Mučni razgovori braće

Dvadeset četvrtog maja 1993, hitno smo pozvani u Beograd. U Botićevoj je organizovan sastanak. Bili su tu Ćosić, Milošević, Bulatović i njihovi saradnici. Došlo je do jednog malog okršaja posle onog prividnog (ili stvarnog?) raskola koji je nastao posle našeg referenduma. Naime, svesrpska skupština koju su zakazali Milošević i Ćosić nije uspela kao politički čin. Pojavila se naša delegacija, a ljudi iz Krajine koji su došli, napustili su skupštinu kada se ispostavilo da je to samo trebalo da bude pritisak na nas da se usvoji Vens-Ovenov plan. Tako se naša braća istočno od Drine nisu baš proslavila, a mi smo, bar zasad, bolje prošli, jer referendum je daleko više uvažen nego što se u početku činilo da će biti.
Na tom sastanku Karadžić je optužen za rečenicu „Vens-Ovenov plan je mrtav“. Zanimljiva je bila razlika u insistiranju između Miloševića i Ćosića. Milošević je smatrao da moramo ostati pri Vens-Ovenovom planu bez obzira na izjavu da „je mrtav“, da nema govora od odustajanja od plana i da bi trebalo što hitnije sa Ovenom uspostaviti kontakt. A Ćosić je smatrao da u ovoj situaciji ne bi trebalo dalje insistirati na planu, da ne bi trebalo tog „polumrtvaca dalje oživljavati“.
Glasnik petorice
Ta Ćosićeva izjava, kao i druge sledećih dana, da on smatra da je Bosna moguća kao konfederacija, njegovo citiranje Kisindžera da Bosna nikada nije ni postojala kao država, njegovo napominjanje da treba razdvojiti tri naroda, koji ne mogu da žive zajedno, sve je to teralo vodu na naš mlin, ali i iritiralo Miloševića. Nama je odmah na tom sastanku bilo očigledno da je Milošević napravio neke dogovore, možda baš sa Ovenom, o tome da će plan proći, bar u fazama, stepenasto, i da će se on za to zalagati.
Krajišnik i ja smo najviše ćutali, a Karadžić se držao izuzetno ležerno i u jednom trenutku je rekao da mu čitavo ovo prisutno društvo liči na Panića, a on sam sebi liči na Slobodana Miloševića. Hteo je da kaže, u čvrstini stava, nasuprot popuštanju. Svi su se nasmejali osim Miloševića, jer njemu očigledno taj humor u ovom trenutku liči na crni humor. On nesumnjivo ima međunarodne obaveze i smatra da se jedino popuštanjem sada mogu dići sankcije protiv Srbije. Uostalom, u svom svedočenju i Kristofer je pomenuo da je najveći američki uspeh zasad pritisak na Miloševića.
Zanimljivo je bilo i tumačenje Momira Bulatovića, koji je pokušao da naš trijumfalizam gasi činjenicom da najnovija rezolucija Saveta bezbednosti, u kojoj se govori o zaštićenim zonama, podrazumeva takvu blokadu Srbije da prethodne sankcije nisu ništa u poređenju sa novim merama (potpunom kontrolom Dunava i zaustavljanjem svakog uvoza i izvoza) pa je veliko pitanje koliko se radi o pobedi, a koliko o novom iznurivanju, kako je rekao, „da li je gora smrt streljanjem, davljenjem, ili glađu“.
Nema nikakve sumnje da je situacija izuzetno ozbiljna, ali mi smo referendumom osvojili politički poen i mi ispod priznanja da postoji Republika Srpska ne možemo ići, bez obzira na to da li ostajali u sastavu neke rekonstruisane Bosne i Hercegovine, konfederalno, ili se pripajali savezu srpskih država, ako Bog da. Nesumnjivo je da je potrebna ogromna akceleracija, jer inače svoju pozitivnu poziciju nećemo uspeti ekonomski dugo da održimo.
„Uostalom, videćete šta će vam reći Čurkin“, rekao je Milošević na kraju, „videćete kolika je to iluzija vaš stav da je Vens-Ovenov plan propao i čućete od njega, koji dolazi kao glasnik ’petorice’, pravo iz Vašingtona, da vam prenese ono što bi bio sledeći korak u smirivanju, ako ne u razrešenju, krize“.
