Moć jača od velikog ugleda

KAO bomba je u noći između 31. maja i 1. juna 1993. odjeknula vest iz Beograda da je smenjen Dobrica Ćosić. Po poslednjem sastanku u Beogradu mogli smo naslutiti da su se odnosi između Ćosića i Miloševića toliko pogoršali da će uskoro da usledi krajnji obračun, ali nikako nismo mogli pretpostaviti da će to biti tako brzo i tako drastično. Na večeri u Beogradu Ćosić mi je ispričao o sastanku koji je imao sa 17 generala, sastanku koji je, po njegovim rečima, održan sa ciljem da se konsoliduje komandni kadar Vojske Jugoslavije i uspostave jedinstvo i autoritet u vojsci, jer su i jedinstvo i autoritet ozbiljno narušeni Šešeljovim napadima na generala Panića i aferom „kentaur“.
Ćosić su optužili radikali da je prekršio Ustav, jer se angažovao u poslovima spoljne politike za koje nije bio ovlašćen, i da je to sve trebalo da oslabi snagu Jugoslavije, pre svega odbrambenu, a onda i političku. Eto, srpski narod doživljava još jednu nesreću u svojoj najnovijoj istoriji - da jedan od rodonačelnika srpskog sna o jedinstvenoj srpskoj državi doživi da u ime patriotskih ideja bude zbačen sa vlasti. Posebno je taj potez nesrećan za Srbe u ovom trenutku - dva najznačajnija čoveka, od kojih jedan ima političku moć a drugi nesumnjiv ugled, posebno u svetu, nisu uspela da ujedine pragmatizam jednog i širinu pogleda drugog.
Čovek Zapada
ŽAO mi je što Dobrica odlazi nekako tiho. Srbi nisu uspeli ni da shvate koliko je značajnih koraka preduzeo - predlagao je promenu Ustava, koncentracionu vladu, radikalno rešenje kosovskometohijskog pitanja, ali sada ništa od svega toga. Opet se intelektualac koji želi da pomogne sudara sa bezobzirnošću dnevne politike - stranke, policija, vojska - svi imaju neku svoju logiku i interes. Mi koji smo bili izvan politike to možda zanemarujemo jer gledamo onaj glavni cilj.
Osim toga, Ćosić je bio okružen ljudima koji, iako verovatno nisu „američki ljudi“, kako se to u Beogradu lako i prebrzo kaže, možda su bili korišćeni od obaveštajnih službi, kao nepolitičari i intelektualci, da im se doture određene dezinformacije kako bi se omekšao stav Jugoslavije po srpskom pitanju. (Takva je bila „informacija“ da će 4. maja biti srušeni mostovi na Drini.) Međutim, čak i da su ti ljudi radili, svesno ili nesvesno, „u službi stranih interesa“, ono što je najtragičnije jeste da je upravo Ćosić poslednjih dana imao najčvršći stav oko pitanja političke autonomije Srba u Bosni i Hercegovini i sudbine Srba u Krajini. On je nekoliko puta i javno govorio da je Bosna moguća samo kao konfederacija.
U isti mah on je za srpski narod tražio ono što je za nas najvažnije: pravo na samoopredeljenje, i isticao da je to osnovno demokratsko pravo. U ovom trenutku su mi, osim toga, na pameti i Deniove reči. Denio, kao jedan od najuticajnijih političara u Francuskoj, rekao mi je prilikom našeg poslednjeg susreta da bi za Srbe najperspektivnije bilo kada bi se preko Ćosića išlo u Evropu, kada bi se Ćosić više angažovao u međunarodnom establišmentu, pre svega evropskom.
Možda će doći do konsolidacije vlasti u Srbiji na ovaj način. Možda će Milošević uspeti da i vojsku, a ne samo miliciju, stavi pod svoju komandu, i iz perspektive nacionalnih interesa takva bi konsolidacija mogla da bude nešto značajno za Srbe. Ali ono što je teško pretpostaviti jeste da će Milošević uspeti da svetu ovakve poteze predstavi kao demokratske, da državni puč izveden u parlamentu (upravo je tako Ćosić danas naslovio svoju zvaničnu izjavu) opravda pred svetom i da pomogne u popravljanju srpskog kredibiliteta i slike o Srbima.
