Holbruk udara na Karadžića

Banjaluka, 18. avgust 1995: Tim američkih diplomata na čelu sa Holbrukom, o kojem smo tako malo znali, ali sada ubrzano saznajemo sve više, pokazuje do sada ovde neviđenu upornost i odlučnost. Naime, diplomate, uglavnom evropske, koje su se evo već više od tri godine bavile prostorima bivše Jugoslavije, igrale su po pravilima svoje struke - pregovarale, nudile rešenja, malo pretile, malo popuštale, pokušavale da pomire nepomirljivo, ostajući verne, koliko god je to bilo moguće, pravilima ponašanja stare dame Evrope.
Amerika, međutim, nema vremena, Americi se žuri. Diplomatiju će zato zameniti gola sila, vojna, pritisci, ucene i trgovina. Dakle, „bosanski problem“ treba rešiti za koju nedelju, možda već za dve-tri, treba uceniti Srbe, potkupiti Muslimane, zapretiti Hrvatima i stvar će biti raščišćena. Holbruk je pitao s kim treba razgovarati kad se radi o Srbima, i dobio odgovor da je to Milošević. To je uostalom lako i sam zaključio - Miloševića može da uceni sankcijama, Srbija je već dovoljno izmorena, iscrpljena, ponižena, a Milošević spreman da prihvati plan Kontakt-grupe, navodno sa nekim izmenama o podeli teritorija.
Srbe na Palama, odlučio je Holbruk, on će jednostavno ignorisati jer je shvatio da je Srbe u Republici Srpskoj najteže na nešto primorati. Zna on da smo mi spremni da pregovaramo, ali on ne želi pregovore, on je došao da po kratkom postupku završi posao. Rukovodstvo Republike Srpske je problem, a problem koji se ne može rešiti mora se promeniti, tako kaže američka poslovica.
Republiku Srpsku, nazvavši je „teritorija bosanskih Srba“, Holbruk je pomenuo samo u svojim pretnjama - vazdušnim udarima, ukidanjem embarga za Muslimane, naoružavanjem i organizovanjem muslimanske vojske uz pomoć SAD, povlačenjem UN i dolaskom islamskih trupa. Rečju, za Srbe štap, za Muslimane šargarepa. Njima će ponuditi stotine miliona dolara za obnovu zemlje i dugotrajnu vojnu saradnju ukoliko prihvate dopunjeni plan Kontakt-grupe.
Međutim, što je posebno značajno, američka administracija traži da posle prihvatanja plana, trupe UN budu zamenjene NATO snagama. Pri tome se predviđa i učešće vojnika iz islamskih zemalja, možda i iz Rusije, ali bi polovinu trupa, oko 20.000, činile američke snage. Celu operaciju sproveđenja plana realizovao bi NATO, a UN bi se bavile samo humanitarnim pitanjima. Ono što se dugo činilo kao plod srpske sklonosti ka teorijama zavere, kao samo jedan od mnogih „scenarija“ za zatiranje Srba, sve više dobija obrise stvarnog plana koji se postepeno i ostvaruje.