Pale, utorak, 1. jun 1993. A onda je došao poziv od Miloševića i u petak smo se Karadžić, Krajišnik i ja ponovo našli u Beogradu. Milošević je dramatično, da ne kažem ultimativno, postavio pitanje da li ćemo mi sarađivati ili će svako raditi na svoju ruku. Neposredan povod za takvo pitanje bio je njegov zahtev da mu se da pravo da on pregovara sa Tuđmanom i da mi budemo spremni na određene teritorijalne ustupke kako bi se došlo do konačnog rešenja srpsko-hrvatskog pitanja, a time i čitave jugoslovenske krize. Kada je počeo da govori o toj ideji, Milošević je počeo rečenicom: „Trenutno za srpski narod nema većeg strateškog interesa od formiranja jedne normalne i razumne muslimanske teritorije.“ A pre desetak dana Klinton je upotrebio upravo takav isti izraz (reasonable territory). Dakle, biće da nam je ovo predstavljeno kao mogućnost na osnovu nekih konkretnih informacija iz inostranstva.
Karadžić je pokušao da se izvuče od ovakve ponude: „Zašto ne bismo pregovarali zajedno?“ A onda je otvoreno rekao: „Mi imamo opravdan strah da ćete vi dati previše.“ Miloševiću, naravno, nije bilo nimalo prijatno. Otkud to da on daje previše i da on vodi manje računa o srpskim interesima nego Karadžić? Ali onda je odlučio da otvori karte: „Mora se žrtvovati Sarajevo i sve to oko njega.“ I počela je priča o okolini Sarajeva, o povezivanju Muslimana sa srednjom Bosnom. I opet se vratio na zahtev da on dobije mandat za pregovore. Završilo se na tome da ćemo raditi zajedno, ali ne i da on ima odrešene ruke. Posle njegovih tajnih pregovora sa Tuđmanom, mi smo insistirali da mora ostati određeni „sigurnosni ventil“, da mi vidimo o kojim teritorijama se radi.
I Karadžić i Krajišnik nisu ove razgovore sa Hrvatima smatrali nekom naročito dobrom mogućnošću za nas, dok se meni čini da je situacija toliko teška, a rešenje sa Hrvatima toliko na vidiku, s obzirom na krizu u Hrvatskoj, da bi ovu mogućnost svakako trebalo iskoristiti, kao što, uostalom, smatram da svaku mogućnost za razgovore treba iskoristiti. Svaki dan ljudi ginu. Uostalom, ne smemo ni čekati trenutak kada ćemo vojno biti slabiji.
Moram odmah da dodam da me je po nekim detaljima ova Miloševićeva ideja podsetila na poslednji razgovor sa Ovenom u Njujorku. Kada sam Ovena upitao zbog čega se ne ispita mogućnost razmene teritorija, odnosno ona ideja „Kemp Dejvida“ o kojoj smo govorili na početku ženevskih pregovora, Oven je odgovorio da u Jugoslaviji nema dovoljno „velikih ljudi“ koji bi takvu ideju prihvatili, jer to bi značilo, kako je to rekao Oven, „ringišpil“, što bi podrazumevalo da istočna Slavonija ostaje Jugoslaviji, zapadna ide Hrvatskoj, a u kninskom području, na Kordunu, Baniji i u Lici pravili bi se kompromisi.
Dobio bi se u Hercegovini izlaz na more, ali bi isto tako Srbija morala da žrtvuje deo Sandžaka Bosni. Znači, prekomponovala bi se i Srbija, na šta je Karadžić odmah povikao da to ne dolazi u obzir. A Oven reče: „Eto, vidite, zbog toga ta ideja ne može da funkcioniše.“ A sada, na sastanku u petak, Milošević je upravo to pomenuo: „Najteže će biti što se postavlja i pitanje Sandžaka, a sumnjam da to dolazi u obzir.“ Braća smo, ali opet svako brine svoju brigu.
No, ono što je bilo novo u Miloševićevoj priči, to je da bi Cazinska krajina pripala Hrvatskoj. Znači da ono što je Fikret Abdić najavljivao nije bila prazna priča i da bi se za Cazinsku krajinu morao stvoriti koridor kroz srpsku Krajinu preko Slunja da bi se povezala sa Hrvatskom. Sve ovo je moglo izgledati dosta ubedljivo i primamljivo da bi se došlo do konačnog rešenja, ali je moglo biti i mamac za nas da bismo prihvatili i nešto drugo što je Milošević od nas tražio. To „drugo“ nije ni manje ni više nego sastanak sa Ovenom, iako smo mi odbacili plan.
