se izvučemo iz zamke? Svom narodu očigledno nismo iz Atine uspeli da donesemo ništa u rukama na temelju čega bismo mogli da tražimo saglasnost naše skupštine. Prvo što smo uradili jeste da smo relativizovali Karadžićev potpis. On ga je odmah u Beogradu nazvao „parafom“, i svi smo govorili o uslovima koji treba da se postave na Skupštini.

UDARI IZ VAZDUHA
Kao moguće mete napada, londonski „Sandi tajms“ navodi sledeće ciljeve: aerodrom u Banjaluci, gde se nalaze protivavionske raketne baterije i komanda Petog korpusa; mali aerodrom u Mahovljanima, gde su smešteni helikopteri; mali aerodrom u Zalužanima, gde su takođe helikopteri; Vrhovna komanda VRS u Han Pijesku; štab Istočnobosanskog korpusa i raketne protivtenkovske baterije; komanda Hercegovačkog korpusa u Bileći; komanda Trećeg korpusa u Bijeljini; komanda Drugog korpusa u Drvaru; srpski parlament na Palama i mesta gde se nalaze i protivavionske raketne baterije; radarska stanica na Jahorini; radarska stanica na Kozari; radarska stanica na Plješevici i radarska stanica na Majevici. Plasiranjem ovih vesti očigledno se htelo pokazati da Zapad raspolaže detaljnim informacijama o našim položajima, pa može da ih koristi i u ove propagandne zastrašujuće svrhe.
(Nastaviće se)