Živ čovek sve izdrži

Kao i Milan Bajić, i Svetislav Nikolić je u svoje rodno Sevojno stigao sa „Karađorđevom zvezdom“ u reveru vojničke bluze. Stigao je odmah, posle proboja Solunskog fronta, takoreći, među prvima.
Jedva čitljivim rukopisom, uzbuđen, u francuskom vojačkom odelu, opisao je kako je dočekan od suseljana. Mole me i traže da im pričam kako je bilo u velikoj vojni, a ja sam, uzbuđen i u suzama, odmahnuo rukom i kazao:- Braćo Srblji, Bog da sačuva svakoga od onog jada i patnje.“ I više nisam mogao da govorim od velikog uzbuđenja...
Kasnije, kada se primirio i kada su prestala ona prva uzbuđenja, Svetislav ovo ispriča:
„Vratio sam se sa prvim srpskim vojnicima koji su stigli u oslobođenu otadžbinu. Moji sinčići, Živadin i Živorad, veoma su se uplašili kada su me videli. Na meni šinjel, na nogama kamašne, na glavi francuski šlem. Kakvo je pred njima ovo čudovište koje liči na Švabe koje su četiri godine za narod bili strah i trepet. Bio sam izmučen, zarastao u bradu, umoran i neispavan, u danonoćnom hodu da što pre stignem domu svome i vidim svoje najdraže i najmilije: da čujem, posle četiri ratne godine, novosti o njima...
... I gle, moji uplašeni sinovi, Živan i Živorad, počeli su da beže po opusteloj avliji i nariču i plaču iz sveg glasa. Niko da ih uteši. Mislili su da sam ja Švaba koji je došao ponovo da ih muči i kinji. Kroz suze sam dečici govorio: - “Ne plačite, sinovi moji, ja sam vaš otac Svetislav, a ne Švaba...“

Stigao u strahu

Sinovi su i dalje nepoverljivo bežali od oca i još glasnije vrištali. Tek kada je njihova majka Kata, moja žena, pala, u suzama, na moje grudi, trčeći iz šljivika, tek su se tada Živan i Živorad uverili da sam im otac Svetislav. Onda su, uzbuđeni i radosni, počeli da se motaju i privijaju uz moje noge uvijene u kamašne... Cvileli su sada, ne od straha nego od radosti i sreće...
... Eto tako, ja, živi rab božji, kao i svi zemlodelci, svijem se kući i porodici i počnem na razorenom ognjištu da se kućim takoreći od ničega. Još sam imao kravu Šarulju kojoj hvala i koja nas je hranila. I hvala Bogu i sudbini što sam ostao živ u onom ratnom paklu...
Na svoje saćanje Svetislavljeva ruka je još dopisala: „Amen!“
„Živ čovek sve muke izdrži...“
To su reči redova Moravske divizije, Milana Mikašinovića, iz Kosova Polja, koji je na pitanje o povratku domu svome, ovako odgovorio 1928. godine:
„Probijemo u jurišu Solunski front. Ginulo se, u snoplju. Čete se proređivale. Bez straha su ljudi srljali u smrt. Nisu više ni na šta mislili, jer su hteli što pre da vide slobodnu otadžbinu i one najmilije i najdraže koji su ostali u njoj...
... Toliko smo bili umorni da se više nismo mogli radovati. Ja sam stigao prvo u Prištinu, pa odatle u svoje rodno selo Običići. Cik zore me je stigao na samom domaku kuće. U daljini sam prepoznao šumicu... video svoj cerovi gaj... To je bila moja rodna planina...
... Primičem se, u strahu. Korak usporavam. Plašim se najcrnje istine: da li su moji ukućani živi? Oprezno se primičem šljiviku i ogradi. Šta se ovde sve dešavalo za vreme četvorogodišnjeg vojevanja?
Otac mi nije bio živ. Ubili ga arnautski dušmani... Ni žena mi nije bila živa. Umrla od gladi i arnautskog nasilja... U životu je, ko zna kako i na koji način, sasvim slučajno, ostao moj sinčić Boriša. S mukom sam ga pripitomio i uverio da sam ja njegov otac Milan Vukašinović... Sa šezdeset i četiri rane trebalo je nastaviti novu borbu: ugađati zemlji hraniteljici i dizati sina jedinca....“
I ono što je rekao na početku svog svedočenja, junak ove povesti, redov Moravske divizije, ponovio je i na kraju:“I bogu hvala: živ čovek sve muke izdrži!“
RATOVAO je u oba balkanska rata. Tek što je malo predahnuo i uho navikao na seoski mir i tišinu, stiže poziv za novu vojnu. Tako je seljak, Živojin Milovanović, ponovo uzeo pušku i krenuo iz Tulara. Istakao se u ratu i već prve godine na svojim ramenima poneo je epolete srpskog oficira.
Posle četiri godine krvavog rata, Živojin je povratak domu svome doživeo jedne oktobarske noći devetstotina osamnaeste.
„Žudnja me velika morila“, svedočio je Milovanović.“ Žudnja za kućom i ukućanima, i rodnim selom Konjušom. Najzad sam stigao kući i to je u mome životu veliki i nezaboravni dan. Stigao posle pakla - živ!

