Jedna sveća – zgarištu

U kratkoj biografiji Milana Gačića, koja stoji uz svedočenje piše: „Rođen sam u Ljuboviji. Bio sam redov 17. puka. U rat sam krenuo među prvim borcima, čim je dobošar javio da se ide na zborno mesto. Iz rata sam izneo samo goli život. Izgubio sam sve - i familiju i imanje - zbog čega čovek ima volju da živi...“
Tri Milanova brata poginula su na frontu, majka presvisla od tuge, otac poginuo u Ljuboviji, braneći od okupatora kućni prag, a dva strica, za čije se grobove i ne zna, izgubila su glavu na obroncima Cera. Kada su Švabe ušle u Ljuboviju - kuću Gačićevu i celokupno imanje - u pepeo pretvorili.
Ovako još priča Milan Gačić:
„Na rodno ognjište, u Ljuboviji, kući sam došao tek nekoliko meseci po proboju Solunskog fronta i završetka velike vojne. Ranije nisam išao, jer je u meni čežnja bila ubijena. Znao sam da su mi ubili i oca i majku. Pisali su mi iz Srbije, a pismo je, preko Ženeve i Crvenog krsta, stiglo Bugarima, na njihovu stranu, oni su, preko linije fronta, na našu stranu, pismo prebacili pomoću luka i strele. Bilo je to na Oštroj Čuki. Pisao mi neki Sreten Trlajić:
- Dragi Milane, pisao je zavijeno, ali tako da ja mogu da razumem - mogu ti javiti da ti je otac otišao kod Borislava, a majka ti je otišla kod Pelagije. I brat ti je otišao za njima... Nemoj da se sekiraš, kuća ti je u redu, kao što je i moja bila u staroj Ljuboviji...
... I sve mi je bilo jasno. Pisalo se šifrovano i zavijeno. Znao sam da je Pelagija umrla, a otac Borislav izgubio glavu. I brat više nije bio među živima. Kuća Sretena Trlajića bila je ranije izgorela, pa sam znao da je istu sudbinu doživela i moja... Stegao sam srce. U sebi sam kukao, ali niko da ne primeti. Mozak je otupeo, živci se iskidali. Čekao sam i ja da poginem svakog trena, ali nisam poginuo. Ostao sam sam na svetu, sam bez igde ikoga. Kada je Solunski front probijen, u opštoj trci sam krenuo i ja u rodni kraj, ali onda sam usporio: čemu ću i kuda kada više nemam ni familije, ni doma svoga? Stigao sam tek posle nekoliko meseci. Uzeo sam sveće. Odem na groblje. Jednu pripalim za majku, a četiri druge za tri brata i oca, za čije se grobove ne zna... Onda sam došao na zgarište doma. Dugo sam tu plakao, a zatim na ognjištu zapalio jednu sveću... Od tada više nisam svraćao u Ljuboviju, jer mi je bilo teško, sve me je to podsećalo na mladost i nesreću koju nam je donela velika vojna... Otišao sam u veliki, beli svet, trbuhom za kruhom, samo nesreću i rat da zaboravim, ali nikako da - zaboravim...“
„Prekrstim se Bogu i našim svetiteljima...“
„Baš sam kosio livadu sa malim zakašnjenjem“, svedočio je Ivan Filipović, sa Uba, redov Drugog artiljerijskog puka, Drinske divizije, „kada je u punom galopu došao konjanik pred opštinu, u Ubu, snažno zalupao u bubanj i objavio okupljenom i preplašenom narodu hitnu mobilizaciju. Ugrožena otadžbina: počinje, posle samo godinu dana mira, novi rat. Nastala je opšta pometnja. Rat 1912, pa novi 1913, nije bila minula ni puna godina i miru, a glas stiže o početku novog rata... Narod ostavio sve zemljodelačke poslove i mi se brzo opremili i krenuli na zborna mesta, u vojnu. Moja žena pala po meni, pa plače i nariče kao da sam već poginuo:
- Zar mi, crne, opet da vas ispraćamo žive i dočekujemo u mrtvačkim sanducima, da opet u našim domovima, sa nejačkom decom, ostajemo vez muških glava.
A ja joj onda kažem:
- Tako Srbljima, valjda pisano, sudbina nam, valjda, dodelila da ratom izvojujemo da nam deca u miru i slobodi žive...
Ali, nije bilo vremena za plač i priče. Uzjahao sam na konja, Zekonju, koji je do tada orao i vukao kola, i punim kasom odjurio na svoje zborno mesto kao i u toliko prethodnih ratova...
... Za vreme proboja Solunskog fronta iz topa sam pucao sa čuke Sokolac. Onda smo neprijatelja potisli prema Gornjem Milanovcu, pa preko Krive Reke. Slomili smo svaki njegov otpor, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj. Rovovsko oružje više nije upotrebljavano. Topa više nigde nismo ispalili. Hajde, samo napred i napred, za mrskim neprijateljem koji bezglavo beži. Za tren smo u Leskovcu, pa Prokuplju, Kruševcu, Kragujevcu, Mionici, Topoli... Hvatali smo svuda prečice, koje smo dobro znali...
... Domu svome iz velike vojne stigao sam uoči Mitrovdana. Kada sam došao na Ub, pred kafanom, uzbuđen i uzdrhtao od velike želje, sretnem neke poznanike. Jedna žena otrča brzo, koliko su je noge nosile, i javi mome ocu da sam živ i zdrav stigao iz strašne vojne. Starac me, s naporom, poznao. Meni na glavi šlem i ona francuska uniforma, mršav i usukan, pa čovek ne veruje da sam mu sin. Ličim mu na okupatora. Deca me ljube, žena od radosti plače. Majka mi je već bila umrla... Kod kuće - jad i beda. Rat sve zatro i opustio. Teška sirotinja. Iznemogao, otac jedva stoji na nogama. Nije imao ko da obdelava zemlju... Zbacio sam sa sebe uniformu, bacio pušku, prekrstio se Bogu i našim svetiteljima što je sudba htela da iz vojne živu glavu iznesem, pa se uhvatim motike, i počnem da radim...
U svome sećanju, ruka Ivana Filipovića je dopisala na komadu hartije i ove reči:
„... I tako ću, u miru i slobodi, nadam se, i milom Bogu, raditi do kraja svoga života...“
Ali se i ovoga puta izjalovila nada zemljodelca i redova Ivana: samo tri godine posle pisanja ovih reči, počela je „nova vojna“ - još strašnije krvoproliće - Drugi svetski rat...
(Nastaviće se)