Brata nije prepoznao

SEDAMNAESTIM pešadijskim pukom komandovao je Aleksa Stojišić. U prvoj četi Četvrtog bataljona služio je Strahinja Rogić. Bio je još đak, a već je bio podoficir. Rodom je iz Užica. Prošao je sve oslobodilačke ratove - i one balkanske, i ovaj veliki, svetski...
U vojnikovanju Rogićevom bilo je mnogo bitaka, ali najkrvavija i najstrašnija bila je ona koja se odigrala na Babinoj glavi. U toj bici njegova četa je bila prepolovljena.
U Užice, rodni kraj, Strahinja Rogić se vratio sa "Karađorđevom zvezdom" u vojničkoj bluzi. U varoš na Đetinji stigao je decembra osamnaeste. U sećanju mu je ovako ostao povratak domu svome:
"Javio sam mojima da dolazim i molio da me brat sačeka kolima, zaprežnim, u Požegi. Kad tamo - brata nema. Opet pođem peške prema Užicu. Usput sretnem jednog seljaka - tera na kolima drva. Sednem sa svojim vojničkim prtljagom na kola i klatim se satima. Mimo nas prođe u zaprezi jedan mladić. Učinio mi se poznat, ali on gleda u mene i ne javlja se. Tako sam se mimoišao sa bratom Desimirom. Tek me posle, na pola puta prema Sevojnu, sustigao. Pita me: - Da li si ti to, Strahinja? - Jesam, kazao sam. A ko si ti? - Zar me ne poznaješ?
"I obojica se bacismo jedan drugom u zagrljaj. I zaplakasmo, a kada se pribrasmo, Desimir reče: - Znaš da nam je majka bolesna. I Bože daj da je kod kuće zateknemo živu..."
Sreća uz badnjak
TO je bilo na Badnji dan. Usput mi Desimir kazuje kako su ih Švabe, Mađari i Austrijanci mučili. Ne zna se, veli, koji su bili krvoločniji posle poraza na Ceru. Otac je bio predsednik opštine, pa su ga internirali u logor... Baš tada, u razgovoru, stižemo kući. Desimir se sakrio iza tarabe, a ja pošao unutra. Gledam: avlija razrivena. Voće iskidano i posečeno. Sve zaraslo u korov... Zakucao sam na vrata. Javi mi se otac: - Ko je? - a ja sam odgovorio: - Vojnik! Da li bih mogao da prenoćim. Ja sam iz sela Duba, od Bajine Bašte. Vraćam se sa Solunskog fronta...
"Vatra pucketa na ognjištu. Oni priložili badnjak, a otac se radosno smeje, pa veli: - Veselice moja, zar ne poznaješ svoga sina Strahinju? Najzad je, živ i zdrav, došao kući.
"Tada moja majka skoči iz postelje u kojoj je bolovala. Kada me vide, zagrcnu se i reče: - Ne mogu da ga prepoznam. Na glavi mu šlem. Na njemu francuska uniforma. Mršav i propao. Nikako da ga poznam.
"Tek kada moja majka ugleda i brata Desimira, onda briznu u plač i veliko ridanje.
"Došla sestra sa decom. Sakupili se ljudi iz komšiluka. Cele noći smo pričali o strašnoj vojni.
"Moju majku je okrepio i izlečio moj povratak, pa skočila iz posetelje - kuva, sprema i ugađa mi. Da me okrepi i u život vrati.
"Od naših suseda, posle proboja Solunskog fronta, još niko nije bio stigao domu svome. Došao u našu kuću sve sam ženski svet. Mnoge žene su u crnini. Saznale za velika izgubenija u kojima su i njihovi najmiliji stradali. Sada me majke pitaju za sinove, žene za muževe, sestre za braću: gde su, da li su preživeli i Solunski front i kada će kući svojoj doći. A ja ćutim - ničiju nadu neću da ubijam...
"... Eto, tako je to bilo. A posle? Posle su počele, kada smo se malo okrepili i živce smirili i ojačali, prave priče o velikoj vojni koju je srpska vojska izdržala...
"Kao da mi neko iz grudi kida srce..."
Niko da dočeka
I Stojan Erić je Era; rođen je u Sevojnu, a bio je ćata u Trećem prekobrojnom puku.
