Maraton srpskih junaka

 KAD je probijen Solunski front posle mnogih bitaka na Kožufu i Kajmakčalanu, iako fizički potpuno iscrpljen i izmučen mnogim nedaćama koje je doneo strašni svetski rat, srpski vojnik je, u žestokom i neviđenom jurišu, krenuo sa juga, dolinom Vardara, visovima i poljima, klancima i čukama, raznim prečicama za koje je samo on, u instinktu za održanjem, znao - prema severu, „tamo daleko“, kako se pevalo u nostalgičnoj pesmi, gde mu se nalazio rodni kraj, „mila Srbija“.
Jedan francuski oficir u svojim sećanjima je zapisao:
„Bio je to neviđeni maraton francuske konjice i srpskog pešaka, u kome je pobedio srpski pešak.“
Šta ga je to tako, posle proboja fronta, teralo prema severu?
Srpski vojnik je krenuo u žestok juriš ne samo da iz otadžbine protera neprijatelja, nego da što pre, posle četvorogodišnjih patnji, stigne do svoga doma, svoje porodice i dobro znanih, a tako dragih slika zemaljskog šara koje je stalno nosio u sebi - sela, palanke ili grada; svoga gaja, šljivika ili svoje ulice, a iznad svega svojih najbližih ukućana - šta je bilo sa njima pod mrskom okupacijom i da li su patnje i zlostavljanja preživeli.
Hroničari „juriša posle juriša“ zapisali su i ovo:
„Bio je to sa juga Balkana prema severu nezapamćen stampedo, nezaustavljiva bujica ljudskih tela, koja juriša pretičući jedna drugu. U srpskom vojniku se probudila nepoznata i neiscrpna snaga, i srpski pešak je na svakom mestu preticao francusku konjicu, i svaku vrstu tadašnje prevozne tehnike; u malim i velikim tokovima, poput bujice koju ništa nije moglo zaustaviti, srpska pešadija je sukala dolinom Vardara i Morave...“
I Francuski oficiri su se divili i čudili snazi koju je posedovao srpski vojnik u završnoj ofanzivi, u proboju i, naročito, posle proboja Solunskog fronta kada je nezaustavljiva sila krenula sa juga na sever. U jednom dnevniku stoji i ova ocena:
„Srpski vojnik je porodičan i osetljiv na rodni kraj, zavičajno nebo i zemlju. Pored neizmernih muka kroz koje je prošao u ovom ratu, njega je stalno mučila još jedna, za njega, takođe, velika i neizmerna mora, koja se zove - nostalgija - malo poznata ili nepoznata u našem Zapadnom svetu...“
A, upravo nostalgija u završnici velikog rata bila je snaga koja je srpskog vojnika podstakla i dala mu nadahnuće da ogromno rastojanje - u punoj ratnoj opremi, u neprestanom, danonoćnom i brzom kretanju - pređe od juga do „Srbije mile“ - da što pre dođe do najdražih i najmilijih - roditelja, braće i sestara, žena i dece - sela, njiva i šljivika od kojih je bio neumitnošću odvojen pune četiri godine, a neki i po sedam godina - od početka Prvog i Drugog balkanskog, pa do kraja Prvog svetskog rata.
Kada je obeležavana desetogodišnjica (1928), pa dvadesetogodišnjica (1938) proboja Solunskog fronta i kraja najstrašnijeg rata koga je ikada svet do tada zapamtio - još živi srpski vojnici, sa svežim sećanjem, u različitim anketama, zamoljeni su, pored ostalog, da svedoče i o tome kako su stigli domu svome i u kakvom su ga stanju zatekli; kakav je susret bio sa najrođenijima i najdražima.
Autentične priče o povratku ratnika posle proboja Solunskog fronta stizale su sa svih strana. Kaligrafije čitljive i nečitljive, ali reči istinite i uverljive, pisane srcem i uspomenama koje se do kraja života nisu mogle izbrisati i zaboraviti.
ČEŽNjA za zavičajem, najmilijima i otadžbinom izražena je i kroz pesmu „Tamo daleko“ - najpopularniju i najčešće pevanu u dalekoj tuđini - pojedinačno i kolektivno.
Evo, najpre, nekoliko detalja iz sećanja Ivana Miloševića, koji je bio redov Moravske divizije.
„... Rođen sam u mačvanskom Prnjavoru. Baš smo žnjeli žito u velikoj mobi - godina je bila berićetna i obećavala dobar rod koji ćemo, nadali smo se, jesti u miru i zdravlju iz punih ambara - kada su predveče odjeknula zvona na našoj seoskoj crkvi i kada se selom poneo glas:

POČINjE veliki rat. Na našu otadžbinu, da nas zatru i unište naše domove, familije, voćnjake, njive - krenula je velika i moćna austrijska carevina. Iste večeri je po selu prošao dobošar i na svakom ćošku i u zaseoku mnogo puta, već promuklim glasom, objavio: „Braćo Srblji, braćo vojnici, odmah krenite na svoja ratna odredišta da branimo otadžbinu od mrskog zlotvora, koji hoće da nas zatre...“
Iz sećanja Ivana Miloševića navodimo i ovo:
„... U rat smo pošli odmah, prošli kroz velike i strašne muke, stradanja i izgibenija. Ja sam se iz velike vojske vratio 1919, s proleća, i to su bili najteži dani u mome životu. Sve izgorelo, rodno selo - Prnjavor - u zgarištu, nagorele ruševine. Na spaljenom ognjištu našao sam samo brata od strica, Mihajila. Žena mi je umrla od gladi, a ćerka od šesnaest godina na materinom grobu presvisla od tuge, gladi i iznemoglosti... Kuća, šljivik, ograda - sve sravnjeno sa zemljom i zatrto. Kada smo se na zatrtom ognjištu sreli Mihajilo i ja zaplakali smo kao siročići. Rat sam i izgibenija prošao, ali suzu lako nisam puštao. A, sada srce više nisam mogao da stežem... Iz naše kuće u veliku vojnu krenulo je petorica braće, a vratila se samo nas dvojica - Mihajilo i ja. On mi je tada rekao:
- Evo, Ivane, od naše prepune zadružne kuće i prepunih ambara nije ostalo ništa.
I Mihajilo još glasnije zajeca, jer su mu neprijatelji ubili tri maloletna sina...
Ivan Milošević drhtavom rukom i jedva čitljivom kaligrafijom u svom sećanju je dopisao i ovo:
„I tako se sve završi. To je nama nemilosrdni rat doneo. Svaku stopu ove zemlje mi smo po sto puta krvlju zalili. A to znaju da cene samo oni koji su ratovali, gubili glave i vraćali se na pusta zgarišta svojih domova i zatrtih i podeljenih familija...“

* * * * *

POVODOM 90. godišnjice proboja Solunskog fronta, započinjemo feljton o toj epopeji srpskih junaka u Prvom svetskom ratu iz pera nedavno preminulog književnika i publiciste i novinara Ljubomira Tešića (1935-2008).
Osim na novinskim stranama kao feljtonista, Tešić je ostavio neizbrisiv trag kao pripovedač. Objavio je više od 300 pripovedaka, a jedna je uvršćena u antologiju svetske pripovetke.


(Nastaviće se)