Sporazum bez našeg parafa

Dejton, utorak 21. novembar: Izlazeći iz zgrade u kojoj je bila smeštena delegacija Evropske unije, primetio sam dvojicu članova Holbrukovog tima. Pogledali su me i rekli: „Gotovo je, Muslimani su pristali!“
Tako sam prvi od naših saznao da je pregovaračka zavesa pala.
Na ulazu u zgradu naše delegacije sreo sam Miloševića i obavestio ga, a potom i naše.
No, uprkos svemu, još uvek se nismo predavali, još uvek smo se nadali i bili spremni da pokušamo.
Još uvek smo čekali mapu. Sedeli smo kod Krajišnika ćuteći. A onda - pravi šok. Uključili smo televizor i, na svoje zaprepašćenje, ugledali Klintona kako drži govor i najavljuje svečanu ceremoniju u tri sata posle podne, pošto su pregovori „uspešno završeni“. A mape još uvek nema! Na ekranu je velikim slovima pisalo da je Sarajevo ostalo „nepodeljen grad“ i da je Goražde koridorom spojeno sa Sarajevom. Gledamo i čitamo, a mape još uvek nema.
Prve suze sam ugledao u očima Alekse Buhe, od koga sam to najmanje očekivao. Bar ne da će biti prvi. Sedimo, pokušavamo da se saberemo. A mapa nikako da nam stigne. Ponovo gledamo nasmejanog Klintona kako je trijumfalno srećan i kako mu je ravno do mora: i naša Krajina, i šušnjarsko svetilište, Sanski Most i Sarajevo, i koridor i Goražde. U Americi je red da se čovek uvek smeje ili bar smeška, čak i na sahrani. Tako i Klinton. A mape nema pa nema.
U 13.30 u Krajišnikovu sobu upada Milošević i čestita nam: „Teritorija Republike Srpske je lepa i široka. Dobili ste pola Bosne, čisto Podrinje, sve gradove u Posavini, svu Posavinu izuzev jednog malog parčeta. Ni žica ne seče koridor! Banjaluka ima zaleđinu, koridor za Goražde je svega tri kilometra, uradili smo što smo mogli. Nemate razloga da budete nezadovoljni.“ Pogruženi, svi ćutimo. Onda će Krajišnik: „Ništa to ne valja!“
Nastaje prepirka na ivici neprijatne svađe. Krajišnik prebacuje da delegacija Republike Srpske nije učestvovala u izradi mape, da je nedopustivo da Klinton objavljuje zaključivanje sporazuma pre nego što smo mi videli mapu, da Milošević nije postigao minimum teritorijalnih prioriteta koji su dogovoreni u Dobanovcima, da se ne može predati šest opština u Sarajevu, a za dve opštine u Krajini predati Goražde... Milošević odgovara da Srbi nikad ne mogu dobiti Sarajevo jer su ga bombardovali tri godine, da mi u ovom trenutku držimo manje od 44 odsto... Ali sve je to sada nepotrebno i uzaludno.
Ponovo ostajemo sami. I ponovo pokušavamo šta možemo. Ceremonija parafiranja zakazana je za tri posle podne. Dogovaramo se da ponovo ja odem kod Bilta i postavim tri zahteva:
1) da se u srpskim opštinama oko Sarajeva omogući naša lokalna vlast;
2) da se koridor uz Brčko demilitarizuje i vrati Republici Srpskoj u roku od tri do pet godina;
3) da se sličan dogovor napravi i za koridor do Goražda.
Pre ceremonije ponovo ulaze Milošević i Milutinović i pozivaju nas, iako nismo potpisali, odnosno Krajišnika, koji je jedini bio ovlašćen - da dođemo na svečano parafiranje. Ćutimo, a ćutanje u ovom slučaju nije značilo odobravanje.
Milošević se vraća nekoliko puta pokušavajući da nas privoli, i na kraju određuje Milutinovića da on potpiše u ime Republike Srpske.
Ceremonija kasni. Umesto u tri, počinje u četiri. Verovatno zbog našeg odbijanja da prisustvujemo.
Posle ceremonije jurim kod Bilta, ali on se još nije vratio. Njegov sekretar mi kaže da mu avion leti za pola sata. Diktiram mu naše predloge. Tu je i engleski general Eliot, koji kaže da se moramo dogovoriti sa Miloševićem. Prenosim stav naše delegacije: „Verovatno nećemo doći u Pariz ukoliko se prethodno ne dogovorimo o ovim poboljšanjima, koja su minimalna.“