U NOVOJ ULOZI

Takozvani ruski plan se gotovo više i ne pominje. Amerikanci su očigledno završili posao u Moskvi, a i iz Evrope uglavnom stižu pohvale i ocene da je američka inicijativa jedini način za zaustavljanje sukoba. Ističe se i da je prihvaćena nova uloga predsednika Miloševića kao „propagatora mira“, što se povezuje sa padom Krajine i tvrdi da je za tu akciju osim od Amerikanaca, Tuđman dobio i saglasnost Beograda.
Holbruk je juče sa Miloševićem proveo na sastanku celih pet sati u razgovoru koji je bio „otvoren i koristan“ i Milošević je izjavio da „smo mogli videti da vlada Sjedinjenih Država želi da pomogne koliko god je moguće da se postigne mir i stabilnost na Balkanu“. Razgovori su održani u Predsedništvu, što se do sada nije dešavalo, dakle pokazala se važnost i državnički karakter sastanka. Ono što se zna jeste da američka inicijativa predstavlja mešavinu dogovora „teritorije za mir“ i pretnji vojnom intervenicijom.
Pale, utorak, 21. avgust 1995: Ono što je centralno pitanje za nas jeste Milošević. Hvale ga mnogo i Amerikanci i Evropljani. Kinkel ga naziva „ključnim čovekom“ pregovora, a Solana kaže da je s njim vodio „srdačne“ razgovore.
Dobili smo danas izjavu Obrada Kesića, izuzetnog analitičara iz Vašingtona, koji ocenjuje da postoji opasnost od forsiranja vojnog rešanja koje podržavaju jastrebovi u američkoj administraciji, na čelu sa Medlin Olbrajt, pa bi Muslimani i Hrvati, nošeni euforijom i samozadovoljstvom posle brze okupacije Krajine, mogli krenuti u napad protiv Vojske RS.
Kesić kaže da je zapanjujuća činjenica kako Milošević ne shvata da njegova pregovaračka pozicija zavisi od snage Srba preko Drine i da je on za svoju politiku „mir po svaku cenu“ do sada dobio veoma malo, i „što je još važnije“, tvrdi Kesić, „Milošević će biti u nepovoljnoj poziciji sve dok bude pokazivao da je slab i neodlučan. Sve dok ne preduzme odlučne korake i ne popravi svoju poziciju, ne može očekivati da se drugi uzdrže i da prestanu da ga guraju prema kolapsu... Posledice neaktivnosti i pasivnosti su tako velike da će svaka nova neodlučnost voditi prema katastrofi. Beograd ne može očekivati da kroz pregovore dobije ono za šta nije spreman sam da se izbori.“
Američka obaveštajna služba, međutim, procenjuje da bi Beograd ostao po strani u slučaju da Vojska Republike Srpske počne da prima udarce.
Pale, 22. avgust 1995: Sinoć je Karadžić gostujući u Dnevniku naše televizije govorio o tome da se iz Beograda vrši pritisak na rukovodstvo Republike Srpske, posebno u beogradskim medijima, i to iz dva razloga: prvo, da se prikrije osećanje krivice za sve što se desilo u poslednje vreme srpskom narodu preko Drine, i drugo, da se izoluje naše rukovodstvo kako bi se Milošević učvrstio u ulozi jedinog pregovarača u ime Srba.
Karadžić je naglasio da je momentalno najveća briga međunarodne zajednice kako da nas izbaci iz pregovora, što sigurno za mir u Bosni ne može biti dobro, jer niko u naše ime ne može da pregovara, sve mora biti overeno u našoj skupštini. Očigledno je da međunarodna zajednica želi da očuva privid neke BiH kao unije, o čemu možemo da razgovaramo, ali ono što ne može doći u pitanje je potpuni suverenitet našeg naroda, pravo naroda da odluči o svojoj sudbini, rekao je Karadžić.
Da je Milošević već preuzeo ulogu pregovarača u naše ime nastojeći da eliminiše rukovodstvo Republike Srpske, potvrdio je istog dana Lilić u svom govoru održanom povodom sto dvadeset godina od boja na Ivankovcu. Lilić je opet optužio naše rukovodstvo za „ratni avanturizam“ i nespremnost da razume svoju „istorijsku odgovornost“.
O istoj temi, ali sa više detalja i podataka, saznao sam u razgovoru sa Vialatom u Milićima istog tog dvadeset prvog. Razgovor se odvijao u tajnosti i Vialat je na tome veoma insistirao. Vialat je postavio nekoliko pitanja u vezi sa padom Krajine: zašto je Krajina pala, ko je izdao naredbu za povlačenje, je li tačno to što se u Beogradu priča da je sve dogovoreno između Karadžića i Martića i da su obojica izdajnici.
Vialat je rekao kako je njegova procena da je sa Krajinom svršeno, da se tamo više ništa neće dešavati, i pitao kakvo je stanje u Republici Srpskoj. Odgovorio sam mu da smo mi i dalje zainteresovani za pregovore, ali u prvom redu sa evropskim blokom, na bazi evropskog predloga, jer znamo da postoje razlike između evropske i američke mirovne inicijative i da SAD očigledno favorizuju Muslimane i Hrvate...

