Posedeo od strahota

U Srbiji ima četrnaest sila koja se zovu Kamenica. Selo o kome je ovde reč odnosi se na užičku Kamenicu. U njemu je rođen Miloje Petrović. Ratovao je u Drinskom artiljerijskom puku: Sve vreme velike vojne punio je granatama ždrela topova...
Ovako svedoči Milivoje Petrović kako se, posle proboja Solunskog fronta, vratio domu svome i šta je u Kamenici zatekao:
"U selo sam se vratio tek 1920. Ranije se nije moglo. Ratne obaveze nisu dale. Molio sam svoje starešine. Govorio sam im: želja me strašna mori. Od želje za kućom i selom ću da presvisnem. Pripravnost je još trajala. Koškali smo se posle rata oko granica. Svako je sebi grabio što više. Naročito je koškanja bilo oko nas i Mađara... Baš smo bili u Oseku kada sam od oficira dobio objavu da idem kući. Nisam hteo preko Baranje. Otuda se još pucalo. Krenuo sam na sam dan našeg pravoslavnog Božića. Ostavio sam pustare i salaše oko Oseka i uputio se na jug, domu svome, za kojim sam toliko godina, danonoćno, čeznuo... Išao sam sve pešice. Najpre prođem Rumu, pa Šabac, a onda se dočepam Valjeva. Poznate mi sve staze i prečice. Onda se dočepam Bukova između Maljena i Povlena. Idem dolinom Gradca...
"... Upravo se zora hvatala kada sam u rodnom selu Kamenici prekoračio kućni prag. Sve bilo je više nego pustoš. Prva me srela snaja. Poranila da radne po opustelom i sasvim upropašćenom domaćinstvu. Kada me videla - skamenila se. Nije znala šta da kaže. Nije mogla i umela da se raduje, a mene nešto strašno steglo u grudima, kao srce će iz njih da iskoči... Otvorio sam vrata i jednim pogledom hteo sve da obuhvatim i uverim se da li su svi živi i zdravi.
"... Pre nedelju dana umrla su dva sinovca od posledica tek minulog rata, a iz bolesničke postelje, majka na umoru, pružila je dve mršave staračke ruke da me zagrli. Kazala je:
- Joj, Milivoje, slavo moja, samo da si nam živ iz one strašne vojne došao. Toliko sam puta za tobom pustila suzu, oplakala te i ožalila. Mnogo puta su u selo stizale najcrnje vesti, pa sam ti i sveću palila.
"I suze su je zagušile dok su koščate ruke milovale moju kosu. Bio sam još mlad, neoženjen, a posedeo sam vrlo brzo i vrlo rano, od ratnih strahota kroz koje sam prošao..."
U svom sećanju Milivoje je napisao: "Molim se Bogu da se ovo zlo nikada više nama i svim našim potomcima ne dogodi."

Selo opustelo

DVOJICA drugova iz detinjstva, đakovanja i mladosti imala su istu sudbinu - Luka Perović i Boža Toković. Još kao čobančići zajedno su čuvali stada na osunčanim i travnatim proplancima iznad Tulara. Drugovali su celog života. Zajedno su delili svaku mladalačku radost i tugu. U ratu su delili istu nevolju.
Lukino selo Mala Brajina bezmalo se naslanja na rodno selo Božino - Gubavce.
I u veliku vojni - otadžbinu da brane - Luka i Boža krenuli su istog dana kao ispisnici i istopozivci. Bili su u Prvom pešadijskom puku koji je formiran na području Niša. Prošli su kroz mnoga smrtna iskušenja i njihove ratne priče su duge, uzbudljive i potresne, a o povratku svome domu, u jesen 1918. godine, prvo kazuje Luka:
"Kada sam došao u Malu Brajinu, trčeći s juga, gonjen neodoljivom željom da vidim rodno selo i ukućane, odmah me tuga uhvatila: nisam zatekao ni kuće, ni štale, ni senika, ni šljivika, ni ograde. Suze mi udare na oči. U plaču se počnem gušiti. S mukom počnem da dozivam: - Hej, ima li igde ikog živog?
"Iz jedne krovinjare, iz šumarka, sklonjen od pogleda, pojavi se moj ostareli stric, sav u krpama, nalik na prosjaka. Sedeo je u kolibi i drhtao. Pored njega vatrica koja dogoreva. Poljubim se s njim, a on zaplaka. Uzbuđen, u suzama, pitam ga:
- Striče, gde su moji?
"A on ispruži ruku i u šumi pokaza jednu još manju kolibu i s naporom, zagrcnuto, reče:
- Eno ih tamo, vojače moj, u jadu i nesreći, kao što sam i sam u jadu i nesreći... Bugari i Švabe sve popalili i zatrli, a mnogu čeljad poklali, pobili i povešali...
"I priđem tamo, i dugo, u zagrljaju oca i majke, jecam, jecam. Čovek da ima gvozdeno srce i čelične živce nije mogao da ne zaplače..."

Život u kaci

NjEGOV ispisnik i nerazdvojni drug u miru i ratu, Boža Toković se povratka domu svome seća:
"... Posle proboja fronta, u najvećoj žurbi, dođem do svojih Gubavaca. Trčao sam bez odmora, bez počinka, danonoćno. I, kada se pojavim na sledećem brdu, preda mnom puče poznat predeo, znan i drag vidik. U prostoru tražim selo, rodnu kuću, ali kakvo razočaranje: vidim samo zgarišta, zgarišta, zgarišta... S naporom priđem našoj kući. Sve spaljeno i uništeno. Gušim se u suzama. Ovde je nekada bila naša seljačka kuća, ambari, štale, šljivici, a sada - pustoš. Sve obuzeo korov, perunika i štavalj... u Cerovom gaju, iznad kućnog ognjišta, stoji mala krovinjara, travom, lišćem i paprati pokrivena. Iz kolibe se pojave žena i devojčica, nalik su na prosjakinje - gole i bose, u ritama. Dugo me gledaju, ali ne prepoznaju u francuskoj vojnoj uniformi i sa šlemom na glavi. Tek u neko doba žena gurnu devojčicu ispred sebe i kriknu:
- Eno ti, iz vojne, došao otac Božo...
"... I moja žena zaplaka, a golo dete, mršavo i jadno, pobeže ispred mene, svog rođenog oca. A malo dalje, pod velikim cerom, stoji, takođe u jadu i krpama, četvero moje uzdrhtale dečice. Šćućurilo se jedno uz drugo. Liče na bespomoćne ptice u gnezdu. Cvileli su od gladi. Nigde ništa. Jedna oborena kaca za džibru ili kiseli kupus - zamenila im kuću. Tu su, u toj kaci, spavali. Deca unutra, a žena pred kacom...
"... Bugari, Švabe, a naročito Arnauti ih opljačkali i u kosti im ulili veliki strah."
Iz Božinog sećanja navodimo još samo dve rečenice:
"Tako su mi dani povratka iz vojne u životu bili teži nego sama vojna. Zasukao sam rukave i počeo da kućim, sve iz početka..."
"Nikada se više nisam nasmejao..."
(Nastaviće se)