ZATVORENA SVESKA
PO povratku zatičem De Laprela u sobi naše delegacije. I on je zabrinut, posebno rešenjem Sarajeva, i kaže da će morati o tome još da se razgovara. Ali kada?
Gužva, pakovanje, i u gužvi u hodniku srećem Vladu Lukića, koji je trebalo da ostane još jedan dan radi prenošenja razgraničenja na kartu većih razmera. Jer poslednji trik je bio u tome što su linije razgraničenja izvučene debelim flomasterom na maloj mapi. Krajišnik misli da ne bi trebalo da Lukić ostane, ali nazivam telefonom Karadžića i on se slaže da Lukić pokuša učiniti šta može.
U hodniku srećem generala Klarka, koji je došao da se pozdravi. Vidim da je zabrinut zbog sigurnosti američkog kontingenta i našeg nezadovoljstva. Odlučujem se na poslednji, agresivni crnohumorni vic: „Ništa se ne brinite za svoju sigurnost, ja ću vas lično pratiti kada budete prolazili preko naše teritorije. Pa šta se desi meni, desiće se i vama.“ Imao sam utisak da mu se vic nije naročito dopao.
Sada valja zatvoriti i svesku jer policajci FBI već čekaju na vratima. Good-bye to Dayton and our novel „great expectations“...
Zapisnik sa zvaničnog sastanka Delegacije Republike Srpske
Sastanak održan 21. novembra 1995. u 17.25
Dnevni red: zauzimanje stava o predloženim mapama mirovnog sporazuma i o učestvovanju na svečanoj ceremoniji potpisivanja
Zdravko Tolimir: Metod rada u izradi dokumenata mirovnog sporazuma bio je neprimeren i u radu pojedinih komisija nije davao nikakve mogućnosti da Delegacija Republike Srpske po bilo čemu odlučuje i da ugradi naše stavove u nacrte dokumenta. Nacrt sporazuma o vojnim aspektima i mape Delegaciji Republike Srpske dostavljene su nakon što su usaglašene bez našeg prisustva. Dokumenti su neprihvatljivi za potpis jer nije uvažena nijedna naša primedba i prioritet. Bojkotom i odbijanjem možemo postići povoljnije rešenje o nedefinisanim odredbama po svim aspektima sporazuma.
Radomir Lukić: Podržavam odluku Delegacije da ne potpiše anekse 1-11 i da ne prisustvuje završnoj ceremoniji.
Nikola Koljević: Slažem se sa Lukićem i izveštavam da sam obavestio predstavnike evropskih članova Kontakt-grupe o sledećem mišljenju Delegacije: da je za nas ovaj sporazum neprihvatljiv ukoliko se ne zadovolji minimum srpskih interesa. U protivnom, mi nećemo moći da prisustvujemo pariskoj konferenciji niti da sarađujemo na implementaciji sporazuma. General Eliot mi je rekao da bi o ovom stavu trebalo obavestiti i šefa delegacije predsednika Miloševića.
Aleksa Buha: Nemam šta dodati onom što stoji u zapisniku glasajućih članova Delegacije.
Vladimir Lukić: Iskazani rezultati pregovora, posebno preko mape, pokazali su punu diskriminaciju prava Republike Srpske. Posebno se vodilo računa da se zadovolje Muslimani i Hrvati. Metod rada nije nam omogućio da branimo ni minimum naših zahteva. Imajući sve ovo u vidu, naša delegacija nije mogla drugačije da reaguje nego što je reagovala.
Gašo Mijanović: Zadnjih dana stalno sam ponavljao da od mape zavisi eventualno potpisivanje svih dokumenata. Po uvidu u mapu, koja je ključ čitavog plana, bilo mi je jasno da se plan ne može prihvatiti. Zato se slažem sa članovima zvanične Delegacije u pogledu neprihvatanja i neučestvovanja u ceremoniji.
Jovan Zametica: U zajedničkoj delegaciji nije bilo zajedničkog rada. Nije bilo zajedničkog rada zato što nije bilo zajedničkih ciljeva. Stoga je današnji ishod bio neminovan. Podržavam odluku članova zvanične Delegacije da se plan ne prihvati i da se otkaže učešće u ceremoniji potpisivanja.
Momčilo Krajišnik: Delim mišljenje svih članova Delegacije da se ne prihvati mirovni plan i da se na prihvati mapa o teritorijalnom razgraničenju. Nemamo moralno pravo da prisustvujemo ceremoniji potpisivanja, i neučestvovanje na ceremoniji smatram kao gest našeg neodobravanja, kako metoda rada u zajedničkoj delegaciji, tako i efekta takvog rada. Vrlo sam zadovoljan radom i angažovanjem cele Delegacije, i ostvarenim jedinstvom u procesu odlučivanja pod velikim pritiscima. Odluku predsednika Miloševića ne odobravam i smatram da nije bio ovlašćen da potpiše plan i donese odluku u ime Republike Srpske.
Potpisali: Momčilo Krajišnik, Nikola Koljević, Aleksa Buha, Zdravko Tolimir, Gašo Mijanović, Vladimir Lukić, Radomir Lukić i Jovan Zametica.