Krenemo u rat, na brzinu", sećao se Stojan. "Ispratila nas je, po starom običaju, preglasna kuknjava žena. Idem i ja. Suze me mnoge ispratile. I što idem dalje, što se dalje odmičem od doma svoga - oko srca mi sve teže. Nisam plašljiv, ali sam znao da se domu svome nećemo lako i brzo vratiti. Posebno mi je krivo bilo što sam ćata u četi. Nikada pero nisam mnogo voleo. Puške pucaju, a ja - ćatišem. I veli meni komandir: - I ti si, Stojane, neki čudan čovek. Što se stidiš svoga ćatisanja. Nije sramota ni s perom u ruci raditi za otadžbinu. - A ja mu odgovorim: - Ama nije sramota, gospodine kapetane, ali opet bih više voleo da sam u rovu sa drugovima... - I kapetan mi dozvoli da ostavim pero i latim se oružja.
"... I tako, sa oružjem, celo vreme rata, kroz najveće i najstrašnije bitke...
"A pred očima i u srcu jednako mi: kuća pod bregom, smežurano lice ostarele majke, lice moje žene Rajke. Pred sam kraj rata bio sam ranjen u glavu na Solunskom frontu, ali nisam mogao da dočekam da mi rane zacele. Želja za domom i najdražim u njemu bila je jača od svega..."
I, posle proboja fronta, Stojan Erić je, sa zavojima na glavi, uz napor, krenuo domu svome, u užički kraj:
"Glava mi u ranama i belim zavojima, ali želja ratnika koji se iz rata vraća domu svome bila je jača od svega na svetu. Samo me je smrt mogla sprečiti da ne krenem dolinom Zapadne Morave.
"... Nekako stignem nadomak rodnog sela. U tom trenutku me bio obuzeo neizrecivi nemir. Od uzbuđenja kao da mi neko iz grudi kida srce. A selo - tužna slika: opustelo, popaljeno - kao da je preko njega prešla najstrašnija oluja i požar. Pitao sam se: zar niko nije ostao živ da dočeka ratnika koji se vraća iz rata?
"I, brzo sam se uverio: nije imao ko. Španska groznica je satrla ono malo naroda u selu što je preživeo švapski teror, zlostavljanje i izgibenije.
"U mom Sevojnu, tek u pokojoj kući javljao se poneko živ, ali je još sve bilo u krevetu, u groznici, bolesno. Po kućama lom. Bolesnici jaukali od tifusa i "španske groznice". Hteo sam, poput ranjene zveri, da jauknem na kućnom pragu. Osetio sam kako se u meni ruši nešto strašno i neizrecivo...
"... Izašao sam pred kuću, seo na prag, zagledao se u daljinu: naše lepe hrastove šume iznad sela više nije bilo. Breg je stajao golcijat kao ćelava glava. Sve je Švaba posekao i popalio, jer se naročito bojao šume. Opet sam se okretao naokolo i činilo mi se da mi neko iz grudi još jače pokušava da iščupa srce...
Moja je kuća nekada bila puna čeljadi i punih ambara, dobrostojeće, bogato seljačko domaćinstvo. A sada - čemer, tuga i jad: sve raskućeno i razvučeno. Ni čeljadi, ni ambara... Ustao sam s praga i u kuću više nisam smeo da uđem od velike žalosti. Krenuo sam da obiđem njive i livade. Sve pusto i zaraslo u korov, a onda sam okrenuo prema seoskom groblju. Bilo je gusto i prenaseljeno. Sve same nove i još sveže grobnice i na brzinu izdeljane i nakrivljene krstače...
"... Po groblju sam se dugo spoticao. Klecao. Tražio sam nešto...
Eto, posle proboja Solunskog fronta u takvo sam selo došao i na takvo ognjište. Prekrstio sam se, upalio deset sveća za svoje najmilije i s božjom pomoći zasukao rukave i počeo da obdelavam zemlju. Druge nije bilo. Nabavio sam u Užicu dva mršava vola. Plug su vukla i pomagala mi da se skućim i sve počnem od početka, a moja ruka je bila veoma umorna od tek minulog velikog rata..."
(Nastaviće se)