Na tom sastanku trebalo bi da mi pristanemo na formiranje komisije za razgraničenje, kao i da kandidujemo tri predstavnika u koordinaciono telo. Veliko je pitanje da li je ona prva priča bila samo aperitiv za ovu drugu priču ili obe priče ravnopravno koegzistiraju. Mi naravno nismo mogli prihvatiti da bi na eventualnom sastanku sa Ovenom formirali komisiju za razgraničenje, jer to bi značilo razgraničenje po Vens-Ovenovoj mapi, ali smo pod velikim pritiskom da se sve ne pokvari (jer je, kaže Milošević, celu situaciju otežao Karadžić svojom izjavom, koja je obišla celi svet, da je Vens-Ovenov plan mrtav) pristali da Oven, ako želi, dođe na Pale kad god hoće i da možemo izabrati tri člana za koordinacioni komitet. Komisija za granice ne dolazi u obzir, može se razgovarati o razgraničenju na osnovu sadašnjeg faktičkog stanja. Završilo se na tome da će Milošević telefonirati Ovenu i obavestiti ga o ovom dogovoru.
Sinoć sam, po dolasku iz Beograda, kod Karadžića zatekao Ovenovo pismo u kojem vrlo oprezno, ali indikativno, najavljuje želju za razgovorom, odnosno mogućnošću pokretanja implementacije „onih aspekata dogovora“, kako kaže, „koji su mogući“. Prema tome, Oven dolazi ove nedelje i videćemo šta će se desiti.
Sa Miloševićem sastanak je bio dramatičan i zbog toga što je on čuo za naša dva dogovora i smatrao je da je to na ovaj ili onaj način usmereno protiv njega. Naime, za to isto poslepodne, u petak, bili smo dogovorili sastanak sa Ćosićem i predstavnicima Generalštaba. Mislili smo da razgovaramo o vojnoj situaciji, ali je Milošević smatrao da se radi nešto njemu iza leđa. A drugi dogovor je bio sastanak koji smo zakazali za subotu u Bijeljini sa predstavnicima Republike Srpske Krajine. Milošević je bio sumnjičav jer se na spisku pozvanih pojavilo i Babićevo ime, a onda se obratio Goranu Hadžiću rečima: „Od tog sastanka nema ništa. Ne može se raditi na dva ili tri koloseka.“ Milošević se očigledno plašio da se mi ne odlučimo na ujedinjenje sa Krajinom, koje bi, po njegovom mišljenju, pokvarilo sve dogovore koje je on vodio sa strancima, pre svega sa Ovenom.

VELIKA KUKNJAVA
Poslepodnevni sastanak u Dobanovcima prošao je u znaku, rekao bih, opšteg kukanja i jadikovke o katastrofalnoj finansijskoj situaciji u kojoj se našla Jugoslavija. (Šainović kaže da je nafta pre neki dan bila 200 dolara a sada je 600.) Sada, posle najnovije rezolucije, nisu više, kako kažu i Kontić i Šainović, u pitanju sankcije, nastupila je prava blokada.
Nikakav precizan dogovor što se tiče vojnih pitanja nije ostvaren, mada je nama bilo u velikom interesu da se ponovo uspostave dobri odnosi između Mladića i Generalštaba. Karadžić je to veče govorio da postoji mogućnost jedne velike, možda čak i završne, muslimanske ofanzive, pa mi moramo biti dobro naoružani. U tom trenutku nisam znao da li je to jedna od standardnih Karadžićevih priča da bi se dobila pomoć u resursima, koja je stala, ili se radi o nekim konkretnim informacijama za koje ja ne znam. Ali već za dva dana ta priča se potvrdila kao istinita.

ĆOSIĆ NEMA VLAST
Osnovni utisak sa sastanka u Dobanovcima jeste odsustvo koordinacije, odsustvo moći saveznog tela, i prisustvo sukoba između Ćosića i Miloševića, koji će se verovatno ovih dana nekako i završiti. Osnovni utisak je da Ćosić zapravo i nema vlast i nema moć da samostalno deluje, a još manje ima nečeg zajedničkog sa Miloševićem.

SUKOB SA MOMIROM
Sastanku u Dobanovcima prisustvovao je i Momir Bulatović, sa kojim je došlo do malog sukoba. On je insistirao na tome da je jugoslovensko odvajanje od nas posle referenduma bio najznačajniji potez koji je sprečio vojnu intervenciju, a Aleksa Buha i ja smo mu objašnjavali da bi Vens-Ovenov plan, da smo ga prihvatili, značio samo eskalaciju rata, kako se i pokazalo u Hercegovini i srednjoj Bosni, i da je daleko veću ulogu odigrao naš referendum.
(Nastaviće se)