POMIRLJIVA PRIČA
Beograd, petak 5. decembar 1995: Povratak iz Dejtona je, prirodno, bio u znaku ne naročito dobre atmosfere između naše i jugoslovenske delegacije. Nigde više onog raspoloženja kao pri polasku.
U vazduhu, a bogami i po rečima, osetio sam da po povratku sledi „obračun kod OK korala“.
Na beogradskom aerodromu rečeno nam je da idemo u Dobanovce i da će se tu održati završni sastanak. No Karadžić nije stigao te večeri. Mi ostali smo pristojno posluženi večerom i ostali na prinudnom čekanju do daljeg. Počele su raspre o tom prinudnom čekanju, verovatno najviše stoga što je Krajišnik već dao negativnu izjavu SRNA, koja je procurila u svetske agencije. U Krajini nam je vraćena samo oblast oko Šipova i Mrkonjića (o Sanskom Mostu ni govora!), a Sarajevo podeljeno tako da naš deo počinje kod Lukavice, i čak je na jednom mestu presečen i put za Trebević. Sarajevo je, nesumnjivo, najveći gubitak, bar u odnosu na očekivanje.
Sutradan se pojavio Karadžić i počeo pomirljivu priču. Eto, ako smo rđavo radili, mi smo spremni svi da idemo sa vlasti jer nam do vlasti nije ni stalo. Ali, zar ne bi sada trebalo izvršiti maksimalnu homogenizaciju da bi se u dejtonskom „polurešenju“ konačno dobila država sa Srbijom. Jedini problem je Sarajevo. Celo Podrinje i sa desne i sa leve strane ostaće provincija ako ne bude jednog grada. Srbi neće ostati pod muslimanskom vlašću. Zajedničkim snagama izgradićemo jedan grad za 40.000 - 50.000 stanovnika, osnovaćemo odbor za izgradnju i njegov počasni predsednik će biti Slobodan Milošević - rekao je Karadžić.
Kucnuli su se čašama, ali sve to skupa nije bilo naročito ubedljivo. Momir Bulatović je čak u šali dodao da se i on prijavljuje za člana počasnog odbora. Ličilo je to na pomirenje i perspektivu, ali sve skupa nije ostavljalo takav utisak. Napisan je i neki papir o tome, Radovan je parafirao dejtonske dokumente, ali nekako nije mi to sve delovalo kao konačni „hepiend“.

JEDVA NEKOLIKO REČI
Na beogradskom aerodromu bio je veličanstven doček i Milošević je teškom mukom (da li od umora ili od njegovog nezadovoljstva nama) na postavljenoj tribini održao govor. Nikada ranije, iako je ovo trebalo da bude trijumfalni trenutak, nisam osetio da mu je teže da sastavi nekoliko rečenica. Pomenuo je, što je tačno, da smo u svim slučajevima glasali jednoglasno, izuzev u dva - većinom glasova. Nije rekao da je njegov glas presudio našu sudbinu.

KONTAKTI
Predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić bio je u svakodnevnom telefonskom kontaktu sa članovima Delegacije Republike Srpske u Dejtonu i nijedan važan postupak Delegacije nije se desio bez njegovog znanja i odobrenja.
(Kraj)