Ostaje da se vidi šta će Milošević, u dogovoru s Ovenom, da učini na međunarodnom planu. Da li će Zapad prihvatiti Miloševića kao najmoćnijeg čoveka pa zbog toga insistirati na tome da se sa njim postignu oni poslednji i konačni dogovori?
Beograd - Pale, utorak, 21. septembar 1993: Kada je Oven na večeri kod Miloševića pomenuo da bi sutrašnji tajni sastanak trebalo održati na britanskom nosaču aviona u Jadranu, njegov razlog je bio „što tajnije i skrovitije mesto“.
Na aerodromu u Tivtu dočekala su nas bučno (sa upaljenim motorima) dva britanska helikoptera (sa natpisom Royal Navy). Gotovo ceo sat smo se vozili, sa šlemovima na glavama i obaveznim pojasevima za spasavanje, do nosača aviona HMS Invincible (koji su naši novinari, ne bez ironije u omašci, nazvali Invisible). Na palubi nas je dočekala postrojena četa britanskih mornara u belim uniformama (sa kratkim pantalonama) i kapetan u stavu mirno sa počasnim pozdravom. Nema sumnje da su se Englezi tokom svoje duge imperijalne istorije izveštili u ritualima koji fasciniraju sve „domoroce“.
Oven je otvorio sastanak sa nekoliko opet ritualno kratkih i udarnih rečenica: „Način na koji mi vidimo situaciju je sledeći: iz ekonomskih i drugih razloga tri republike treba da imaju izlaz na more, kao i sama Unija. To je uslov da se osećaju slobodno i neugroženo...“ itd. Ovenov predlog je bio da Hrvati daju Muslimanima specijalne garancije za Ploče, kao i da Muslimani dobiju mogućnost izgradnje sopstvene luke u plovnom delu Neretve između sela Višići i Čeljevo. Predložio je da se nastavi njihov dijalog sa hrvatskom delegacijom, a da se Muslimani i Srbi povuku u „rezervnu kabinu“ ukoliko žele da razmotre svoja „sporna pitanja“.
Izetbegović nas je pozvao u svoju kabinu i posle pet minuta bilo je jasno da pregovori na brodu imaju još jedan psihološki efekat. Nemoguće je, naime, sedeti u stešnjenom prostoru brodske kabine, a ponašati se formalno i državnički pompezno. Moralo se govoriti direktno i neposredno, povremeno čak i sa intimističkim aluzijama. Uostalom, Izetbegović je bio otvoren i jasan. Njegova logika se svodi na sledeće: Bosne kakva je bila više nema i nemoguća je. „Kralj je umro, živeo kralj!“ doslovno je rekao. Moguća je nova, muslimanska Bosna, i on se za nju bori. Njegova prva „koncesija“ je, ističe, to što je Srbima i Hrvatima omogućio (odnosno politički je spreman da omogući) stvaranje sopstvenih državnih jedinica. (Njemu, izgleda, ne pada na pamet da bi to moglo biti prirodno pravo Srba i Hrvata, koje se ustavno može braniti s obzirom na to da su ti narodi u svim posleratnim ustavima bili konstitutivni u BiH.)
Alijina druga „koncesija“ jeste njegov pristanak u Ženevi (na sesiji sa Krajišnikom i Buhom) da Republika Srpska može izaći iz Unije čim se postigne „uzajamno zadovoljavajuće teritorijalno razrešenje“. Izetbegović, dakle, izlazak iz bosanske države tretira kao neko oslobođenje iz ropstva i u tom smislu kao „koncesiju“. To, naravno, nije ni logično ni legitimno, ali zahvaljujući međunarodnom priznanju, jednostavno - može mu se. I on to, kako otvoreno kaže, želi teritorijalno da naplati. Silajdžić je bio još eksplicitniji: „Vi ste pobedili vojnički, a mi diplomatski“, kaže, „sada to treba da razmenimo“.
Kada smo otišli u svoju kabinu, odlučili smo da naša poslednja ponuda bude u istočnoj Bosni, izvesno teritorijalno povećanje između Žepe i Goražda, s tim da nam Muslimani ustupe desnu stranu Drine oko goraždanske enklave.