Čitav iz pakla

U Prokuplju sam sreo nekog poznanika, trgovca Stevu, pa ga pitam: - Znaš li kako su moji? A on reče: - Ništa nisam čuo, bogami, ali vele da su Bugari čudan zulum napravili u vašem kraju. Mnoge kuće su u Tularima popalili...
Tada se u razgovor umeša i jedan seljak od Medveđe. On veli: - Brate Živojine, primi moje saučešće. Pre nedelju dana ti je umrla žena. Namučila se, sirota, ko niko... - Bilo mi je veoma teško...
Brzo sam u čaršiji našao konja i galopom odjurio u Tulare. Prvi me sin ugledao. Odmah me poznao. Bio je poodrastao. Uzeo je osamnaestu. Ličio je mnogo na mene. Povika, sav u suzama: - Oče, da li si ti to? - I savi se oko mene i poče da me celiva i grli. A ja rekoh: - Ja sam, sine Ljubomire. - I suze ne mogu da sakrijem...
... Zatim sam video: od kuće ide baba Persa, ali ništa ne govori. Tri puta je dozivam, ali ona, kao da je poremetila um, ne sme da mi priđe. Tek kada iz kuće istrča snaja i reče: - Baba Perso, pa ono nije Bugarin! Ono je naš Žika! - Persa mi tek tada priđe. I dok se grlimo i ljubimo, obliveni suzama radosnicama, ja pokušavam sve da okrenem na šalu pa velim: - Bre, Ljubomire, sine, da li si se oženio? - A baba Persa odgovara: - Mi ga gonimo da se oženi, a on neće, dok mu se, veli, otac iz velike vojne ne vrati...
... A uveče, čitavo selo se sjatilo oko mene. Pitaju za ovog i onog. Gde je ko stradao. Na kojoj je čuki ostavio svoje kosti. Pa kako je tekla borba na Solunskom frontu gde smo u rovovima ležali mesecima, a ja ne mogu da pričam. Uzbuđen sam. Srce mi se od čudne tuge steglo, a jezik zavezao, pa samo velim: - Nemojte sada! Ima vremena, pričaću vam o našim mukama strašnim...
„Na Eminovim Vodama, u krvi...“
„Kada sam se malo pribrao i predahnuo“, sećao se svoga povratka kući Živojin Milovanović, „odnekuda, iz polja, dotrčala je i moja ćerka Malina. Obesi mi se o vrat. S glave mi zbaci francuski šlem i poče da me ljubi, a ja sam mislio u sebi: Siroto moje dete, plače za majkom...
I ja počeh ćerku Malinu da tešim: - Ne plači, ćero moja, to je Božja volja što si ostala bez matere, a ja bez žene, kućenice i domaćice. Evo, tata ti se živ vratio, baba ti je živa, brat ti je živ. Neka Bog prosti dušu tvojoj dobroj majci. - A suze mi se stvrdle u očima. Tako nisam plakao ni u najtežim trenucima kada smo sahranjivali naše poginule drugove na Kajmakčalanu i prelazu preko Albanije. Ali, nisam bio još ni izgovorio te reči, kad pogledah: odnekuda, iza kuće, ide moja žena Rada i nosi u naručju najmlađeg sina Stanislava. Bilo mu sedam godina. Rodio se uz balkanske ratove. Ide, smeje se nama, i veli: Nemoj da karaš dete. Nije te videla toliko godina... A ja, trčeći joj u zagrljaj, vičem: - Pa ti si živa, ako Boga znaš! A ja te već oplakao i ožalio. Jedan seljak mi u Prokuplju kazao i saučešće izjavio...
... A za svoju majku ne smem ni da pitam. Čim se ne pojavljuje, znači da nije među živima. Kad malo prođe, evo ti i nje. Ostarela, onemoćala, jedva se kreće. Kada je na mojim grudima videla „Karađorđevu zvezdu“, pa me upita: - Junače moj, gde si, i za koje zasluge to odličije veliko dobio? - A ja svima kažem: - Tamo na Eminovim Vodama, u onoj krvi i nesreći...
I tu stanem. Od velikog uzbuđenja i suza više ne mogu da pričam o strašnoj vojni, strašnijoj od one dve balkanske vojne...
(Nastaviće se)