RAZGOVORI U TAJNOSTI

Bilo je veoma zanimljivo čuti Vialatovo mišljenje o Biltu. On smatra da su Amerikanci od početka protiv Bilta jer on uzima u obzir interes Srba, da je Bilt objektivan i zainteresovan za napredak u rešavanju problema. Amerikanci su se zato potrudili da pre mesec dana Biltov predlog propadne jer oni su na strani Muslimana i Hrvata, u prvom redu zbog svoje unutrašnje politike. Dodao je da je za nas velika šteta što više nema Frejzera, da je Frejzer bio jedini Amerikanac koji se trudio da razume problem. Sada Amerikanci nastoje da ponište sve što Bilt postigne.
Ali pravi problem je, kaže Vialat, to što je Milošević uz Amerikance. A i Amerikanci i Milošević sada nastoje u prvom redu da Karadžića „izbace iz igre“, odnosno Milošević čeka da Karadžić „ispadne iz igre“, a i Amerikanci to čekaju. Svi čekaju „novog pregovarača“ iz Republike Srpske.
Odgovorio sam mu da se to neće dogoditi, da je pogrešna procena kako bi to mogao biti Mladić, on sigurno ne može biti predstavnik civilne vlasti, a oni koji misle da pregovaraju s njim moraju računati na to da će im s njim biti još teže jer je vojnička logika logika faktičkog stanja.
Vialat je na to rekao da je Mladić shvatio da ne može držati 70 odsto teritorije, ali da je to u svakom slučaju naš problem, ipak da moramo imati u vidu da se zahtev za isključenje iz pregovora odnosi samo na Karadžića i da Amerikanci i Nemci insistiraju na tome da on mora otići u Hag. Kaže da se i Milošević s tim slaže, i dodaje da Milošević neće braniti ni Istočnu Slavoniju, ako Hrvati napadnu, biće sve gotovo za četiri dana, a ako Amerikanci i Nemci daju Federaciji dozvolu za napad, isto će se desiti i Republici Srpskoj. Zato Vialat savetuje da što pre počnemo pregovore i da što pre potpišemo mir. Odgovorio sam mu da mi upravo to i želimo, jer ako ne dođe do pregovora, rat bi se mogao razbuktati i neće se više moći kontrolisati.
Vialat je odgovorio da za Amerikance nije važno kakav će i koliki rat biti, važno je samo da pobede Muslimani, a da Amerikanci računaju čak i na to da se narod iz RS preseli u Srbiju. Dodao je da moramo biti svesni da niko u Evropi neće ništa odlučiti protiv interesa Amerike, a da će Amerikanci sigurno raditi na tome da se do 15. septembra „nešto desi“ jer veto traje dva meseca. Rekao je i da je zauzimanje Srebrenice bila naša velika greška koja je odmogla Biltu i omogućila Amerikancima da stvar preuzmu u svoje ruke.

NA REDU KOSOVO
Iz američkih izvora procurila je informacija i da će Holbruk izvršiti pritisak na Miloševića da ne šalje izbeglice iz Krajine na Kosovo, jer „SAD ne bi želele da vide promenu etničke strukture na Kosovu“. O ovome iz Beograda ni reči. Još jedan dokaz da Amerikanci misle ozbiljno i na duge staze. Mi smo često u razgovorima s Miloševićem pokušali da ga upozorimo na povezanost naše nesreće sa Kosovom, ali Kosovo je tema na koju se s Miloševićem nije moglo razgovarati. Jednog dana, neizbežno, Kosovo će biti glavna tema kojom će Srbija morati da se bavi.

AMERI OBUČAVAJU MUSLIMANE
Znamo da američki vojni stručnjaci već rade na obučavanju muslimanske vojske, da im pomažu i obaveštajno (interesantno je da se upravo Holbruk prvi put i pojavio u Bosni, u Gornjem Vakufu, na tajnom sastanku sa tim ciljem), a juče smo saznali da je američka obaveštajna služba izgubila u petak svoja dva bespilotna špijunska aviona, od četiri koja su poslata u junu da vrše prikupljanje obaveštajnih podataka na terenu iznad bivše Jugoslavije. Saznajemo i da američko ministarstvo odbrane planira da pošalje sledeće nedelje bespilotne letilice drugog tipa - „hantere“, koji su opremljeni da ometaju našu komunikaciju.
(Nastaviće se)