S obzirom na to da su oni tražili ustupke i u Bihaćkoj regiji, kao i mnogo veće u istočnoj Bosni (do Zvornika), ovakva ponuda je za njih bila nedovoljna, ali je nisu ni odbacili. Na plenarnoj sednici Izetbegović je izjavio da će se sledećeg ponedeljka (27. septembra) održati „bosanski sabor“ (to je sad neko novo telo), na kojem će biti donesena definitivna odluka. No najzanimljivija stvar bila je Izetbegovićeva izjava da je nezadovoljan predloženim rešenjem izlaska na more i da je „komad obale“ na moru psihološki najvažniji uslov za sve njegove građane koji „osećaju gušenje“ bez toga, a da su teritorije u istočnoj Bosni ipak sekundarna stvar, posebno značajna samo za izbeglice iz tih krajeva, ali ne i za druge.
Komad obale
IZETBEGOVIĆEVA odlučnost oko pitanja Neuma bila je tolika da su kopredsednici održali još jedan sastanak sa hrvatskom delegacijom i izašli sa predlogom dokumenta pod nazivom „Pristup moru“, u kojem se, između ostalog, kaže da se „Republika Hrvatska saglasila da Republika sa muslimanskom većinom zakupi posebne lučke objekte u luci Ploče u trajanju od 99 godina... i da se, čim se normalizuju odnosi između Republike Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije, napravi ugovor o razmeni teritorija, što se odnosi i na Uniju Republike Bosne i Hercegovine, kako bi se uzela u obzir potreba strategijskih garancija za Dubrovnik i strategijski značaj Prevlake za Kotorski zaliv, potreba republike sa srpskom većinom da ima pristup moru na području između Oštrog Rta i Molunata, potreba Republike Hrvatske da joj se kompenzuju teritorije, tako da Republika Hrvatska nema teritorijalnih gubitaka“.
Pale, sreda, 22. septembar 1993: Poslednja tačka dokumenta o pristupu moru odnosi se na srpski izlaz na more. O tome je bilo dosta reči i Karadžić je insistirao na tome da se sa Hrvatima na ovom sastanku postigne definitivan sporazum tako da se zaleđe Dubrovnika zameni za teritoriju između Molunata i Oštrog Rta, odnosno, Prevlake. Hrvatska delegacija nije pristala da se to definitivno dogovori zbog toga što očigledno insistiraju na tome da ta tačka ostane vezana za naknadni dogovor oko Krajine.
Tuđman je Karadžiću otvoreno rekao da su njegovi argumenti povodom srpskog izlaza na more sasvim u redu, ali neka on zamoli „svoje prijatelje“, gospodu Miloševića i Bulatovića, da pristanu na „uzajamno priznanje Jugoslavije i suverene Hrvatske“, pa će i on moći odmah da ispuni naše zahteve. Naravno, razgovor u tom pravcu nije mogao biti konstruktivan iako je Karadžić insistirao na tome da Jugoslavija nema ništa sa ovim našim zahtevom. Tuđman je ostao pri svom stavu, iako su Muslimani bili spremni da podrže naše pravo izlaza na more, kao što smo i mi podržali njihovo.

U UTROBI BRODA
SA sredine poletne staze hidrauličnom dizalicom bili smo spušteni u utrobu broda. U glavnoj svečanoj sali čekali su nas kopredsednici zajedno sa muslimanskom i hrvatskom delegacijom. Bio je tu već i Tuđman sa svojom svitom. Sa strane su stajali Čurkin i Redman, kao specijalni izaslanici Rusije i Amerike. Dakle, sve je bilo usmereno na stvaranje utiska rituala u toku kojeg treba da se razreše presudna istorijska pitanja.

PRAVO NA MORE
PRVI put je u jednom dokumentu na ovako precizan način definisano srpsko pravo na more i čak je precizno definisano na koji način će to biti rešeno, a od Tuđmana se u ovom trenutku ne može dobiti više. Istina, bilo bi neozbiljno potpisati krajnji dokument bez neke ozbiljnije pismene garancije, bez obzira na to što je naše pravo neoborivo, kao i muslimansko. Za ovo su, naravno, najviše zainteresovani Hercegovci, jer oni posebno bolno doživljavaju gubitak doline Neretve kao jednog od naših na Skupštini utvrđenih strateških ciljeva. To je, u stvari, jedini od ciljeva koji nije ostvaren.
(Nastaviće se)